Stvarno bi valjalo videti kakve su pravne mogućnosti da se ime zloupotrebljenog Meše Selimovića napokon “razvede” od Sumračnih Novosti i očisti od konteksta kojem ni životom ni delom nipošto nije pripadao
Ko je i kako, s kojim razlogom i pravom, spojio Večernje Novosti i Mešu Selimovića one davne, ali već zlokobne 1988, malo kome je poznato: ili smo zaboravili, ili nismo ni znali, a na neznanju i zaboravu lepo parazitira svaka svinjarija, pa zašto ne bi i ova?
Zašto činjenicu da je svoju književnu nagradu beogradski pratabloid nazvao imenom velikog pisca i časnog čoveka nazivam “svinjarijom? Zato što je to od početka bilo krivo srastanje, ničim nezaslužena aproprijacija jednog “jakog” imena koje je i nagradi trebalo da u startu veštački pojača legitimitet i specifičnu kulturno-društvenu težinu. Meša kao suplement ili steroid jednog amatersko-populističkog poduhvata… Pri tome mi je, uzgred budi rečeno, teško da zamislim da su u kući Selimovića Novosti bile iole redovna lektira, jer tu štampanu stvar su – i u mnogo boljim vremenima za nju i sve nas – mahom čitali oni koje čitanje dužih i složenijih sadržaja zamara, a teško da će biti da je pisac “Tvrđave” bio od takvih.
Naravno, što se grbo rodilo, vreme nije ispravilo, naprotiv. Ideja da, umesto klasičnog žirija od nekoliko članova, dobitnika/cu bira “najširi i najdemokratskiji žiri” od više desetina književnih znalaca verovatno je dobro zvučala onima koji su i sa književnošću, a kamoli sa kritikom, u vrlo površnim odnosima; ostali su morali prepoznavati potencijalne zamke takvog pristupa, a bogme i široko polje za kojekakve šibicarske trikove, koji su se protokom vremena samo množili.
Naime, u tzv. žiriju uvek je bilo važnih i uglednih, ili barem na književnoj sceni prisutnih i prepoznatljivih kritičara, ali su aritmetičku većinu činili potpuni anonimusi, likovi bez dela, ljudi za koje ni najpomniji pratioci naše književne scene doslovno nisu nikada ni čuli, pa se mirne duše može reći da su isto tako mogli biti i izmišljeni. Ne, nisu stvarno izmišljeni, nego još gore: postoje kao osobe, ali ne u književnosti, kamoli u književnoj kritici. Tako je ona sve manja manjina “pravih” kritičara služila kao pokriće za jedan sistematski inženjering, a tzv. kulturna javnost je celo to zamešateljstvo odavno normalizovala i legitimisala doslednim izbegavanjem problematizovanja i preispitivanja kako samog koncepta nagrade, tako i njegove “izvedbe”.
U međuvremenu, Večernje Novosti su u nekoliko važnih perioda naše novije istorije bile etalon za sramotu i za dubinu pada novinarske profesije: od vremena “antibirokratske revolucije” pa tokom celih ratnih devedesetih. Najbizarniji slučajevi tog pada ispod razine ništavila bili su, recimo, “udvostručavanje” fotografije mitinga Miloševićevih pristalica ili legendarno retuširanje i potpisivanje stare umetničke slike Uroša Predića kao fotografije srpskog siročeta iz najnovijih ratova.
Nakon vrlo površnog i površinskog “upristojenja” posle 5. oktobra, povratkom preodevenih radikala i nepresvučenih socijalista na vlast, i Novosti su otvorile dušu i nagazile gas do daske u svom čuvenom i jedinstvenom stilu, a to je dolaskom neprevaziđenog proizvođača i distributera medijskih toksina Milorada Vučelića na čelo lista samo dovedeno do krajnosti, do paroksizma, do dna ispod dna, gde VN i danas srećno borave. Potpuno je u pravu Svetislav Basara koji je (jedini) povremeno podsećao da – ma koliko nezamislivo gadan – “Informer” ipak nije fenjeraš: niko, pa ni proizvod mentalnog varenja DJV-a, ne može ni na puškomet veteranima treš novinarluka u ovom delu sveta.
Nakon najnovije udbaško-cinkaroško-šovinističke gadosti VN sa objavljivanjem pogromaške poternice i kopija ličnih dokumenata one dvojice studenata čija je jedina krivica da – kao bar polovina veterana radikalne i napredne stranke! – poseduju i hrvatske papire, istoričar umetnosti i pisac Nebojša Milenković pokrenuo je inicijativu za bojkot tzv. nagrade “Meša Selimović”, što znači pre svega apel iole uglednim kritičarima da se napokkon odreknu učestvovanja u tom nakaradnom i skrnavom cirkusu. Jeste da su do sada propustili bezbroj dobrih povoda da to učine, ali mogli bi bar sada za toliko da se inkomodiraju, zar ne?
A nakon toga bi stvarno valjalo videti kakve su pravne mogućnosti da se ime zloupotrebljenog Meše Selimovića napokon “razvede” od Sumračnih Novosti i očisti od konteksta kojem ni životom ni delom nipošto nije pripadao. Tu bi i Selimovićeva porodica mogla da odigra važnu ulogu – a prve je signale te vrste već poslala – pa bi je u tome trebalo ohrabriti i uveriti je da nije i neće biti sama. To je najmanje što se može učiniti da se ova zemlja i njene kulturne i moralne vrednosti iščupaju iz kandži najgorih među nama.
Bolji i lepši datum od 15. februara kragujevački studenti nisu mogli da odaberu za veliku blokadu ovog grada. Sve je u tom izboru savršeno. I vreme i mesto i višestruka simbolika koju Sretenje, Dan državnosti i Kragujevac nose kad se povežu
Kuda se to uputila Srbija? Koji je izlaz iz ove krize? Šta treba da se desi da tužilaštvo sasluša Aleksandra Vučića koji je javno tvrdio da zna ko je počinio krivično delo bespravnog rušenja u Hercegovačkoj ulici i time počinio krivično delo prikrivanja počinioca krivičnog dela? Drugim rečima: koliko bi pritisak u društvu morao da poraste da ova vlast pristane na vladavinu prava koja bi značila njeno razvlašćenje
Iako su i studenti iz Niša izloženi medijskom targetiranju, iako ih neki profesori i deo javnosti pritiskaju i zastrašuju, oni ipak uživaju veliku podršku većeg dela akademske zajednice. Ta podrška ide toliko daleko da je, nakon osnivanja Neformalne grupe niških studenata, osnovana i Neformalna grupa nastavnika, saradnika i istraživača Univerziteta u Nišu
Nastavnici, advokati, glumci i drugi radnici prekidaju posao, studenti su u stalnoj blokadi fakulteta i ulica, a demonstrira se i u najtvrđim uporištima Srpske napredne stranke. Dok se Vučićev karavan seli iz grada u grad, protesti ga prate u stopu. Šta se do sada zaustavilo i gde sve to vodi
“Blokade imaju sve odlike organske promene – promene koja je čista, samonikla i originalna. U takvim okolnostima, teško da je bilo kakva podrška sa strane potrebna da se protest pretvori u političku promenu. Najveća snaga ovog protesta su čvrsti zahtevi. Protest je čist i neinstrumentalizovan. Štaviše, i onaj koji bi pokušao da ga instrumentalizuje, ne zna kako bi to uradio. Zato će svi međunarodni faktori čekati da vide razrešenje situacije i nakon njega zauzeti nove pozicije”
Lažov zna razliku između stvarnosti i laži. Zato i jeste lažov. Zato se smatra uračunljivim. Ali više nismo sigurni da Aleksandar Vučić tu razliku pravi
Ne postoje dve Srbije, već samo jedna koja se za Sretenje slila u Kragujevac. Ako se ne bude ratosiljala kleptokrata i lažnih proroka koji su je zajahali, neće je biti
Kad studenti po ledu, snegu i kiši mogu da pešače do Kragujevca držeći se jedni za druge – sve noćeći u plastenicima na temperaturi u ozbiljnom minusu – možete i vi da sednete u kola, autobus ili vagon, pa za njima
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Godinu za nama obeležila je studentska pobuna. Svi smo bili iznenađeni usled već decenijske društvene apatije i osećaja da u Srbiji ništa ne može da se promeni. Zato na naslovnoj strani novogodišnjeg dvobroja “Vremena” i stoji “Ima nade”. Ima je – zaista. Pobunjeni studenti svima su pokazali kako izgledaju stvarna hrabrost, solidarnost i zrelost. Takođe, tu je i njihov nezabeleženi demokratski način odlučivanja, otvorenost za dijalog i nenasilan način borbe za javni interes uprkos svim klevetama, provokacijama i fizičkim napadima
“Otkad su hrvatski studenti, po uputama mene i još nekolicine radikalnih Srba iz Hrvatske koji mrze sve što je srpsko, organizirali studentske proteste po Srbiji, smatram da su odnosi Srba i Hrvata još zanimljiviji i življi, pogotovo među mlađim naraštajima”
