Krov nad glavom za ženu tuđeg prezimena

Za vreme sukoba na Kosovu, Širete Beriša je gledala kako srpski policajci ubijaju njenog supruga Nedžata i njihovo četvoro dece.

Najmlađe dete tada nije imalo ni dve godine, a najstarije bi napunilo 16 godina za dva meseca. Širete je pogođena u stomak. Pošto su pretpostavili da je mrtva, natovarili su je na kamion zajedno sa telima još oko 50 kosovskih Albanaca ubijenih 26. marta 1999. godine u Suvoj Reci na jugoistoku Kosova.

Ona i dvoje njenih rođaka su jedini koji su preživeli ovaj masakr, a izvukli su živu glavu tako što su skočili sa kamiona u pokretu.

U vreme kada se to dogodilo, Širete je verovala da posle gubitka supruga, dve ćerke i dva sina više nema šta da izgubi. Međutim, u međuvremenu je izgubila i kuću u kojoj je živela.

Kuća je pripadala njenom svekru. Posle rata, svekrva joj je rekla: „Šta će tebi kuća? Svi su mrtvi. To je sada naša kuća.“

Njena priča je ekstreman primer problema koji je prisutan širom Balkana, mada obično u manje dramatičnim oblicima – problem diskriminacije žena u ostavinskim postupcima.

U ovim patrijarhalnim društvima imovina i kapital se obično prenose na muške članove porodice, dok žene ostaju isključene, uprkos tome što po zakonu imaju pravo na nasledstvo.

Neki zvaničnici i aktivisti su pokušavali da promene takav stav kampanjama koje se organizuju u javnosti, a i same žene se bore za svoja prava pred sudovima. Ipak, u tom procesu nailaze na snažan otpor tradicionalista, a dodatni problem je sporost preopterećenog sudskog sistema.

Širete kaže da su muškarci iz porodice Beriša još 1997. godine napravili usmeni sporazum o podeli porodične imovine. Nedžat je dobio deo velike kuće u kojoj je živeo sa svojom porodicom. Njegov brat i potom bratovljev sin, dobili su drugi deo kuće.

Međutim, kada se vratila posle rata, Širete je naišla na zaključana vrata. Muževljeva porodica je odbila da joj preda ključeve.

„Samo sam želela da mi kažu da sam dobrodošla u svom domu“, priseća se, sedeći u kući svojih roditelja u Mušutištu, selu u blizini Suve Reke.

Uz pomoć internacionalnih dobrotvornih organizacija, Širete je upućena u inostranstvo na oporavak i tretman. Danas živi u Nemačkoj, ali ovog juna se vratila na Kosovo zbog postupka pred sudom u Suvoj Reci koji vodi radi povraćaja prava na kuću koju je napustila.

Širete ima 52 godine, ali izgleda starije. Osmehuje se dok opisuje vreme provedeno sa Nedžatom, ali osmeh se ne zadržava na njenom licu. Živeli su lep život, kaže ona. Suprug je radio kao službenik u lokalnom kulturnom centru i naplaćivali su kiriju za male prodavnice u prizemlju kuće. Ona se brinula o deci i domaćinstvu.

Iza njenih pokušaja da dobije nazad svoju kuću stoji dug i težak proces. Sudski postupak je započela još pre 12 godina, ali njen advokat se nije pojavljivao pred sudom, pa slučaj nije ni razmatran. Novi advokat, Imer Koro, preuzeo je postupak u septembru 2012. godine.

Advokat Koro kaže da je zakon jasan – imovina koja je preneta na Širetinog supruga sada treba da pripadne njoj. „Pošto je bila zakonito udata, ona ima puno pravo da nasledi imovinu“, kaže advokat.

Porodica njenog supruga drugačije vidi ovaj problem. Njen dever, Dželal Beriša, tvrdi da je imovina bila upisana kao vlasništvo njegovog oca. „Otac mi je ostavio imanje pisanim testamentom pre nego što je umro“, tvrdi on. Širete i njen advokat tvrde da takav dokument uopšte ne postoji.

U međuvremenu, ključeve kuće drži Dželal Beriša. On naplaćuje i zakupninu za prodavnice u prizemlju. „Ja plaćam porez na imovinu i zato imam pravo na zakupninu“, kaže on. „Rekao sam Širete: ‘Uvek si dobrodošla kod nas.’ Ali ona odbija da dođe.“

Reklo bi se da je krajnje vreme da pravosudni sistem donese presudu. Međutim, Šaban Zekiraj, nadležni sudija u sudu u Suvoj Reci, kaže da je „zatrpan sa 800 slučajeva“. Sud je konačno održao pripremno ročište u septembru, ali slučaj još nije rešen.

Koro priznaje da je sudski sistem na Kosovu opterećen ogromnim brojem nerešenih starih slučajeva, ali smatra da problem nije samo u tome. „Sudovi jesu preopterećeni, ali veći problem je u tome što zapravo ne žele da primene zakon“, kaže on.

ZAKON PROTIV TRADICIJE: Kosovo je proglasilo nezavisnost 2008. godine, posle perioda strane administracije i nadzora koji je sledio posle vazdušne kampanje NATO snaga 1999. godine, čime je okončana represivna srpska uprava na Kosovu.

Član 7 kosovskog ustava opisuje rodnu jednakost „kao fundamentalnu vrednost za demokratski razvoj društva“.

Prema odredbama Zakona o nasleđivanju i Porodičnog zakona, kada neka osoba umre njena imovina se deli između članova porodice, pri čemu prioritet imaju supružnik i deca. Ukoliko postoji pisani testament, takav dokument može isključiti članove porodice iz nasleđivanja samo pod određenim, jasno definisanim uslovima, ali nijedan od tih uslova se ne odnosi na rodnu pripadnost.

Vlasti su sprovodile kampanje za promovisanje rodne ravnopravnosti, podstičući parove da se pobrinu da vlasništvo nad svojim domovima registruju na oba imena. Međutim, u velikom broju slučajeva vlasništvo nad kućama se i dalje uopšte ne registruje, a ako se to i učini, imovina se upisuje samo na ime muškarca.

U televizijskoj poruci u okviru kampanje koju su vlasti pokrenule u septembru, uz podršku međunarodnih i lokalnih organizacija, prikazan je par mladih koji dele parče torte, gledaju televiziju iz kreveta i zajedno kupuju kola, da bi konačno zajedno potpisali i vlasničke dokumente za svoju kuću.

„Svoje voljene možete učiniti srećnim tako što ćete sa njima sve podeliti“, govori glas iz pozadine. „Imovina pripada oboma – registrujte svoju zajedničku imovinu.“

Ipak, stari običaji teško odumiru. Mnogi i dalje veruju da imovina treba da se prenosi muškom linijom, zajedno sa porodičnim prezimenom. Prema podacima Agencije za katastar, više od 79 odsto imovine registrovane na Kosovu upisano je na muška imena.

U tradicionalnim zajednicama, sporovi oko imovine rešavaju se na skupovima najstarijih članova porodice, isključivo muškaraca, koji se u tom poslu oslanjaju na Kanon Leke Dukađinija, zbirku tekstova drevnog albanskog običajnog prava.

Ali Pasoma, star 58 godina, predsedava takvim skupovima za rešavanje sporova u gradu Vučitrnu, oko 25 kilometara udaljenom od Prištine.

„Imovina pripada muškarcima. Ako porodica nema sina, imovina se prenosi na najbliže muške rođake“, objašnjava Pasoma i poziva se na Kanon, sedeći u kancelariji elektro kompanije u kojoj radi kao portir.

Pasoma je pristao da se sastane sa novinarkom, ali pod uslovom da sastanku prisustvuje i njen muški kolega. Govori odsečno, dubokim glasom, obrve mu se spajaju u dubokoj koncentraciji, a pomicanje gustih debelih brkova naglašava svaku izgovorenu reč.

„Ne mogu dati imovinu sopstvene porodice mužu moje sestre – čoveku koji nosi drugačije prezime. Ako im se desi nešto loše (sestri i njenom mužu), ja ću ih rado zaštititi i pozvati da žive u mojoj kući. Ali ako hoće da mi oduzmu imovinu, onda nisu dobrodošli“, kaže on.

Istog dana Pasoma je predsedavao porodičnom okupljanju na kojem su se dvoje mladih supružnika saglasili da se razdvoje, što je takođe dobra ilustracija patrijarhalne tradicije u ovoj zajednici. Svaku stranu u postupku zastupalo je po deset muškaraca, a odluku je konačno donela grupa od još četiri muškarca.

POSLEDICE SIROMAŠTVA: Ekonomski faktori takođe imaju određenu ulogu u isključivanju žena iz nasledstva. Roditelji tradicionalno ostavljaju kuću najmlađem sinu da se kuća i imanje ne bi delili. Podrazumeva se da će o ostarelim roditeljima brinuti porodica onog sina koji je nasledio kuću.

U jednoj od najsiromašnijih zemalja u Evropi, gde oko 30 odsto stanovništva preživljava sa manje od dva evra dnevno, takvom praksom zapravo se nadomešćuje funkcija državnog sistema brige o starima koji na Kosovu gotovo da i ne postoji.

Valbona Salihu, izvršna direktorka grupe Norma, organizacije koja se bori za prava žena na Kosovu, otkrila je slučajeve u kojima su porodice prilikom prijavljivanja smrti u porodici brisale žene sa spiska naslednika – u pokušaju da se tradicionalna praksa održi u životu.

Neke žene i same odbijaju da iskoriste pravo na nasleđivanje imovine koje po zakonu pripada svim licima iz naslednog reda.

Čak i kada sud donese odluku kojom se potvrđuje pravo žene na nasledstvo, činjenice života u ovakvom okruženju često onemogućuju njeno sprovođenje.

Suprug jedne tridesetogodišnje žene nastanjene na severu Kosova umro je pre dve godine od srčanog udara. Sud je doneo odluku kojom je ona proglašena za zakonskog naslednika stana koji je bio registrovan na ime supruga, objasnila nam je, pošto je pristala da govori pod uslovom da ne navodimo njeno pravo ime.

Prodaja ili davanje stana u zakup obezbedili bi joj prihode koji su joj preko potrebni. Ali roditelji njenog pokojnog muža odbijaju da se povinuju sudskoj odluci. Oni i dalje žive u istom stanu, dok ona odgaja dvoje dece u stanu koji je iznajmila.

Čitav niz institucija na Kosovu radi na zaštiti prava žena, uključujući Agenciju za rodnu jednakost, koja ima 17 zaposlenih, kao i Pravosudni savet Kosova. Ipak, nijedno od ovih tela nije nam moglo dostaviti statističke podatke o broju žena koje pokreću ostavinske postupke pred sudom.

Organizacija Norma je prikupljala takve podatke direktno od sudova. Njihovo istraživanje pokazuje da žene koje pokreću ostavinske postupke postoje – ali njihov broj je znatno manji od broja muškaraca koji to čine. Izveštaj ove organizacije, nastao na osnovu analize podataka iz 2008. i 2009. godine, pokazuje da muških naslednika ima tri puta više nego ženskih.

Hadži Gaši, profesor građanskog prava na Univezitetu u Prištini, kaže da odsustvo zvaničnih statističkih podataka ukazuje na propust državnih institucija da posvete dovoljnu pažnju problemu nasleđivanja. Ipak, on veruje da su ljudi sve bolje informisani.

„Svakog dana je svest o značaju nasleđivanja sve veća“, kaže on. Gaši je izjavio da bi on sopstvenu imovinu podelio ćerki i sinu na jednake delove.

Fehmije Gaši-Bitići, četrdesetdevetogodišnja pravnica iz Prištine, takođe je raskinula sa tradicijom. Od roditelja ništa nije nasledila, ali već je kupila stan za ćerku kojoj je tek deset godina.

„Želim da budem dobar primer za moja dva sina; želim da od majke nauče da imovina treba da se deli na jednake delove“, rekla je.

MUŠKARCI SU U PREDNOSTI: Na Kosovu, gde više od 90 odsto populacije čine muslimani, davanje prednosti muškarcima u ostavinskim raspravama često se povezuje sa uticajem islama, kao i sa odredbama Kanona. Ipak, takva praksa na Balkanu nadilazi verske i političke granice.

Na primer, u dominantno pravoslavnoj hrišćanskoj Crnoj Gori, muških vlasnika nekretnina ima gotovo tri puta više nego ženskih.

Braća Milan i Jovan Stijepović i njihov prijatelj Vesko Ražnatović, svi starosti između 40 i 50 godina, rade zajedno u malom restoranu u selu Dujeva, oko 20 km od Podgorice.

Sva trojica su ponosni zbog činjenice da imaju samo sinove. Jovan nam je rekao da njegova sestra nije nasledila ništa od porodične imovine. O porodičnim prezimenima je govorio na isti način na koji to čine ljudi na Kosovu. U tradicionalnim zajednicama se pretpostavlja da će se ćerke udati i uzeti prezimena svojih supruga.

„Ne mogu pustiti u kuću ljude sa drugačijim prezimenom. Bog nam je ostavio tu tradiciju i mi je čuvamo“, kaže Jovan.

Crnogorski zakoni daju ženama i muškarcima jednaka prava. Ali, kao i na Kosovu, crnogorski sudovi su često izloženi kritikama zbog trajanja ostavinskih postupaka.

Ibrahim Smailović, sudija Osnovnog suda u Podgorici, kaže da je „sve izraženiji trend da žene traže nasledstvo pred sudom“. Ali još ne postoji zvanična statistika o takvim slučajevima.

Diskriminacija u pogledu nasleđivanja je u Makedoniji jednako prisutna među etničkim Makedoncima, koji su uglavnom pravoslavni hrišćani, i Albancima, koji su uglavnom muslimani.

Među vlasnicima nekretnina u Makedoniji ima pet puta više muškaraca nego žena.

Spasena Surlovska, stara 78 godina, nastanjena u selu Ljubanci nedaleko od Skoplja, radila je zajedno sa pokojnim mužem u pekari. Kada se kuće koje su ostale iza njenog supruga podele, najveći deo će dobiti sinovi – uprkos činjenici da ona danas praktično živi u kući svoje ćerke.

„To je tradicija koja traje već mnogo godina, mada o roditeljima češće brinu ćerke nego sinovi“, kaže Surlovska.

Ajdin Salihu, tridesetčetvorogodišnji imam iz Aračinova, sela etničkih Albanaca, kaže da lokalne tradicije propisuju da žene ne mogu nasleđivati imovinu, mada se „to kosi sa božjom voljom, sa Kuranom i sa državnim zakonima“.

Na pitanje kako bi on to rešio u sopstvenoj porodici, odgovorio je da ne želi da predviđa budućnost, i dodao: „Nema nikakve sramote u čuvanju tradicije i mi od tradicije ne možemo pobeći. Imam kuću i verujem da ću je jednog dana ostaviti sinu.“

Ipak, Jovo Vangelovski, sudija Vrhovnog suda Makedonije, izjavio je da se stvari menjaju. „Najveće promene na ovom polju proistekle su iz obrazovanja žena“, kaže on. „Tako je ostvaren najsnažniji uticaj koji dovodi do napuštanja tradicionalnih vrednosti i prihvatanja vladavine zakona.“

BRITANSKI SLUČAJ: Žene nailaze na teškoće u nasleđivanju imovine i izvan Balkana. U Britaniji, gde su udate žene stekle pravo nasleđivanja imovine još pre 144 godine, diskriminacija u raspodeli nasledstva i dalje predstavlja problem, naročito u nekim muslimanskim zajednicama.

U čajdžinici iznad Gornjeg doma britanskog parlamenta, uz zvečanje porculanskih šolja, baronica Karolina Koks, stara 77 godina, objašnjava da želi da istupi kao glasnogovornik britanskih muslimanki koje se suočavaju sa diskriminacijom u ostavinskim postupcima.

U Britaniji postoji oko 80 šerijatskih sudova koji odbijaju da poštuju britanske zakone kada je nasleđivanje u pitanju, kaže ona. Zato je ona podnela predlog zakona kojim bi se paralelni sudovi proglasili nezakonitim.

„Oni (muslimanska zajednica) treba da poštuju zakone ove zemlje i zakone demokratije“, smatra Karolina Koks.

Spustila je šolju čaja i uputila nam prodoran pogled plavih očiju, dodajući: „U Ujedinjenom Kraljevstvu pravo je na strani žena i one to treba da iskoriste.“

Diskriminacija žena je problem i u jednom sasvim drugačijem segmentu britanskog društva – u redovima aristokratije. Godine 2013, Britanija je usvojila Zakon o nasleđivanju krune, čime je ukinuta praksa da muški naslednici imaju prednost prilikom nasleđivanja trona. Ali ćerke nosilaca britanskih aristokratskih titula i dalje ne mogu nasleđivati zvanja svojih očeva.

Nagrađivana novinarka specijalizovana za oblast zdravstva, Viktorija Lambert, koja nosi titulu vojvotkinje kao supruga Erla od Klankartija, vodi kampanju da se to promeni. Ona u parlamentu podržava predlog zakona koji bi uveo rodnu jednakost i u nasleđivanje titula plemstva.

Viktorija Lambert u ovom slučaju ima i određeni lični interes, jer je njeno jedino dete ćerka Rovena, koja po važećem zakonu ne može naslediti porodičnu titulu. Ona veruje da bi usvajanje ovog zakona proizvelo brojne pozitivne efekte, jer bi se tako poslala poruka svim porodicama koje danas diskriminišu žene.

„Ako bismo uspeli da promenimo ovu tradiciju, došlo bi do promene u čitavom društvu“, zaključuje Viktorija, sedeći u jednom kafiću u centru Londona.

Prethodni pokušaj usvajanja zakona u parlamentu nije uspeo, ali Viktorija Lambert smatra da borbu treba nastaviti.

„U pitanju je pravičnost“, izjavila je. „Ja se neću zaustaviti – vreme je za modernizaciju.“

Slična želja za pravičnošću pokreće i one žene koje pod sasvim drugačijim okolnostima vode bitku na drugom kraju Evrope – uključujući Širete Berišu i njenu borbu sa sudom u Suvoj Reci i porodicom pokojnog supruga.

„Dok me glava služi, ja neću odustati“, rekla je Širete.