Legija se krio u „Herceg Bosni“

Ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić izjavio je prošle nedelje kako je „beznačajno“ gde je Milorad Luković bio ovih četrnaest meseci. Ta je ministrova izjava samo napola tačna: u onoj polovini koja se odnosi na tuđ, a ne na njegov resor. Naime, za ishod suđenja po delu ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića to gde se posle atentata skrivao prvooptuženi Ulemek može biti „beznačajno“ – ali i ne mora, ako ispadne da se Ulemek sklonio kod ljudi koji su na neki način bili deo zavere za ubistvo. Sve i da tako ne ispadne, što je moguće, posao MUP-a Srbije jeste da rasvetli krivična dela pomaganja počiniocu posle izvršenja krivičnog dela (čl. 203, st. 1 KZ Srbije) itd. Jednostavno rečeno, jataci su veoma važni za rasvetljavanje celog slučaja, sve i da nisu bili deo zavere za atentat. Svako dalje „legalističko“ cepidlačenje oko toga čiji je posao Legijino odsustvo od 14 meseci i ima li to ili nema „značaja“ za postupak, izgledaće veoma loše.

„VEZE LICA„: Izvan svake sumnje su sledeće činjenice. Prva činjenica: Milorad Ulemek Legija putovao je u „Herceg Bosnu“, u Zapadni Mostar, neke dve nedelje pred atentat na Zorana Đinđića. Skoro sasvim je izvesno da to nije bio njegov prvi kontakt sa bezbednosno veoma interesantnim licima na teritoriji Zapadne Hercegovine. Druga činjenica: 11. marta 2003. uveče jedno bezbednosno interesantno lice, hrvatski državljanin Ivica Ico Mateković, prelazi granicu na autoputu Zagreb–Beograd, sa Bajakova na Batrovce; tu ga sačekuje izvesni oficir Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije sa službenim vozilom; prisutan je i načelnik Centra BIA u Sremskoj Mitrovici, Trbojević; sutradan, 12. marta uveče, isto lice napušta teritoriju SRJ preko istog graničnog prelaza. Treća činjenica: Milorad Ulemek Legija viđen je i pozitivno identifikovan desetak dana po atentatu na Zorana Đinđića u zapadnom Mostaru, ali i u Grudama, prestonici mafijaške paradržavice „Herceg Bosne“. To je ono što je nesporno utvrđeno operativnim radom organa bezbednosti dve države: SCG i Hrvatske; podaci su uzajamno razmenjeni. „Vreme“ – uprkos uloženim naporima – nije moglo da dođe do dva podatka vezana za taj prelazak granice: ime lica koje je sa Matekovićem došlo na hrvatsku stranu, na prelaz Bajakovo, ali je bilo vraćeno sa granice zbog „problema sa papirima“; i ime oficira JSO-a koji je Matekovića dočekao i sutradan ispratio. I naša i hrvatska policija bile su po tim pitanjima rezervisane, valja pretpostaviti – svaka iz svojih razloga. Važno je da ta imena nisu nepoznata i da će pre ili kasnije ta lica doći na svoje mesto u konačno rasvetljenom slučaju.

„Vreme“ je zato došlo do nekih drugih podataka. Ti podaci, uzeti zajedno, ukazuju na pravac moguće i poželjne istrage o kretanju Milorada Ulemeka Legije pre i posle atentata na Zorana Đinđića, pa do njegove predaje policiji u Beogradu. Ta moguća i poželjna istraga mogla bi da razjasni ono što se operativnim policijskim jezikom zove „veze lica“ u kontekstu transnacionalnog organizovanog kriminala na Balkanu i u Evropi, sa posebnim osvrtom na veze i zajedničke poslove bivših pripadnika francuske Legije stranaca. Ali, idemo redom, hronološki.

DRUŽINA: Svedok saradnik Zoran Vukojević Vuk, šef obezbeđenja Dušana Duće Spasojevića i majordomus famozne zgrade u Šilerovoj ulici u Zemunu, u kontekstu osećanja svemoći zemunskog klana i JSO-a, kazaće i sledeće (navodimo doslovno): „Znači oni (Duća i Legija) nisu bili ni pod ičijom kontrolom posle 5. oktobra. Oni su sami bili kreatori sudbine (lepo rečeno; M.V.). Legija je u jednom trenutku rekao zato što njegov izuzetni prijatelj Ante Gotovina, šta ja znam, ima tamo neki region, oni su svi tamo iz Legije stranaca, pa Hrvoje Petrač, on je tamo jedan od najjačih ljudi u Hrvatskoj. Oni su (Duća i Legija) na primer davali pare da oni dođu da svedoče pošto su nas Hrvatska i Bosna tužile za agresiju, davali su mu pare da on priča šta su uradili tamo, da bi oni naplatili to, ne znam koliko su nudili miliona…“ (str. 41). „… Pa bio sam prisutan kad su pričali. Jer išli su, Legijin kum, taj Srđan, on je išao, pošto se tada pretpostavljalo da se Čume krio u Hrvatskoj, pa je on išao kod Hrvoja Petrača tamo, da se to vidi.“

Ko je Ante Gotovina – zna se; možda se ne zna da i Francuska (osim Haškog tribunala) potražuje svog bivšeg legionara i generala Hrvatske vojske Gotovinu, ali zbog oružanih pljački. Hrvoje Petrač je notorni hrvatski gangster, svako malo u bekstvu jer je dobro politički povezan, pa mu jave na vreme; sve i kada dopadne pritvora, biva ubrzo pušten; tamošnja verzija Duće. Petračeva najnovija nevolja je slučaj otmice Tomislava Zagorca, sina gen. Vladimira Zagorca, glavnog službenog trgovca oružjem Hrvatske vojske (preko firme „RH Alan“), ovog proleća. Mladog Zagorca oteli su sin Hrvoja Petrača, Novica Petrač, i Ivica Ico Mateković. Sam Hrvoje Petrač tokom otmice igrao je istu ulogu koju je Ulemek Legija igrao tokom otmice Miroslava Miškovića iz Delte: „prijatelj porodice“ koji nudi pomoć i „posreduje“. Ico Mateković bio je i telohranitelj gen. Zagorca neko vreme, pošto je general dobio batine u podzemnoj garaži u Petrinjskoj, u samom centru Zagreba, pored gradske policije; pitanje je i da li je taj napad bio slučajan, jer je upravo stariji Petrač gen. Zagorcu uvalio Icu Matekovića za telohranitelja… Mladi Petrač je uhapšen, a Hrvoje i Ico su u bekstvu. Hrvatska policija ima osnove da veruje kako se Ivica Ico Mateković trenutno krije na teritoriji Srbije i Crne Gore. Hrvoje Petrač opet plovi okeanimana na nekoj od svojih jahti, po međunarodnim vodama.

E, sad: Ico Mateković drži čuveni bar „Mango mambo“ na Šalati (među najboljim lokacijama u Zagrebu) zajedno sa Hrvojem Gašparincem. Taj Gašparinac je bivši pripadnik Legije stranaca, više puta odlikovan i ličnost veoma opasna: hrvatska policija veruje (mada još nema i dokaze) da je on krajem februara digao u vazduh džip Ninoslava Pavića, medijskog tajkuna i vlasnika „Europa pressholdinga“ („Jutarnji list“, „Globus“, „Glorija“ itd.; čitavo carstvo) i da je pucao na izvesnog Ćaletu, vlasnika hrvatske „TV Nove“ i bosanskog OBN, između ostalog. Gašparinac je povezan i sa glavnom ekipom trgovaca heroinom (braća Momčilović), sa Hrvojem Petračem, ali i sa čuvenim tajkunom Miroslavom Kutlom, čiji je trenutno telohranitelj. Ista ekipa, Petrači–Ico–Gašparinac i kompanija, u vezi je sada sa gangom pokojnog Vjeke Sliška, čuvenog kralja poker-aparata; njega je pak ubio bivši legionar Džejms Kapio, koji je poginuo u toj akciji. Kapia je, pak, u Hrvatsku 1991. doveo drugi bivši legionar, Ante Roso. To društvo ucenjivalo je i vlasnika Prve sportske kladionice Matu Ramljaka; Ramljak im je isplatio dva miliona evra i pobegao u Češku. Isto tako se proveo i Luka Rajić, vlasnik korporacije Lura (prehrambeni i mlečni proizvodi): dva miliona evra i odlazak u Švajcarsku.

Što se legionarskog bratstva tiče, bez njih od 1991. nema organizovanog kriminala u Hrvata. Ta se banda okupila na inicijativu pokojnog Gojka Šuška, ministra odbrane do 1998, i smestila se u čuvenoj kumrovečkoj partijskoj školi kao bojna „Zrinski“ i bojna „Frankopan“. Šef je bio sadašnji general Ante Roso, hercegovački kriminalac sa dužim stažom u Legiji stranaca (dogurao čak do narednika), a od važnijih likova tu su Bruno Zorica Zulu (pukovnik HV i čuveni švercer drogom i oružjem), Milenko Filipović (general HV), Džejms Kapio, Ante Gotovina itd., sve junak do junaka (istini za volju, Gašparinca tu nema, ali legionar je legionar: ima ga drugde u njihovim poslovima). Nije bilo posla sa drogom i oružjem (ali i drugih poslova!) gde „Zrinski“ i „Frankopan“ nisu umočili.

UGOŠĆAVANjA: Najpoznatija operacija sa drogom bila je ona iz Centra za obuku specijalnih jedinica HV u Šepurini kod Zadra: godinama su tamo stizali kamioni sa heroinom i kokainom, a odatle su vozilima Vojne policije HV narkotici razvoženi po Hrvatskoj. Bruno Zorica Zulu pao je 1998. u vezi sa nekih 600 kilograma kokaina zaplenjenih sa nekog broda u Rijeci, ali se jedva izvukao; iz slučaja šverca oružja, nešto kasnije, nije se izvukao. To je, dakle, Legijino društvo iz susedne bratske republike.

S obzirom na opisani kriminalni kontekst i veze lica, postavlja se pitanje: šta je Ico Mateković tražio u Srbiji 11. i 12. marta 2003. u društvu pripadnika Jedinice za specijalne operacije? Ko je lice koje nije prešlo granicu te noći? Gašparinac? Neko od legionarske bratije? To se pitanje postavlja zato što zagrebački izvori za Icu Matekovića kažu da nije ratovao, niti je vičan oružju više nego što zahteva mahanje pištoljem po kafanama. On je, dakle, loš kandidat za teoriju „drugog strelca“ ili teoriju po kojoj Zvezdan Jovanović nije pucao. Uostalom: krije li se on to u Srbiji i Crnoj Gori, kao što veruju hrvatski policajci? Eto nekog posla za ministra Jočića i njegovu policiju.

Vratimo se sada na drugu grupaciju Legijinih kontakata i prijatelja, onu iz Zapadne Hercegovine. Zna se da su u pretresu Ulemekove kuće tokom vanrednog stanja pronađena dva hrvatska pasoša: njegov i njegove supruge Aleksandre. Pasoši su pravi, sa njihovim fotografijama, ali s lažnim imenima i ličnim podacima. Proverom je ustanovljeno da ta dva pasoša potiču iz serije od 920 hrvatskih pasoša koje je okolo prodavao konzul Republike Hrvatske u Mostaru (jedna konzularna činovnica ubila se kad je to otkriveno). Legija je, naravno, taj svoj hrvatski pasoš ostavio u Beogradu, jer je afera već bila pukla, a serijski brojevi tih pasoša dostavljeni mnogim državama u Evropi i susedstvu. Odakle Ulemeku ti pasoši?

Od njegovog najboljeg druga, Dinka Dike Slezaka. Dika je jedan od najbogatijih ljudi u Hercegovini (što nije malo dostignuće, s obzirom na potpuno bezakonje koje vlada u tom, je li, „entitetu“). Pripadnik je jedne od tri glavne mafijaške porodice među Škutorima (Zapadnim Hercegovcima), one Jadranka Prlića (trenutno u Ševeningenu); druge dve su Ive Lučića (bivšeg šefa tajne službe Herceg Bosne i najboljeg druga Miroslava Tuđmana) i Ante Jelavića (čuvenog gangstera sa sedištima u Grudama i Zagrebu). Dika Slezak ima lanac kladionica Derby u Hercegovini (neke su letele u vazduh i više puta u ovih desetak godina), a kažu i da je suvlasnik pomenute Prve sportske kladionice sa pomenutim Matom Ramljakom. Hrvatska policija sumnjiči ga i za šverc oružja i droge. Kao i svi pametni Hercegovci, pogotovo oni iz Prlićevog klana, investirao je novac u hotele po makarskoj rivijeri.

Izgleda da je Dika Slezak bio inspirator otmice svog ortaka Mate Ramljaka; izvršioci su bili – između ostalih – Hrvoje Gašparinac i Ico Mateković. Tu se krug veza lica zatvara na istim zajedničkim imeniteljima: legionari, gangsteri, narko-dileri.

Milorad Ulemek, dakle, desetak dana pred atentat na Đinđića (negde oko pokušaja ubistva na autoputu kod hale Limes), diskretno odlazi u Mostar, kod svojih drugova i ortakâ Ice Matekovića i Dinka Dike Slezaka; to mu nije prvi put. Šta će Legija tamo? Skoro sasvim je izvesno da on tamo odlazi da sebi pripremi liniju bekstva posle atentata na Zorana Đinđića, kada Zemunci „naprave veliko sranje“ (Legija), a on se dostojanstveno udaljava. I zaista: po iskazima svedoka i po odvojenim operativnim saznanjima naših i hrvatskih službi, Milorad Luković pozitivno je identifikovan oko dve nedelje posle ubistva Zorana Đinđića, prvo u Zapadnom Mostaru, u društvu i pod zaštitom Dinka Dike Slezaka; zatim u Grudama, u istom društvu; posle mu se gubi trag.

Šta smo, dakle, imali? Imali smo: Diku, koji je najbolji drug Icin i Hrvojev, koji su najbolji drugovi Petrača i njegove legionarske ekipe, koji su stari drugovi Legije Ulemeka, koji je najbolji drug Dike Slezaka. Ico ide u goste kod JSO-a 11. marta; Legija ide u goste kod Dike Slezaka aprila meseca.

Pre ili kasnije pojaviće se i ostatak priče o Legijinih „14 meseci sedenja u svojoj kući, a po pismenim instrukcijama dva visoka oficira policije“, kako to tvrde mafijaški consiglieri ispred Centralnog zatvora.