Otkako je u februaru ove godine u Haškom tribunalu počelo suđenje bivšem predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću, tamošnjim izveštačima bar nekoliko puta bilo je suflirano da na red za svedočenje dolaze „insajderi“ posle kojih bi optuženi navodno slobodno mogao da zatvori sopstvenu advokatsku firmu i ne batrga se više sa unakrsnim ispitivanjem. I bar nekoliko puta dosad, posle tako najavljivanih svedoka, mahom „važnih samozvanaca“, sitnih doušnika ili špijuna malog kalibra koji su sebi pripisivali uloge koje nikada nisu imali u ratnim vremenima, oko glavne haške sudnice često su se čuli prigovori na račun rada tužilaštva.
Dosad svakako najvažniji svedok na ovom suđenju, opisan u pretpretresnim dokumentima kao C-036, da bi kasnije s promenom šifre postao C-061, najavljivan je od haških „suflera“ neuporedivo diskretnije i tiše, iako se po svemu što je izgovorio na suđenju Slobodanu Miloševiću u poslednje dve nedelje (koliko tamo svedoči) najviše približio foto-robotu idealnog svedoka insajdera koga je u maju opisivao i priželjkivao tužilac Džefri Najs. Haško tužilaštvo, koje je insistiralo da ovaj zaštićeni svedok, nekada jedan od čelnika RSK, dobije ekstra vreme za svedočenje, procenilo je u međuvremenu da posle pojavljivanja C-061 lista svedoka komotno može da bude skraćena za bar 14 imena, kako se dragoceno vreme ne bi rasipalo pričama iz druge ruke o onome što nekadašnji političar iz prvih kninskih ešalona može da posvedoči direktno. Preko ovog svedoka u proces koji se vodi protiv Miloševića uneta je čitava hrpa novih dokumenata, kao i pedesetak presretnutih telefonskih razgovara na osnovu kojih tužilaštvo takođe pokušava da dokaže umešanost bivšeg predsednika SRJ u ratna zbivanja u Hrvatskoj. I sam Milošević, koji je u početku negirao autentičnost tih razgovora, kasnije se u jednom trenutku pozivao na svoju telefonsku konverzaciju s Radovanom Karadžićem, a Sudu je kao dokaz ponudio i snimljeni razgovor između generala Veljka Kadijevića i Franje Tuđmana iz 1991, doduše bez objašnjenja ko je taj razgovor snimio.
Svedok C-061 (Milošević mu se često podrugljivo obraća sa „gospodine Kroacija 61“) u sudnici inače sedi u društvu advokata budući da se i sam navodno može naći na listi optuženih kao jedan od onih koji se u optužnici za Hrvatsku pominje među akterima „zajedničkog zločinačkog poduhvata“. Njegovo dosadašnje svedočenje pokrilo je gotovo sve tačke optužnice – Miloševića je optužio da je izazivao međunacionalne deobe i sukobe, da se umešao u sukob Tuđmanove vlasti i krajiških Srba, da je preko svoje policije (pre svega DB-a) širio strah i provocirao sukobe u koje je kasnije u Krajini uvlačena JNA, da je raspoređivao i naoružavao jedinice, sponzorisao rat i vojsku, vukao sve ratne konce iz Beograda, kontrolisao tzv. paralelne strukture vlasti, minirao mirovne sporazume i na kraju ostavio tamošnje Srbe na cedilu. Sve to izgovara čovek koji je optuženog (što ovaj ne spori) sretao više od 30 puta (dakle, ne „krunski svedok“ koji ga je video samo na nekom prijemu), jedan od najistaknutijih krajiških političara upućen u mnoge ratne tajne i mehanizme donošenja odluka, jedan od onih koji je sa Miloševićem na usnama dizao tamošnje Srbe na pobunu i pri tom u jednom trenutku spadao u najradikalnije kninske nacionalističke mračnjake i žestoke protivnike povremenih mirovnih inicijativa. Na kraju krajeva, i jedan od onih koji je svojevremeno ispao iz Miloševićevog šinjela, da bi kasnije postao otpadnik.
Tokom unakrsnog ispitivanja C-061, verovatno vodeći računa o svojoj delikatnoj poziciji (pola svedok, pola optuženi), često je na Miloševićeva pitanja o svojim nekadašnjim stavovima odgovarao pomalo besmislenom rečenicom – „to je bila istina u to vreme“. Činjenica da je za njega „istina danas drugačija“, da je „zaboravio“ čak i ono što je u sudnici nedavno priznao i hrvatski predsednik Stjepan Mesić kako u hrvatski ustav iz 1990. nije uvršten nijedan predlog ili amandman tamošnjih Srba ili da je hadezeovska vlast podstrekavala mržnju prema delu svojih građana (u to vreme u zagrebačkoj štampi se upravo za C-061, kao za jednog od lidera Srba u Hrvatskoj, tvrdilo da „vadi i čupa“ zdrave delove tela hrvatskim građanima), ne čini optužbe ovog svedoka manje opasnim po optuženog. To što se ovaj nekadašnji visoki krajiški političar danas uglavnom stidi stvari koje je govorio i činio pre nekoliko godina takođe ne umanjuje prvobitni utisak o dosad najozbiljnijem insajderu u procesu Slobodanu Miloševiću. Ovakvi sudski procesi i rešavaju se, uostalom, preko važnih svedoka koji u jednom trenutku počnu da se stide.
