foto: dušan rajić
Ovo što je naizgled eskaliralo u ponedeljak pre podne pred Gradskom upravom (samo naizgled; ima još fore) počelo je još davno – za današnja merila, jer se sve u ovoj zemlji ubrzava. Zahvaljujući savamalskom skandalu od pre tri meseca početak priče je što zaboravljen, što zabašuren. A to vlastima odgovara
Čim je dobio u ruke primerak Ugovora Srbije i Strateškog partnera (firme onog Vučićevog prijatelja Mohameda Al Abara, za kojim se vuče niz krivičnih postupaka na iste ili slične teme), profesor i sudija u penziji Zoran Ivošević krenuo je da ga proučava. Bilo je to novembra 2015. godine. Vučić nam je taman bio obećao tri milijarde dolara ili evra (svejedno, ionako je fantastika), procvat Srbije na vodi, nebrojeno mnogo radnih mesta i sveopšti procvat svega. Svaka sumnja ili propitivanje oko „Beograda na vodi“ odmah su postali politički sumnjiva priča, napad na premijera (i njegovu porodicu, razume se) i uopšte ponašanje nepatriotsko, zavidljivo, pakosno i to već sve.
Zoran Ivošević, temeljan i savestan kakav je, napravio je analizu tog Ugovora i došao do zaključaka veoma zabrinjavajućih. Objavio ih je u kratkom (4000–6000 slovnih znakova), ali sažetom i suvom članku u časopisu Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu, br. 2 za 2015, januara 2016. godine (ima na internetu). Ukratko: profesor Ivošević pronašao je kao prvo da je taj Ugovor pravno ništavan iz kratkog niza razloga koje ćemo redom navesti. Kao prvo, Republika Srbija i Strateški partner nisu ravnopravne strane u Ugovoru; njihove obaveze u suprotnosti su sa principom jednakih vrednosti uzajamnih davanja, što je povreda članova 11. i 15. Zakona o obligacionim odnosima. Taj isti Zakon prekršen je još i u sledećim odredbama Ugovora: čl. 567, st. 1 ne dopušta „zakup bez naknade“; zbog obavezne isplate zakupnine, zakup je teretan, a ne dobročin pravni posao. „Davanje u zakup bez naknade je simulacija teretnog pravnog posla kojom se skriva besplatno ustupanje gradskog građevinskog zemljišta Strateškom partneru“, kaže prof. Ivošević. Reč je, dakle, o prividnom ugovoru (čl. 66, tačka 1. Zakona o obligacionim odnosima), koji „nema dejstva među ugovornim stranama“.
Zatim: dotičnim Ugovorom Republika Srbija pristala je da prekrši čl. 10. Zakona o obligacionim odnosima, koji ograničava sve ugovarače da se drže granica zakona i propisa Republike Srbije, dobrih običaja i javnog poretka. Ovaj Ugovor, međutim, hoće da bude jači od zakona i propisa i obavezuje Republiku Srbiju da zakone i propise (o dobrim običajima i javnom poretku da i ne govorimo) uskladi sa sopstvenim odredbama. I ne samo to, nego i podzakonske akte, kakvi su izmene i dopune regulacionog plana. „Ambicija Ugovora da pravni sistem Srbije podredi interesima Strateškog partnera nije samo znak arogancije, nego i razlog njegove ništavosti zbog povrede prinudnih propisa o zabrani monopolskog položaja (čl. 103, st.1 Zakona o obligacijama, u vezi člana 14.)“, nastavlja se u tekstu analize. Tako je narušen i princip vladavine prava (čl. 3. st. 2. Ustava), koji zahteva povinovanje vlasti Ustavu i zakonu.
Po pitanju merodavnosti za rešavanje sporova, Srbija je dopustila da se razgradi obaveza iz Ugovora koja predviđa „zakone, uredbe i ostale propise na snazi u Republici Srbiji“ kao merodavna merila tako što je podredila pravni sistem klauzulama Ugovora i što je dopustila da se imperativne pravne norme ne primenjuju kad se odnose na osnivanje i upravljanje Društvom („Beograd na vodi“). Uvedena je Bečka arbitraža kao nadležna, ali sporovi oko valjanosti Ugovora spadaju u nacionalno pravo: svako može da osporava valjanost Ugovora ovde, od javnog tužioca do svakog građanina, i to nije u nadležnosti bilo koje arbitraže (čl. 109. Zakona o obligacijama). Prof. Ivošević dovodi u pitanje i saglasnost međuvladinog Sporazuma Srbije i Emirata: taj Sporazum ne precizira uzajamne obaveze, već je uopšten. Ovako preuzeta obaveza Srbije nije u skladu sa čl. 26. Zakona o obligacijama, koji kaže da je ugovor zaključen tek kad se ugovorne strane saglase o bitnim sastojcima ugovora. „Otuda se ni Republika Srbija, kao strana u Sporazumu, nije mogla obavezati da će određenu nepokretnu imovinu prodati drugoj strani. Ona tu imovinu, doduše, u ovom slučaju nije prodala već prividnim ugovorom o zakupu i konverzijom bez naknade velikodušno prepustila Društvu pod kontrolom Strateškog partnera“. I na kraju: član 6. međudržavnog Sporazuma određuje da sporazumi, projekti i programi zaključeni u skladu sa Sporazumom „ne podležu javnim nabavkama, javnim tenderima ili drugom postupku predviđenom nacionalnim zakonodavstvom Republike Srbije“. Time se anuliraju nacionalni propisi i omogućuje monopol firmama iz Emirata, suprotno čl. 14. Zakona o obligacijama i čl. 84. st. 2. Ustava Srbije.
Lepo. Sve to znamo od početka i šta? Podsetimo se šta nam je sve bilo obećavano od gromoglasnog i trijumfalnog najavljivanja „Beograda na vodi“: od tri milijarde do 22.000 evra; od „krastavac kule“ do donekle skromnijih projekata od kojih će nas dobri Boga takođe sačuvati, makar koliko skromni bili. Sve je to izazvalo koliko-toliko skromne reakcije stručne i opšte javnosti, očekivane i razumne. Onda se desio savamalski skandal i stvar je eskalirala, logično i očekivano takođe. Tada, u noći 24-25. aprila, pokazalo se da je prof. Ivošević bio u pravu upozoravajući na aroganciju, bezakonje i bezobrazluk „ugovornih strana“. Da nije bilo nepotrebnog i bezobraznog savamalskog skandala, sve bi bilo drugačije, ali – ovi na vlasti jednostavno ne shvataju da žurba i nasilje ne vode nikuda, osim u velike neprilike. Arogancija i bestidnost vlasti Aleksandra Vučića (neka me dodaju u izložbu u galeriji „Progres“, slobodno, kao novi eksponat) dovela je do eskalacije protesta, do sve većih kolona demonstranata i – u ponedeljak – do incidenta koji su ovi na vlasti jedva čekali. Bezobrazluk vlasti vidljiv je iz nadzvučne brzine kojom su osumnjičeni iz tog naduvanog i izvikanog incidenta smesta identifikovani i pozvani na informativne razgovore; za Savamalu su imali skoro tri meseca i – ništa. Siniša Mali, doduše, jedva je preživeo pokušaj atentata rolnom toalet-papira ili nekim drugim „neidentifikovanim predmetom“ (navodno papirom formata A3, na kome je bio smrtonosni zahtev za ostavkom) i ozbiljno se zabrinuo nad sudbinom svojom i svoje porodice i dece (ljubi ga Aleksandar Vučić).
Nema, međutim, tih „brutalnih“ i „divljačkih“ napada „takozvane“ Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ ispod kojih se može na brzinu zakopati bruka oko „Beograda na vodi“ i savamalskog bezakonja. Sve je to samo znak panike nesposobnih, ali baš zato arogantnih dripaca koji ni sebi ne valjaju, a kako će nama.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
