Ovo što je naizgled eskaliralo u ponedeljak pre podne pred Gradskom upravom (samo naizgled; ima još fore) počelo je još davno – za današnja merila, jer se sve u ovoj zemlji ubrzava. Zahvaljujući savamalskom skandalu od pre tri meseca početak priče je što zaboravljen, što zabašuren. A to vlastima odgovara
Čim je dobio u ruke primerak Ugovora Srbije i Strateškog partnera (firme onog Vučićevog prijatelja Mohameda Al Abara, za kojim se vuče niz krivičnih postupaka na iste ili slične teme), profesor i sudija u penziji Zoran Ivošević krenuo je da ga proučava. Bilo je to novembra 2015. godine. Vučić nam je taman bio obećao tri milijarde dolara ili evra (svejedno, ionako je fantastika), procvat Srbije na vodi, nebrojeno mnogo radnih mesta i sveopšti procvat svega. Svaka sumnja ili propitivanje oko „Beograda na vodi“ odmah su postali politički sumnjiva priča, napad na premijera (i njegovu porodicu, razume se) i uopšte ponašanje nepatriotsko, zavidljivo, pakosno i to već sve.
Zoran Ivošević, temeljan i savestan kakav je, napravio je analizu tog Ugovora i došao do zaključaka veoma zabrinjavajućih. Objavio ih je u kratkom (4000–6000 slovnih znakova), ali sažetom i suvom članku u časopisu Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu, br. 2 za 2015, januara 2016. godine (ima na internetu). Ukratko: profesor Ivošević pronašao je kao prvo da je taj Ugovor pravno ništavan iz kratkog niza razloga koje ćemo redom navesti. Kao prvo, Republika Srbija i Strateški partner nisu ravnopravne strane u Ugovoru; njihove obaveze u suprotnosti su sa principom jednakih vrednosti uzajamnih davanja, što je povreda članova 11. i 15. Zakona o obligacionim odnosima. Taj isti Zakon prekršen je još i u sledećim odredbama Ugovora: čl. 567, st. 1 ne dopušta „zakup bez naknade“; zbog obavezne isplate zakupnine, zakup je teretan, a ne dobročin pravni posao. „Davanje u zakup bez naknade je simulacija teretnog pravnog posla kojom se skriva besplatno ustupanje gradskog građevinskog zemljišta Strateškom partneru“, kaže prof. Ivošević. Reč je, dakle, o prividnom ugovoru (čl. 66, tačka 1. Zakona o obligacionim odnosima), koji „nema dejstva među ugovornim stranama“.
foto: tanjug…i gradonačelnik Siniša Mali
Zatim: dotičnim Ugovorom Republika Srbija pristala je da prekrši čl. 10. Zakona o obligacionim odnosima, koji ograničava sve ugovarače da se drže granica zakona i propisa Republike Srbije, dobrih običaja i javnog poretka. Ovaj Ugovor, međutim, hoće da bude jači od zakona i propisa i obavezuje Republiku Srbiju da zakone i propise (o dobrim običajima i javnom poretku da i ne govorimo) uskladi sa sopstvenim odredbama. I ne samo to, nego i podzakonske akte, kakvi su izmene i dopune regulacionog plana. „Ambicija Ugovora da pravni sistem Srbije podredi interesima Strateškog partnera nije samo znak arogancije, nego i razlog njegove ništavosti zbog povrede prinudnih propisa o zabrani monopolskog položaja (čl. 103, st.1 Zakona o obligacijama, u vezi člana 14.)“, nastavlja se u tekstu analize. Tako je narušen i princip vladavine prava (čl. 3. st. 2. Ustava), koji zahteva povinovanje vlasti Ustavu i zakonu.
Po pitanju merodavnosti za rešavanje sporova, Srbija je dopustila da se razgradi obaveza iz Ugovora koja predviđa „zakone, uredbe i ostale propise na snazi u Republici Srbiji“ kao merodavna merila tako što je podredila pravni sistem klauzulama Ugovora i što je dopustila da se imperativne pravne norme ne primenjuju kad se odnose na osnivanje i upravljanje Društvom („Beograd na vodi“). Uvedena je Bečka arbitraža kao nadležna, ali sporovi oko valjanosti Ugovora spadaju u nacionalno pravo: svako može da osporava valjanost Ugovora ovde, od javnog tužioca do svakog građanina, i to nije u nadležnosti bilo koje arbitraže (čl. 109. Zakona o obligacijama). Prof. Ivošević dovodi u pitanje i saglasnost međuvladinog Sporazuma Srbije i Emirata: taj Sporazum ne precizira uzajamne obaveze, već je uopšten. Ovako preuzeta obaveza Srbije nije u skladu sa čl. 26. Zakona o obligacijama, koji kaže da je ugovor zaključen tek kad se ugovorne strane saglase o bitnim sastojcima ugovora. „Otuda se ni Republika Srbija, kao strana u Sporazumu, nije mogla obavezati da će određenu nepokretnu imovinu prodati drugoj strani. Ona tu imovinu, doduše, u ovom slučaju nije prodala već prividnim ugovorom o zakupu i konverzijom bez naknade velikodušno prepustila Društvu pod kontrolom Strateškog partnera“. I na kraju: član 6. međudržavnog Sporazuma određuje da sporazumi, projekti i programi zaključeni u skladu sa Sporazumom „ne podležu javnim nabavkama, javnim tenderima ili drugom postupku predviđenom nacionalnim zakonodavstvom Republike Srbije“. Time se anuliraju nacionalni propisi i omogućuje monopol firmama iz Emirata, suprotno čl. 14. Zakona o obligacijama i čl. 84. st. 2. Ustava Srbije.
Lepo. Sve to znamo od početka i šta? Podsetimo se šta nam je sve bilo obećavano od gromoglasnog i trijumfalnog najavljivanja „Beograda na vodi“: od tri milijarde do 22.000 evra; od „krastavac kule“ do donekle skromnijih projekata od kojih će nas dobri Boga takođe sačuvati, makar koliko skromni bili. Sve je to izazvalo koliko-toliko skromne reakcije stručne i opšte javnosti, očekivane i razumne. Onda se desio savamalski skandal i stvar je eskalirala, logično i očekivano takođe. Tada, u noći 24-25. aprila, pokazalo se da je prof. Ivošević bio u pravu upozoravajući na aroganciju, bezakonje i bezobrazluk „ugovornih strana“. Da nije bilo nepotrebnog i bezobraznog savamalskog skandala, sve bi bilo drugačije, ali – ovi na vlasti jednostavno ne shvataju da žurba i nasilje ne vode nikuda, osim u velike neprilike. Arogancija i bestidnost vlasti Aleksandra Vučića (neka me dodaju u izložbu u galeriji „Progres“, slobodno, kao novi eksponat) dovela je do eskalacije protesta, do sve većih kolona demonstranata i – u ponedeljak – do incidenta koji su ovi na vlasti jedva čekali. Bezobrazluk vlasti vidljiv je iz nadzvučne brzine kojom su osumnjičeni iz tog naduvanog i izvikanog incidenta smesta identifikovani i pozvani na informativne razgovore; za Savamalu su imali skoro tri meseca i – ništa. Siniša Mali, doduše, jedva je preživeo pokušaj atentata rolnom toalet-papira ili nekim drugim „neidentifikovanim predmetom“ (navodno papirom formata A3, na kome je bio smrtonosni zahtev za ostavkom) i ozbiljno se zabrinuo nad sudbinom svojom i svoje porodice i dece (ljubi ga Aleksandar Vučić).
Nema, međutim, tih „brutalnih“ i „divljačkih“ napada „takozvane“ Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ ispod kojih se može na brzinu zakopati bruka oko „Beograda na vodi“ i savamalskog bezakonja. Sve je to samo znak panike nesposobnih, ali baš zato arogantnih dripaca koji ni sebi ne valjaju, a kako će nama.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Ljudi se osvešćuju, ohrabruju i udružuju. Tako ujedinjeni možemo sve. Ceo ovaj proces je značajno lekovit za celo društvo, sada svi učimo šta možemo zajedno kada su nam iste bazične vrednosti. Mislim da su i studenti mnogo toga naučili, dosta su iskustveno osetili i na svojoj koži, a, iskreno, i mi “stariji” učimo od njih. Za razliku od mnogih, mislim da je dobro što sve ovo duže traje, jer bi nagle, brže promene verovatno bile i kratkotrajne
Vladajuća partija je kampanju u Zaječaru i Kosjeriću vodila kao u centru Beograda – pravila je mala naselja od šatora, pekla prasiće i jariće, mesila hlebove, točila rakiju i sokove i delila dnevnice. Vučić je kampanju pretvorio u proizvodnu delatnost gde postoji tačna računica koliko “košta” glas, a kako je u mogućnosti da sam određuje način na koji će se trošiti javni novac, bukvalno mu ništa nije skupo. Protiv ovoga stoje građani koji su odlučili da se ne boje, da prihvate socijalni rizik, neki i po cenu da izgube posao. Da li na ova dva mala ogledna polja može da se vidi promena o kojoj se govori i u koju se veruje
Studenti su, kada su izašli sa objedinjujućim, za neke dugo očekivanim zahtevom za vanrednim parlamentarnim izborima – pogodili u metu. Ovaj zahtev je očigledno za naprednjake preveliki izazov, oni i njihovi partneri ne znaju šta bi sa tim, što se najviše vidi po njihovim konfuznim izjavama – tipa: može da bude, ali ne mora da znači, samo da tetki odnesem lek pa ću razmisliti. Pogodili su studenti Vučića i tamo gde ga najviše boli, i to dvared uzastopno: prvo tvrdnjom da je “nenadležna institucija”, a sada i da je postao “kukavica”. Ne sme da raspiše izbore, kojima svako malo preti već 13 godina i koje raspisuje kad mu se ćefne, uvek siguran u pobedu
Presek nedelje je sledeći: imamo nadvlačenje dveju suprotstavljenih struja. Jedna želi da se oslobodi talačke krize u kojoj je drži druga. Prva strana želi izbore. Druga nikome ne ostavlja izbor. Suština je u razlici: vladajuća klika želi da sve ostane isto, a građani – da sve bude drugačije. U tom smislu, studenti i građani su na neki način već pobedili: više ništa nije isto i nikada neće biti isto
Izbor članova Saveta Regulatornog tela za elektronske medije
Dok se čuo huk pobunjenih ljudi sa ulice, nestali su bahatost i bezobrazluk naprednjačkih zastupnika, a kad je buka prošla – nastavili su po starom. Naše pretnje da ćemo izaći iz procesa, a i ni naše žalbe domaćoj javnosti i međunarodnim posmatračima, ne utiču mnogo na naprednjačku mašineriju da posustane u lažima i prevarama, i zato se rešenje za vraćanje ponovljenog procesa u zakonske okvire samo nameće: da se studenti i pobunjeni građani ponovo vrate tamo gde će ih čuti i vlast i Evropa
Ispada da opozicija nije pobedila ni u jednom od ova dva mesta. Ali, pre nego što upadnemo u bezdan defetizma, treba primetiti da je sve prošlo najbolje što može u ovom trenutku. I da od sad pa nadalje, može da bude samo bolje
Žitelje Kosjerića i Zaječara zapala je velika simbolička dužnost. A to je da svojim glasom odbrane čast Srbije od revizionističkog režima koji joj pljuje u oči pretvarajući žrtve u krivce i čije nasilje i laži zaista podsećaju na fašizam
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
