Stvarno bi valjalo videti kakve su pravne mogućnosti da se ime zloupotrebljenog Meše Selimovića napokon “razvede” od Sumračnih Novosti i očisti od konteksta kojem ni životom ni delom nipošto nije pripadao
Zašto činjenicu da je svoju književnu nagradu beogradski pratabloid nazvao imenom velikog pisca i časnog čoveka nazivam “svinjarijom? Zato što je to od početka bilo krivo srastanje, ničim nezaslužena aproprijacija jednog “jakog” imena koje je i nagradi trebalo da u startu veštački pojača legitimitet i specifičnu kulturno-društvenu težinu. Meša kao suplement ili steroid jednog amatersko-populističkog poduhvata… Pri tome mi je, uzgred budi rečeno, teško da zamislim da su u kući Selimovića Novosti bile iole redovna lektira, jer tu štampanu stvar su – i u mnogo boljim vremenima za nju i sve nas – mahom čitali oni koje čitanje dužih i složenijih sadržaja zamara, a teško da će biti da je pisac “Tvrđave” bio od takvih.
Naravno, što se grbo rodilo, vreme nije ispravilo, naprotiv. Ideja da, umesto klasičnog žirija od nekoliko članova, dobitnika/cu bira “najširi i najdemokratskiji žiri” od više desetina književnih znalaca verovatno je dobro zvučala onima koji su i sa književnošću, a kamoli sa kritikom, u vrlo površnim odnosima; ostali su morali prepoznavati potencijalne zamke takvog pristupa, a bogme i široko polje za kojekakve šibicarske trikove, koji su se protokom vremena samo množili.
Naime, u tzv. žiriju uvek je bilo važnih i uglednih, ili barem na književnoj sceni prisutnih i prepoznatljivih kritičara, ali su aritmetičku većinu činili potpuni anonimusi, likovi bez dela, ljudi za koje ni najpomniji pratioci naše književne scene doslovno nisu nikada ni čuli, pa se mirne duše može reći da su isto tako mogli biti i izmišljeni. Ne, nisu stvarno izmišljeni, nego još gore: postoje kao osobe, ali ne u književnosti, kamoli u književnoj kritici. Tako je ona sve manja manjina “pravih” kritičara služila kao pokriće za jedan sistematski inženjering, a tzv. kulturna javnost je celo to zamešateljstvo odavno normalizovala i legitimisala doslednim izbegavanjem problematizovanja i preispitivanja kako samog koncepta nagrade, tako i njegove “izvedbe”.
U međuvremenu, Večernje Novosti su u nekoliko važnih perioda naše novije istorije bile etalon za sramotu i za dubinu pada novinarske profesije: od vremena “antibirokratske revolucije” pa tokom celih ratnih devedesetih. Najbizarniji slučajevi tog pada ispod razine ništavila bili su, recimo, “udvostručavanje” fotografije mitinga Miloševićevih pristalica ili legendarno retuširanje i potpisivanje stare umetničke slike Uroša Predića kao fotografije srpskog siročeta iz najnovijih ratova.
Nakon vrlo površnog i površinskog “upristojenja” posle 5. oktobra, povratkom preodevenih radikala i nepresvučenih socijalista na vlast, i Novosti su otvorile dušu i nagazile gas do daske u svom čuvenom i jedinstvenom stilu, a to je dolaskom neprevaziđenog proizvođača i distributera medijskih toksina Milorada Vučelića na čelo lista samo dovedeno do krajnosti, do paroksizma, do dna ispod dna, gde VN i danas srećno borave. Potpuno je u pravu Svetislav Basara koji je (jedini) povremeno podsećao da – ma koliko nezamislivo gadan – “Informer” ipak nije fenjeraš: niko, pa ni proizvod mentalnog varenja DJV-a, ne može ni na puškomet veteranima treš novinarluka u ovom delu sveta.
Nakon najnovije udbaško-cinkaroško-šovinističke gadosti VN sa objavljivanjem pogromaške poternice i kopija ličnih dokumenata one dvojice studenata čija je jedina krivica da – kao bar polovina veterana radikalne i napredne stranke! – poseduju i hrvatske papire, istoričar umetnosti i pisac Nebojša Milenković pokrenuo je inicijativu za bojkot tzv. nagrade “Meša Selimović”, što znači pre svega apel iole uglednim kritičarima da se napokkon odreknu učestvovanja u tom nakaradnom i skrnavom cirkusu. Jeste da su do sada propustili bezbroj dobrih povoda da to učine, ali mogli bi bar sada za toliko da se inkomodiraju, zar ne?
A nakon toga bi stvarno valjalo videti kakve su pravne mogućnosti da se ime zloupotrebljenog Meše Selimovića napokon “razvede” od Sumračnih Novosti i očisti od konteksta kojem ni životom ni delom nipošto nije pripadao. Tu bi i Selimovićeva porodica mogla da odigra važnu ulogu – a prve je signale te vrste već poslala – pa bi je u tome trebalo ohrabriti i uveriti je da nije i neće biti sama. To je najmanje što se može učiniti da se ova zemlja i njene kulturne i moralne vrednosti iščupaju iz kandži najgorih među nama.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Ratko Mladić nije rođen kao nacionalni mit već su njegov oreol planski zidali politički centri, televizije i novine. I to od početka ratova pa do danas, piše „Vreme“ u novom broju
Kako je individualna krivica Ratka Mladića pretvorena u navodnu odbranu čitavog naroda i zašto Srbija još ne želi da se oslobodi tog tereta. Upravo je individualizacija krivice Srbiji nudila izlaz. Presuda nije Mladićeve zločine pripisala Srbima. Imenovala je čoveka, njegovu komandnu odgovornost i dela za koja je osuđen. Političke i medijske elite izabrale su suprotno: da se sakriju iza naroda i presudu jednom generalu predstave kao presudu svima. Jer ako Mladić ostane sam, mora se otvoriti pitanje ideologije, propagande, ratnih profitera i sistema koji ga je proizveo i štitio
Zarad mentalne i moralne higijene nacije, neophodno je suočavanje sa tamnim stranama prošlosti. Ima mnogo ljudi u Srbiji, ali i u Republici Srpskoj, koji se godinama otvoreno suprotstavljaju nacionalizmu, priznaju činjenice o ratovima i zbog toga često plaćaju. Ratko Mladić je dovoljno delio region i Srbe za života. Vreme je da i te podele dočekaju pokop koji bi, za razliku od njegovog, zasluživao sve državne počasti
Pojedine političke partije i državne kompanije preuzele su nadležnosti i poslove diplomatskih i konzularnih predstavništava. To potvrđuju primjeri iz Banjaluke koji kazuju da je krenula mobilizacija građana sa dvojnim državljanstvom da se pridobiju za glasanje na izborima u Srbiji koji još uvijek nisu raspisani
Studenti su praćeni, prisluškivani, snimani, radilo se ne tome da “budu izbušeni” – primenjivana je policijsko-vojna taktika za obračun sa “nevidljivim protivnikom”. Režim je primenio taktiku uhođenja, praćenja, zastrašivanja i javnog blaćenja u želji da od Srbije, u političkom smislu, napravi sprženu zemlju. Ono što sada Vučić radi ne ostavlja mogućnost da poverujemo da bi, ako se desi promena, on i njegovi lojalisti mogli sutra da se uključe u politički život Srbije
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapljuvao je sebe u ćošak, odvajajući se od svih, pa i od svoje partije. Zato će, kad stupi protiv 250 ljudi od integriteta sa Studentske liste, konačno stvarno biti sam, kako se već godinama bizarno hvališe
Na šta bi Vučić ličio ispred nekoliko hiljada migratornih mitingaša okružen kordonima i, iza njih, masom bijesnih Novosađana? Zar njegov marš na Novi Sad nije bio otkazan i prije nego što je zakazan
Ko je hteo još Vučića, dobiće još Vučića u podkastu sa Vučićem. Treba ispuniti svaki sekund kampanje i jedino je uzbudljivo pitanje hoće li gosti podkasta moći da dođu do reči
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Godinu za nama obeležila je studentska pobuna. Svi smo bili iznenađeni usled već decenijske društvene apatije i osećaja da u Srbiji ništa ne može da se promeni. Zato na naslovnoj strani novogodišnjeg dvobroja “Vremena” i stoji “Ima nade”. Ima je – zaista. Pobunjeni studenti svima su pokazali kako izgledaju stvarna hrabrost, solidarnost i zrelost. Takođe, tu je i njihov nezabeleženi demokratski način odlučivanja, otvorenost za dijalog i nenasilan način borbe za javni interes uprkos svim klevetama, provokacijama i fizičkim napadima
“Otkad su hrvatski studenti, po uputama mene i još nekolicine radikalnih Srba iz Hrvatske koji mrze sve što je srpsko, organizirali studentske proteste po Srbiji, smatram da su odnosi Srba i Hrvata još zanimljiviji i življi, pogotovo među mlađim naraštajima”
