Sada je red i na vas

“Vreme” svake godine u prvom broju tradicionalno objavljuje intervju sa dobitnikom priznanja “Ličnost godine”. Međutim, prvi put od njenog ustanovljenja 2001. priznanje je ove godine kolektivno dodeljeno – svim pobunjenim studentima na svim blokiranim fakultetima i univerzitetima u Srbiji.

U njihovo ime i uz saglasnost studentskih plenuma, za “Vreme” govore njih četvoro – studentkinja Matematičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu Isidora Majkić, studentkinja Fakulteta likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu Aleksandra Đukić, studentkinja Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu Emilija Petrović i student Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu Branislav Đorđević, jedan od osnivača i najprepoznatljivijih aktivista grupe “Stav”, koja je u široj javnosti postala poznata po blokadi Rektorata u leto prošle godine zbog nameštenih izbora za studentski parlament Filozofskog fakulteta.

Glasovi studenata sa kojima razgovaramo jesu pojedinačni, ali pripadaju celoj jednoj generaciji.

“VREME”: ZAŠTO STE UŠLI U OVU BORBU?

ISIDORA MAJKIĆ: Kad su napadnuti studenti Fakulteta dramskih umetnosti, to je bio poziv da stanemo solidarno s njima i budemo uz svoje kolege. Svi smo bili svesni da ovakvi napadi više odavno nisu izolovani slučajevi. Studenti, ali i ostali građani, nisu bezbedni u svojoj zemlji zbog neznanja onih koji u državi o svemu odlučuju.

BRANISLAV ĐORĐEVIĆ: Nisam više ni želeo ni mogao da budem nemi posmatrač sa strane dok neko drugi donosi odluke u moje ime, a protivno mojoj volji. Smatram da svi moramo da uđemo u ovu borbu. Hteli to mi ili ne, ono što rade ljudi koji donose odluke utiče na sve nas. Protiv čega se borimo? Borimo se protiv trulog sistema, grupe ljudi sa Srpskom naprednom strankom na čelu, koja je umislila da može sve i da za njih ne važe zakoni niti bilo kakva pravila. Ovde treba menjati sve, od sistema do mentaliteta ljudi, koji su navikli na ono čuveno – “može gore”, “to se mene ne tiče” i tako dalje. E pa, nećemo gore – e pa, tiče nas se. Pod “svi” mislim na sve građane naše zemlje: prosvetare, poljoprivrednike, rudare, studente, poštare, politične, apolitične, mlade, stare…

EMILIJA PETROVIĆ: Vidim da se nešto dešava i da ljudi nisu zadovoljni, kao što ni ja nisam, stanjem u državi, sistemom, nisam zadovoljna lažima, obmanama i pričama da će biti bolje. I uporno ne biva bolje, naprotiv. Pravda koja nam stoji u nekoj fioci zatočena. Kao građanka ove zemlje, imala sam potrebu da uradim nešto sa svojim kolegama kako bismo omogućili sebi i budućim naraštajima bezbedan i zdrav život, kako za mentalnu, tako i za fizičku stranu našeg života. Imam želju da ostanem u svojoj zemlji, strana mi je i sama pomisao da ću jednog dana živeti u drugoj državi.

ALEKSANDRA ĐUKIĆ: Od 2015. sam svaki put, među prvima, na ulicama kad se dogodi nešto neprimereno u državi. Ta želja za promenom se razbuktala i kada sam videla da je veliki broj mladih izašao – to mi je dalo novu energiju. Ono što se desilo 1. novembra u Novom Sadu me je jako pogodilo. Gledamo posledice činjenice da se ovde predugo ništa ne menja, da šta god da se desi, sve ostaje isto. Kad su kolege rekle da ćemo da blokiramo Fakultet, shvatila sam da je to jedina ispravna stvar koju možemo da uradimo.

ŠTA JE ZA VAS ZDRAVO, NORMALNO DRUŠTVO?

EMILIJA PETROVIĆ: Zdravo društvo je društvo koje misli i sluša, ali pre svega čuje. Zdravo društvo je društvo koje “ne skače” na prvu loptu, već svemu pristupa zdravorazumski. Ukoliko postoji neki problem, zdravo društvo bi trebalo da taj problem reši na najbolji mogući način. Zdravo društvo razmišlja o kompromisu, o emocijama, o tome kako bi se druga strana osećala u nekoj situaciji. To je društvo koje kritički pristupa svemu, voli da istražuje, vidi i raspituje se, razmišlja svojom glavom, gleda sopstvene i tuđe greške i uči iz njih.

ALEKSANDRA ĐUKIĆ: U zdravom društvu funkcionišu institucije i postoji pravda. Kada neko radi nešto očigledno loše, to se sankcioniše; kada neko počini zločin, za njega odgovara. Pre nekoliko dana se desilo da je čovek koji je branio studente uhapšen, a čovek koji ih je napao ostao je na slobodi. To ne sme da bude tako – da takve ljude niko ne privede i da ne odgovaraju za svoje postupke, a da studente koji se bore za pravdu svaki dan legitimišu, tuku i jure automobilima.

BRANISLAV ĐORĐEVIĆ: Društvo gde niko neće biti napadan i targetiran samo zato što drugačije misli, društvo u kojem se neće stavljati meta na čelo svakoj mladoj osobi koja se usudi da uradi nešto zarad opšteg dobra, a ne samo zarad sebičnog cilja, društvo u kojem su odgovornost i promene normalna stvar. To je normalno društvo.

DEMOKRATIJA?

ISIDORA MAJKIĆ: Demokratija je za mene više od njene suve definicije. Dolazim sa Matematičkog fakulteta koji studiraju mladi ljudi koji su mnogo više tehnički orijentisani. Ipak, i mi smo u ovim kriznim vremenima pokazali da smo svesni koliko je neophodno da slušamo jedni druge. Ne želimo više da budemo nemi posmatrači u društvu, nego moramo da se pokrenemo. Demokratija je kada poštuješ tuđe ideje, gradiš svoju misao, raspravljaš argumentima i učestvuješ u zdravoj diskusiji.

EMILIJA PETROVIĆ: Nama je pravo na demokratiju zakinuto. Opozicija je na prošlogodišnjim lokalnim izborima u Nišu pobedila, a onda se posle nekog vremena “ispostavilo” da je vlast odnela pobedu. Niko ne zna kako je došlo do toga. Previše je laži. Nekada se pitam da li je demokratija u savremenom svetu uopšte moguća. Možda neko ko živi u nekoj demokratski uređenoj državi ima drugačiji stav, ali ja kao građanka Srbije gledam demokratiju koja kod nas godinama kopni i umire.

NA ČEMU SE TEMELJI VAŠA IDEJA O TOM ZDRAVOM, DEMOKRATSKOM DRUŠTVU?

BRANISLAV ĐORĐEVIĆ: O demokratiji i istoriji učio sam i učim od profesora i nastavnika. Oni su me kroz školovanje i studiranje naučili da treba misliti svojom glavom, a ne slepo verovati u ono što ti se servira. Učim i od hrabrih ljudi koji su se drznuli da ne idu sa masom, već da kažu istinu, ma koliko ih to koštalo. Istorija ume nekad da bude bolna i da nam se ne sviđa, ali ona se ne sme prekrajati zbog naših ličnih osećanja.

EMILIJA PETROVIĆ: Moji roditelji su me vaspitali da uvek razmišljam pre nego da uradim bilo šta u životu, te da kritički pristupam svemu. Ne mora sve što čujem da bude nužno istinito. Uvek su me učili da istražujem, da se raspitujem, ali i da nije sramota pitati za pomoć ili mišljenje. Ljudi i vole da pomažu drugim ljudima. To sam primetila i tokom blokada. Dobro u vezi sa ovom situacijom jeste što zapravo vidiš koliko su ljudi dobri i solidarni. Krize poput ove su stresne za sve nas, puno je neizvesnosti, kako zbog ispitnih rokova, tako i u pogledu mnogih drugih društvenih pitanja – oko toga koliko će sve ovo trajati, hoće li zahtevi biti ispunjeni, da li će neko snositi odgovornost za ono što se dogodilo u Novom Sadu, da li ćemo određenim ljudima videti leđa… Ali možemo da vidimo koliko ima dobrote u ljudima, što pokazuje da svet ipak nije nužno pokvaren. Ne postoji samo dobro ili samo loše. Čak i Ana Frank piše da bez obzira na zlo koje se dešava u svetu, i dalje postoje dobri ljudi. Time se vodim kroz blokade.

ALEKSANDRA ĐUKIĆ: Mi shvatamo da je demokratija najpribližnija pravednoj državi. Izgleda da je to ipak utkano u nas i da studenti koji to nikad nisu (do)živeli znaju šta da rade. Ja se donekle sećam prethodne vlasti i svakako ne mislim da je tada sve bilo savršeno, ali je bilo mirnije, nije bilo baš ovako loše.

ŠTA JE ZA VAS PATRIOTIZAM?

ALEKSANDRA ĐUKIĆ: Citiraću moju koleginicu koja je kazala: “To što mi studenti sada radimo jeste najviši čin rodoljublja”. Mi smo videli da nema ko da se bori za nas, da ne postoji drugi put i da smo ugroženi. Ovo je naš način da nešto promenimo i da zaštitimo sami sebe i druge sugrađane. Ja znam da neki ljudi mešaju šta je patriotizam, ne shvataju da je patriotizam više od pisanja na ćirilici, spominjanja Kosova i slično. Patriotizam je kada se boriš za pravednu državu i kada nikome u toj državi ne činiš zlo. Mi smo svi međusobno solidarni, komuniciramo sa ostalim fakultetima i smatram da je slika koju šaljemo veoma lepa. Odjednom se u državi stvorila lepša atmosfera i na svakom fakultetu postoji nešto što nalikuje na uređenu državu.

EMILIJA PETROVIĆ: Ja bih citirala Desanku Maksimović – jednu od mojih dražih spisateljica – koja je u izvesnoj prilici rekla da svi treba da budemo patriote, odnosno, da volimo svoje, ali poštujemo tuđe. Tom rečenicom se vodim. Mislim da ne postoji lepša stvar nego kada si ponosan na svoju zemlju, svoje okruženje i svoju lokalnu zajednicu. Zemlja u kojoj si rođen može govoriti dosta toga o tebi. Za mene je patriotizam raditi nešto za svoju zemlju, pružati podršku svojim sugrađanima, kolegama ili omladincima. Tu se pokazuje ljubav. Smatram da građanin treba da doprinosi rešavanju problema svoje zemlje jer svako od nas ima odgovornost i treba da pruži svoj doprinos. To može da se posmatra i kao privilegija. Data nam je čast da se pitamo i treba je iskoristiti.

BRANISLAV ĐORĐEVIĆ: Patriotizam je kada neko istinski voli svoju zemlju, tako što će platiti svaki dinar poreza, pokupiti iza sebe, brinuti o svakom svom sugrađaninu koje god vere ili nacionalnosti bio… Patriotizam je kada se prstom pokaže na onog koji, krijući se iza trobojke i tri prsta, gazi sve pred sobom zarad lične ambicije i bahaćenja. Patriotizam je kada stanete uz slabijeg od sebe.

KAKO VIDITE SRBIJU DANAS – NJENO DRUŠTVO, DRŽAVU, PROBLEME…?

Foto: l. S.

EMILIJA PETROVIĆ: Društvo je malo plašljivo, ali postoje ljudi koji taj strah mogu da pobede i sve ih je više. Tačnije, sve ja više nas koji umemo da izađemo tom strahu na megdan i kažemo: ja se tebe više ne bojim. Zbog toga smo hrabri, jer znamo da kažemo “ne” i hoćemo da se borimo da ovde bude bolje. A Srbija je kao sto koji se drži na četiri nogare koje su veoma okrnjene i pitanje je kada će ona da padne i sruši se. Hitno su potrebne duboke promene. Ako pričamo o politici i aktuelnoj vlasti, oni su kao muve bez glave. S druge strane, smatram da je Srbija veoma borbena. Prošli smo kroz različita razaranja i ratove i verujem da možemo da prebrodimo i ovo. Najveći problemi ogledaju se u tome da kada osetimo potrebu da se nekome obratimo, to nećemo uraditi jer znamo da nam nema pomoći. U tome što u ovoj zemlji nema pravde, što nema demokratije, što je istina često zataškana. Neprestano nas pogađa neka nepravda. Upravo smo se zbog toga i skupili, jer smo je doživeli i živimo tu nepravdu. Želimo da Srbija postane pravna država, država u kojoj pravda i razum vladaju, a ne da idemo iz jednih u druge dane žalosti.

foto: aleksandar barda / fonet

KAKO SE OSEĆATE ZBOG SVAKODNEVNIH PRETNJI I NAPADA? DA LI SE PLAŠITE?

ALEKSANDRA ĐUKIĆ: Prvo, moram da u ime svog fakulteta osudim ono što se desilo našim kolegama, čiji su lični podaci objavljeni na jednom portalu. To što Ministarstvo unutrašnjih poslova prosleđuje takve podatke o studentima zarad propagande vlasti velika je sramota. Država ne radi svoj posao, ali stiže da širi propagandu protiv studenata. A vrlo je jednostavno: umesto da traže podatke o nama, bilo bi za celo društvo znatno bolje da ispune naše zahteve. Nas niko ne plaća, svaka donacija koju dobijemo je od građana koji to rade svojom voljom jer nas podržavaju svim srcem. Oni se obraćaju svom biračkom telu, spinuju i dezinformišu, ali mislim da je svima jasno šta se u državi dešava, jer svako u svojoj okolini ima bar jednog studenta. Nema više ko da veruje režimu. A nasilje i govor mržnje su nam razlog da se borimo dalje. Ako mi sada posustanemo zato što su naše kolege bile targetirane, mi smo sledeći. I ja sam lično bila žrtva takvih napada. Ako mi sada odlučimo da se povučemo, nikada nam neće biti bolje. Ovo je borba za bolje sutra. Ako ih sad pustimo da rade šta žele, onda to sutra neće ni doći. Institucije moraju da krenu da rade svoj posao i da slušaju svoj narod, a ne samo vlast.

EMILIJA PETROVIĆ: Te napade bih podelila na uvrede i na same konstatacije. Neka misle oni šta hoće, mi znamo šta je istina. Znamo da nismo strani plaćenici. Optužbe su postale svakodnevica, koja je toliko apsurdna da je smešna. Ali moram da kažem da sam zgranuta uvredama koje su mojim kolegama uputile neke uticajne ličnosti. Ljudi moraju za kazano da imaju neki dokaz, a oni ga nemaju niti će ga ikada imati, jer mi to nismo. Zato ne treba ni da se pravdamo.

BRANISLAV ĐORĐEVIĆ: Za sebe kažem da sam strani izdajnik i domaći plaćenik. Kada radim kao šanker u kafiću, zaradu dobijam od ljudi koji plaćaju u dinarima. Strani sam izdajnik pošto odbijam da radim za interese druge države, već isključivo za interes svoje države Republike Srbije. Ovo što sada radim jeste interes moje države, u to sam ubeđen.

A kada je reč o strahu, ne bih rekao da se plašim za sebe. Upuštajući se u ovu borbu, potpuno sam bio svestan rizika. Više me brine to što sam izgubio poverenje u ljude, što ne mogu sa drugim čovekom, ljudskim bićem, istinski i otvoreno da razgovaram. Kolektivna paranoja koju je ovaj režim proizveo svojim spinovima, lažima i pokušajima da dokažu svima da svako ima cenu, u meni je usadila strah od poverenja u druge ljude. Tokom ove bitke taj strah savlađujemo zajedno, razgovorom i pokazivanjem da smo tu jedni za druge, kao što smo 3. januara svi bili ispred policijske stanice da pružimo podršku čoveku koji nas je branio. Pružamo podršku jedni drugima, pokazujemo solidarnost i tako pobeđujemo strah od poverenja u druge ljude.

IMATE LI PODRŠKU PORODICE I PROFESORA?

ISIDORA MAJKIĆ: Moji roditelji me podržavaju. Mama se, naravno, brine i proverava da li sam dobro. Kada je bio organizovan veliki skup studenata na Slaviji, bila sam veoma ponosna: cela moja porodica – otac, majka i sestra – krenuli su sa mnom. Vidim da nas odrasli generalno podržavaju, ali nas istovremeno puštaju da ovo bude naša borba.

Što se tiče profesora i ostalih zaposlenih na Fakultetu, kod nas je situacija odlična jer je Nastavno-naučno veće jednoglasno izglasalo da podržava blokadu. Profesori nas obilaze, slušaju naša mišljenja, ne mešaju se preterano, ali su tu da svojim autoritetom pokažu da su stali uz nas.

BRANISLAV ĐORĐEVIĆ: Iako je na početku moja porodica opravdano bila uplašena i zabrinuta, u potpunosti podržava i moju i borbu mojih kolega, i aktivno, koliko je u mogućnosti, u njoj učestvuje. Profesori, kao što je uvek bio slučaj, većinski stoje uz svoje studente. Pridružuju nam se u borbi, ali ne kao oni koji će da stanu ispred nas i povedu nas, već kao oni koji će da stanu iza svojih studenata i pustiti njih da ih vode.

foto: marko dragoslavić / fonet

EMILIJA PETROVIĆ: Članovi moje porodice me izuzetno podržavaju iako sami nisu u mogućnosti da prisustvuju protestima. Imaju razumevanja i kada se upravo zbog blokade vratim kasno uveče kući i ne stignem ni da popričam sa njima, niti da im prepričam svoj dan, već samo legnem u krevet i ujutru ponovo odem na fakultet. Više puta se desilo da me članovi šire porodice pozovu i pitaju da li je našem fakultetu nešto potrebno. Vide nas, čuju nas, razumeju nas i shvataju naše poruke i zahteve.

Što se tiče profesora, nedavno sam pričala sa jednom profesorkom sa mog fakulteta koja je rekla da nisu znali koliko zapravo njihova podrška nama znači. Oni su jedno blago za nas. Ne moraju da nam donesu ništa, jednostavno nam znači kada dođu i kažu da radimo ispravne stvari. Na mom fakultetu (Filozofski fakultet Niš), slika o svemu tome je pozitivna. Naravno da će biti profesora koji neće podržavati ovo što radimo, ali oni su u manjini. Ne želimo da obraćamo mnogo pažnje na njih upravo zato što dobijamo ogromnu podršku od profesora koji nas vide, čuju i koji čak dođu na naše proteste i akcije. Bilo mi je toplo oko srca kada sam videla profesore sa mog fakulteta kako nose crvene rukavice na protestima i kako su, jednostavno, tu. Dođu na posao, pa onda ostanu na fakultetu, popričaju sa nama, pitaju nas šta nam treba, kako se osećamo. Ima i profesorki koje žele da pruže neku vrstu psihološke pomoći studentima kojima je to potrebno.

ALEKSANDRA ĐUKIĆ: U kući su svi ponosni na mene. A na Fakultetu mi se čini da su profesori na sve nas još ponosniji. Profesor, koji je moj mentor, napisao je predivnu poruku studentima još na samom početku blokade i podržava nas od prvog dana. Uvek je išao sa nama na proteste. Mnogo drugih profesora nas podržava na različite načine: neki nam kuvaju, neki napišu nešto lepo ili dođu na plenum. Podrška dolazi sa svih strana. Gde god se pojavim i kažem da sam student, ljudi su oduševljeni, zahvaljuju mi se i poručuju mi da nastavimo borbu.

DA LI VAS JE IZNENADILA MASOVNOST PROTESTA I KOLIKO JE HRABRIH I POLITIČKI I DRUŠTVENO SVESNIH MLADIH LJUDI OKO VAS? OTKUD TO BUĐENJE?

BRANISLAV ĐORĐEVIĆ: Zaista me je iznenadila ta masovnost. Pogotovo su me iznenadili neki prijatelji, poznanici i kolege za koje ranije nikad ne bih rekao da će svakodnevno biti sa mnom na fakultetu i u prvim redovima na protestima. Verujem da je svest oduvek bila tu, ali se nekako skrivala, čekala pravi momenat da se oslobodi.

To buđenje vidim kao prirodan odgovor mladih ljudi na političku i društvenu stvarnost. Oni više ne žele da trpe da ih neko vuče za nos, da odgovornost važi samo za ljude koji nisu u vladajućoj stranci ili blizu njoj. Jednostavno, u pitanju je talas energije i promena koji više ništa ne može da zaustavi i koji ruši sve barijere pred sobom.

EMILIJA PETROVIĆ: I to buđenje je donelo mnogo toga dobrog i lepog. Mnogo mi se sviđa kako funkcionišemo kao zajednica. Pokazali smo da nismo lenji, da umemo da se borimo i da izađemo na ulice. Kreativni smo u svemu tome. Na primer, skoro je bila akcija na Mostu mladosti u Nišu, kada smo prekrili most crnim platnom. Mi smo jedno društvo koje zna da kaže šta mu smeta, zna da kaže da želi promene. To možemo da dobijemo i podignemo glas bez nasilja. Mi smo jedna bezbedna i civilizovana grupa ljudi koja se bori za svoje zahteve na pravedan način. Želimo da budemo saslušani i viđeni, želimo da dobijemo podršku.

ŠTA OČEKUJETE OD OVE BORBE? MISLITE DA ĆE NA NJU NEGATIVNO UTICATI FAKTOR VREMENA? ŠTA DALJE? ČIJOJ PODRŠCI SE NADATE?

foto: privatna arhiva

ISIDORA MAJKIĆ: Najvažnije za mene je, osim, naravno, ispunjenja zahteva, to koliko smo mi studenti postali jedinstveni i što smo shvatili da od sada ne smemo biti pasivni. Videli smo koliko studentski bunt može biti jak, poslati jaku poruku, a naši zahtevi su prilično jasni i precizni te očekujem njihovo ispunjenje. Pored toga, važno je i što smo pokazali da je nastala jedna nezavisna grupa mladih ljudi koja je spremna da reaguje i na svaku sledeću nepravdu. Poslali smo poruku da je studentima dosta. Naši plenumi, na kojima raspravljamo, slušamo jedni druge i uvažavamo svačije mišljenje, ali i sve ostale akcije i događaji na fakultetu su mnogo važni jer su pokazali kakvu snagu imamo. Ukratko – formirana je jedna nova brana našeg društva.

foto: gavrilo andrić

BRANISLAV ĐORĐEVIĆ: Iako su svi u početku mislili da nećemo izdržati ni dve nedelje, evo nas još uvek u blokadi. Vlast koja nije izvukla nikakve lekcije iz devedesetih, konstantno pravi iste greške i sve više rasplamsava ovaj plamen. Prvo, “razvlačenjem” po medijima, pa napadima na ulici i sad još slanjem BIA-e na vrata. Uskočili su sebi u stomak. Ljudi su prestali da ih se boje. Pripremamo se da dočekamo proleće i neko lepše vreme.

Što se tiče podrške koju priželjkujemo i kakva bi ona trebalo da bude, očekujemo da se sve društvene grupacije, od sindikata do političara, uozbilje. Nije fer svaljivati celokupnu borbu na leđa studenata. Da, mi smo ovo pokrenuli i imamo snage, žrtvovali smo normalan život, maksimalno smo izašli iz zone komfora i svaki dan pravimo korak dalje. Sada je red i na vas, gospodo, nije fer da sve teče normalno kada u ovoj zemlji više ništa nije normalno.