foto: fonet
Gasovod Južni tok je kolateralna šteta novog hladnog rata između Zapada i Rusije. Dok Moskva pokušava da ruski gas preusmeri na Tursku i Aziju, vrtoglavi pad cene sirove nafte nanosi ogromne gubitke ruskoj privredi. Ugroženi su i Iran i Venecuela. Najveću korist imaju SAD, ali pitanje je do kada
Od pada predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča i ruske aneksije Krima nije prošlo ni deset meseci. U tom kratkom periodu „ukrajinska kriza“ prerasla je u „novi hladni rat“ koji je poprimio obeležje globalnog energetskog rata.
Sve to se dešava u godini u kojoj se obeležava stogodišnjica od atentata u Sarajevu i dvadeset pet godina od pada Berlinskog zida. Unapred pripremljene svečane govore o „lekciji koju je čovečanstvo naučilo“, „ujedinjenoj Evropi“ i „kraju bipolarnog sveta“ poklopili su izveštaji sa ratišta na istoku Ukrajine. Pred kraj 2014. godine ne govori se više o „miru kao istorijskom zaveštanju“, već o novom globalnom pomeranju kao 1914, o novom ratu u Evropi. Zapad optužuje predsednika Rusije Vladimira Putina da vodi „ekspanzionističku“ politiku i potpiruje rat u Ukrajini. Rusija za isto to optužuje NATO. Vojnu konfrontaciju Zapada sa Rusijom zbog Ukrajine, naravno, niko ne uzima u obzir.
Zapad je Rusiji uveo dva obruča ekonomskih sankcija ne bi li je prisilio da promeni politiku prema Ukrajini; Moskva je uzvratila istom merom. Linija privrednog fronta ubrzo se pomerila tamo gde Rusiju najviše boli: na cene sirove nafte i gasa na svetskom tržištu, od kojih zavisi ruska privreda. A prva konkretna žrtva energetskog rata je po svemu sudeći gasovod Južni tok, u koji je Srbija polagala toliku nadu.
TURSKI ZAOKRET: Da od Južnog toka neće biti ništa najavio je Vladimir Putin tokom posete Ankari prošlog ponedeljka. „Pošto još nismo dobili dozvolu Bugarske, mislimo da u aktuelnoj situaciji Rusija ne može da nastavi realizaciju projekta Južni tok“, rekao je Putin. Još konkretniji bio je šef Gasproma Aleksej Miler: „Projekat je okončan. To bi bilo to.“
Putin i predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan na zajedničkoj konferenciji za novinare rekli su da su ugovorili izgradnju morskog gasovoda kapaciteta 63 milijarde kubnih metara gasa godišnje, a ruski Gasprom i turska kompanija BOTAS potpisali su odgovarajući ugovor o razumevanju koji se tiče izgradnje tog gasovoda. Još nije, međutim, sasvim jasno da li to znači izgradnju posve novog gasovoda ili, što je verovatnije, postepeno produženje i povećanje kapaciteta već postojećeg Plavog toka (Blue Stream), koji ispod Crnog mora ide od stanice Beregovaja do stanice Durusu kod Samsuna i dalje kopnom do Ankare. Rusija će od 1. januara 2015. Turskoj isporučivati gas po šest odsto nižoj ceni od sadašnje, uz obećanje da će biti još snižavana u meri u kojoj se realizuju zajednički projekti. Putin je u Ankari zapravo ponovio svoju staru poruku Evropljanima: „Možete da kupujete gas od nas, a možete i da dođete u Sibir da sečete drva.“
Najava „turskog zaokreta“ bilo je i pre Putinovog puta u Tursku, kada je Gasprom saopštio da je u Moskvi 1. oktobra postignut dogovor direktora kompanije Alekseja Milera i Tanera Jildiza, ministra za energiju i prirodne resurse Turske, da se kapacitet gasovoda Plavi tok što brže moguće poveća sa 16 na 19 milijardi kubnih metara godišnje. Prošle godine je preko tog gasovoda Turskoj isporučeno 13,7 milijardi kubnih metara gasa.
Pored gasa za Tursku, oko 50 milijardi kubnih metara gasa trebalo bi da idu do granice Turske i Grčke, gde Rusija najavljuje izgradnju gasnog centra za snabdevanje jugoistočne Evrope gasom.
GASPROMOVA RAČUNICA: Prema mišljenju energetskih eksperata koje citira agencija RIA Novosti, dosadašnja ulaganja Gasproma u realizaciju Južnog toka neće sasvim propasti, pošto će faktički gas koji je trebalo da ide Južnim tokom biti preusmeren prema Turskoj i dalje. Na teritoriji Rusije Gasprom je već prilično investirao u projektovanje i izvođenje radova na gasovodu Južni koridor, kojim se gas dovodi do ruske obale Crnog mora.
Ruski eksperti tvrde da mogu da nastanu problemi sa cevima zakupljenim za Južni tok, i sa već ugovorenim radovima na podmorskom delu gasovoda, ali da će to biti preusmereno na „turski gasovod“.
Po mišljenju direktora Instituta za energetska istraživanja RAN Vjačeslava Kulagina, saradnja Ruske Federacije sa Turskom daje mogućnost za transport gasa ne samo u Evropu već i u Aziju. Analitičar ruske Sberbanke KIB Valerij Nesterov podseća da pored šteta Gasprom u novim okolnostima može da računa i na pozitivne efekte: biće mu potrebno manje resursa, koji su dovoljno napregnuti zbog velikih projekata u sibirskom programu, na Jamalu i Sahalinu. Azijski pravac ruskog energetskog izvoza je u svetskim medijima postao veoma vidljiv tokom protekle godine.
Predsednik Putin i kineski predsednik Si Đinping potpisali su 21. maja memorandum o razumevanju o gasu i razgovarali o strateškoj saradnji, a Gasprom i Kineska nacionalna naftna korporacija (CNPC) su posle deceniju dugih pregovora zaključili sporazum o prodaji Kini 38 milijardi kubnih metara gasa godišnje tokom narednih 30 godina, putem istočnog gasovoda Snaga Sibira (Sila Sibiri) dugog oko 4000 kilometara, kapaciteta 61 milijarda kubnih metara gasa iz Jamalo-Neneckog okruga na istoku Rusije. Vrednost tog ugovora iznosi 400 milijardi dolara, a spekuliše se da je cena gasa negde između cene ruskog gasa za EU (380 dolara za 1000 kubnih metara) i nešto niže cene turkmenskog gasa. Prvi deo gasovoda Jakutija–Habarovsk–Vladivostok dugačak je oko 3200 km. Najpre je bilo objavljeno da je puštanje u rad tog prvog dela gasovoda zakazano za 2017, a da gasovod Irkutska oblast – Jakutija (oko 800 km) treba da se realizuje kasnije, ali je naknadno objavljivano da taj zapadni krak „dobija na ubrzanju“.
Rusija u izgradnju gasovoda Snaga Sibira i osvajanje Koviktinskog i Čajndinskog izvorišta na istoku Sibira treba da uloži oko 55 milijardi dolara. Kina Gaspromu treba da plati 25 milijardi dolara kao avans za gasni ugovor, a u neophodnu infrastrukturu na vlastitoj teritoriji da investira 20 milijardi dolara.
TRAŽILI STE, GLEDAJTE: Evropljanima se povremeno podgreva strah da će Rusi za njih zavrnuti gasnu slavinu. U Moskvi je, međutim, na kartama pokazivano da gas za Kinu ide iz drugih izvorišta, a ne iz onih iz kojih se snabdeva Evropa.
Obrazlažući najavu o napuštanju Južnog toka, Vladimir Putin je istakao i da je stanovište Evropske komisije bilo kontraproduktivno: „Pošto EU nije htela da podrži izgradnju gasovoda, Rusija je primorana da se povuče iz projekta Južni tok. Zapravo, ne samo da Evropska komisija nije pružila nikakvu pomoć u realizaciji projekta već je i stvarala prepreke.“
Neke agencijske analize govore da je Južni tok žrtva ukrajinske krize, a biće, zapravo, da je Južni tok „mrtvorođenče ukrajinske krize“. Posle turskog gasnog zaokreta, agencija RIA Novosti konstatuje da razvoj događaja pokazuje je Rusija tvrdo rešila da ne izvozi gas isključivo preko Ukrajine i da zato i dalje traži alternativne mogućnosti. Bez obzira na to što je otkazala Južni tok, ona je našla drugi način da izbegne zavisnost od Kijeva, smatra direktor Instituta za energetska istraživanja RAN Vjačeslav Kulagin, koji procenjuje da će rešenje Moskve predstavljati iznenađenje za Evropu, pošto se Brisel nadao da će ograničenja koja se tiču izgradnje Južnog toka primorati Rusiju da osnovne količine gasa i dalje šalje preko Ukrajine. Novi ruski plan predviđa da Evropa postane zavisna od Turske, čega se Brisel pribojava.
Kulagin kaže da je to potencijalno opasno za Evropu, ali da je za to sama kriva, po principu da ko drugome jamu kopa… Predstavnik ruskog Ministarstva inostranih poslova Aleksandar Lukaševič izjavljuje: „Posledice zatvaranja projekta Južni tok treba da izračunaju oni koji su ga srušili.“
KOLATERALNE ŽRTVE: Po računici Vladimira Putina, zbog gubitka Južnog toka Bugarska će pretrpeti štetu od oko 400 miliona dolara i treba da traži kompenzaciju od Evropske unije.
Srpska strana nije dobila zvanično objašnjenje ruske strane o obustavljanju izgradnje Južnog toka (kao što izgleda da nije ni bugarska, ni austrijski OMV koji je nedavno potpisao ugovor s Gaspromom). Srpski premijer Aleksandar Vučić je konstatovao da je vest loša za Srbiju i da ona „nikako nije doprinela takvoj odluci“, te da „plaća cenu sukoba velikih“.
„Država Srbija je više od šest, pa i više, sedam godina uložila u taj projekat. Mnogo truda, mnogo rada od tih prvih potpisa kada su prisustvovali još (Boris) Tadić i (Vojislav) Koštunica…“, rekao je Vučić ponovivši ocenu da je to dobar projekat kojeg se Srbija nije odricala ni pod najvećim mogućim pritiscima. Vučić najavljuje da će po povratku sa sednice Saveta bezbednosti u Njujorku o tome razgovarati sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i drugim ruskim zvaničnicima. Generalni direktor Srbijagasa i kopredsedavajući u kompaniji Južni tok Srbija Dušan Bajatović posle svega ipak smatra da će Južni tok ipak biti izgrađen nakon što je „lopta prebačena u evropsko dvorište“ i da će se Rusija i Evropska unija dogovoriti oko realizacije tog projekta pošto su predstavnici Evropske komisije već za 9. decembar zakazali sastanak sa zemljama učesnicama u Južnom toku da bi se tad raspravljalo o nastaloj situaciji. Vučić se, navodno, konsultovao s mađarskim premijerom Viktorom Orbanom, koji podržava Južni tok, radi usaglašenog regionalnog pristupa na briselskom sastanku, a i pred razgovor s Putinom. Bivši predsednik Srbije Boris Tadić, pozivajući se na jedan razgovor s Putinom o eventualnosti da „Južni tok ipak ne bude realizovan“, preporučuje sadašnjim vlastima da razgovaraju s ruskom stranom o fer rešenju.
Da li će Vučić od Putina dobiti odgovor koji će se razlikovati od odgovora koji je Prota Mateja dobio kada je tražio džebanu za Karađorđeve ustanike: „A mi s turkam zdjes prijatelji…“ Odgovarajući na jedno novinarsko pitanje tokom posete Beogradu 16. oktobra, Putin je najavio „turski zaokret“ kada je izgradnju gasovoda Južni tok uporedio sa ljubavnim odnosom: „To je kao sa ljubavlju, ona može biti srećna samo ako oba učesnika tog divnog procesa žele da nastave te odnose… Ne možemo sami da gradimo cevovod vredan više milijardi dolara, ako to naši partneri ne žele“, rekao je Putin podsetivši da su slične okolnosti bile na početku izgradnje Severnog toka, za koji su sad svi zainteresovani.
Putin je zapravo još iz Beograda poručio Evropljanima da odluče da li im treba Južni tok, kao što su odlučili da im treba Severni tok. Rusija u pregovorima sa EU traži da Južni tok ima isti status kao Severni, to jest da bude izuzet iz ograničenja koja predviđa takozvani Treći energetski paket, po kojima mora biti razdvojena proizvodnja od distribucije gasa i da onaj ko gradi gasovod mora deo kapaciteta da prepusti konkurenciji, što Rusi nisu voljni da čine.
ZAOBILAŽENJE UKRAJINE: Dok je Brisel (Energetska komisija) ponavljao da nije protiv projekta Južni tok već da samo traži da on bude građen u skladu s Trećim energetskim paketom EU, Putin je u više prilika ponovio da mu se ne čini logičnim da Gasprom polovinu kapaciteta gasovoda koji izgradi svojim parama prepusti konkurenciji. Ponavljao je i da će drugačije rešenje biti skuplje, nagovestivši isporuku gasa Evropi i drugim pravcima, ali tada nije bilo jasno na šta misli. Jedan od naslova u ruskim izveštajima o novom gasnom obrtu govori da Rusija i dalje gleda kako da zaobiđe Ukrajinu kao tranzitnu zemlju, što možda znači da Kremlj procenjuje da će ukrajinska nestabilnost i napetost u tom regionu potrajati duže.
Dok se kod srpskih energetičara još gaji nada da bi Južni tok nekako ipak mogao da bude oživljen (vidi okvir – intervju sa Vojislavom Vuletićem, generalnim sekretarom Udruženja za gas Srbije), agencija Rojters citira Pjera Noela, stručnjaka za energetsku bezbednost u londonskom Međunarodnom institutu za strateške studije (International Institute for Strategic Studies): „Ne mislim da Putin blefira. Mislim da se on stvarno prilagođava fundamentalno novoj geopolitičkoj situaciji u Evropi.“
Neposredni povod za gasni zaokret je ipak, kako izgleda, ne toliko ukrajinska kriza, koliko tekući naftni rat. „Smanjenje cena za gas indeksiranih prema nafti (čija cena na svetskim berzama pada) i manja prodaja izgleda da dovode Gasprom „u crveno, što ga primorava da smanjuje svoj investicioni program“, procenio je Mihail Korčemkin iz pensilvanijske konsultantske kuće Istočne evropske gasne analize (East European Gas Analysis).
NAFTNI RAT: U drastičnom padu cene sirove nafte teoretičari zavera su odmah prepoznali pokušaj Amerike da u eri novog hladnog rata ekonomski slomi Rusiju, čija privreda zavisi od izvoza nafte i gasa. Moskva je za 2014. projektovala prosečnu cenu nafte od 104 dolara po barelu. Računica kaže da po svakom dolaru ispod te cene Rusija gubi dve milijarde dolara, u tekućoj godini gubitak Rusije bi mogao da iznosi do 100 milijardi dolara, piše nemački „Špigl“. Zajedno sa padom vrednosti rublje i odlivom kapitala, ukupan gubitak bi mogao da dosegne 130 milijardi dolara.
Drugi pak tvrde da je na cenu nafte negativno uticao manjak potražnje zbog zastoja u rastu azijske i lošeg stanja evropske privrede, koja se čak kreće na ivici recesije. I, pogotovo, što su uprkos tome SAD nastavile da crpu naftu ubrzanim tempom, prošle godine prestigle Saudijsku Arabiju i postale najveći proizvođač nafte na svetu. Za samo šest godina SAD su povećala proizvodnju nafte za 70 odsto. Posledica svega toga je da je samo od juna cena nafte pala za 28 odsto, na 72 dolara po barelu.
Sjedinjene Države su izrasle u naftnu velesilu zahvaljujući nafti dobijenoj iz naftnih škriljaca, pa stručnjaci govore o „revoluciji naftnih škriljaca“. Posledice za privredu SAD su nesumnjivo bile pozitivne: smanjen je trgovinski deficit; niže cene energenata pogoduju reindustrijalizaciji; prosečan Amerikanac štedi na nafti, novac troši na drugom mestu, što pospešuje privredu. U trećem kvartalu 2014. godine rast privrede u SAD iznosio je 3,9 odsto, o čemu čak i Nemačka kao najjača privreda Evrope može samo da sanja. Udeo dvanaest članica OPEK-a u uvozu nafte u SAD pao je na 40 odsto, najmanje u poslednjih trideset godine. Sjedinjene Države su 1976. iz zemalja OPEK-a podmirivale čak 88 odsto svojih potreba. I spoljnopolitičke posledice pada cene nafte su povoljne za SAD, jer štete „neprijateljskim“ zemljama kao što su Rusija, Iran i Venecuela.
SAUDIJSKA RAČUNICA: Prošle nedelje sve su oči bile uprte u Beč, gde su zemlje članice OPEK-a odlučivale šta da preduzmu zbog pada cene sirove nafte. Na insistiranje Saudijske Arabije, nisu učinile ništa, odnosno odlučeno je da se proizvodnja nafte nastavi istim tempom. Iako stručnjaci tvrde da prosečna godišnja cena nafte ne sme da bude manja od 84 dolara po barelu, kako Saudijska Arabija ne bi pravila gubitke, saudijski ministar za naftu Ali al Naimi ocenio je to kao „mudru odluku“. Naravno, „mudru“ za Saudijsku Arabiju, koja za razliku od drugih članica OPEK-a raspolaže deviznim rezervama od oko 735 milijardi američkih dolara, te preko cene nafte može da se obračuna sa svojim neprijateljima u regionu.
U „bliskoistočnom hladnom ratu“ Iran, takođe član OPEK-a, glavni je konkurent Saudijcima, obe države teže povećanju svog uticaja na Jemen, Liban, Siriju, Irak i Bahrein. Šiitski režim u Teheranu je za 2014. kalkulisao sa cenom nafte od 100 dolara po barelu i pad cene nafte ga teško pogađa. „Saudijci obaranjem cene nafte vode rat protiv nas“, izjavio je potpredsednik iranske Energetske komisije Naser Sudani, „hoće da nam se svete zbog Sirije, Iraka i Jemena“.
Još jedan razlog što Saudijska Arabija nema nameru da smanji proizvodnju nafte i time podigne cenu na svetskom tržištu, jeste to što upravo niskim cenama ugrožava primat nove svetske naftne sile, SAD – dobijanje nafte iz naftnih škriljaca je, naime, višestruko skuplje od ispumpavanja nafte. Saudijska Arabija povećanom proizvodnjom hoće srednjeročno da sačuva svoj udeo na tržištu. Smanjivanjem proizvodnje, samim tim povećanjem cene nafte, Saudijska Arabija bi „indirektno potpomogla proizvodnju nafte iz naftnih škriljaca u SAD“, tvrdi stručnjak za sirovine Ole Hansen iz banke Saxobank. Uprkos onima koji tvrde da SAD i Saudijska Arabija zajednički hoće obaranjem cene nafte da unište rusku privredu, Saudijci na SAD, baš kao i na Iran i Rusiju, na kraju krajeva gledaju kao na konkurente na svetskom naftnom tržištu.
Analitičari u Vašingtonu tvrde da se skupa metoda dobijanja nafte iz naftnih škriljaca za SAD isplati samo ako cena nafte nije niža od 80 dolara po barelu, a i u tom slučaju zarada je minimalna.
Obaranje cene nafte geostrateški u ovom trenutku odgovara političkim saveznicima SAD i Saudijskoj Arabiji. Rijad se raduje pogubnim posledicama po Iran, SAD posledicama koje imaju i Iran i Rusija, a pre svega imaju privrednu korist. U nekom trenutku će, međutim, zbog čisto ekonomskih interesa ovo trenutno savezništvo prerasti u tržišnu borbu. „Pad cene nafte nas uznemiruje, ali se suštinski nije mnogo toga promenilo“, kaže generalni sekretar OPEK-a Abdala el Badri. OPEK računa sa tim da će najkasnije posle 2018. godine SAD morati da smanje proizvodnju nafte iz naftnih škriljaca. Rijad smatra da duže od SAD može da izdrži pad cene nafte. Šta god se trenutno događa, naftni kartel i dalje raspolaže sa oko tri četvrtine svetskih naftnih rezervi.
Južni tok nije konačno obustavljen
Da li je izgradnja Južnog toka konačno obustavljena?
Ne bih rekao da je ovo konačna odluka o odustajanju, zato što to nije ruski, već evropski projekat. Mislim da je ovo Putinova poruka koja glasi: Hoćete li da mi ovo što smo se godinama dogovarali radimo ili nećete? Kapital je 50 odsto ruski, 20 odsto italijanske kompanije ENI, 15 odsto francuskog EDF-a i 15 odsto nemačkog Vinteršala. Do sada se samo briselska Komisija izjašnjavala, pravila smetnje i saplitala taj projekat. Niko od energetičara Francuske, Nemačke, Italije i Austrije nije rekao ništa protiv. Vidite kako je reagovao premijer Mađarske Viktor Orban: „To je nama od koristi i mi hoćemo Južni tok.“ Pošto je Bugarska tu najtanja, nju su Amerikanci „stisli“ i morali su da pristanu na njihove ucene. U suštini, traži se od Evrope da napravi pritisak na Bugarsku.
To je sada, zapravo, sukob između EU i SAD?
Tako je. Amerika bi ovog trenutka zaratila sa Rusijom, do poslednjeg Evropljanina, figurativno rečeno.
Ako se ne nastavi gradnja Južnog toka, kakve će Srbija imati posledice?
Posledice bi bile velike. Mi imamo tzv. linijski gasovod, snabdevanje kod Horgoša, i sve do Vranja gasovodni sistem. Bilo kakva havarija da se desi na tom gasovodnom sistemu, južno od mesta havarije svi ostaju bez gasa. Kada bi Južni tok došao, bilo bi snabdevanje sa dve strane, i ogromna količina gasa bi bila na našoj teritoriji, a ne kao sada, da zavisimo od toga da li će Ukrajina nešto da uradi, ili Mađarska, a mi uvek ostanemo kratkih rukava.
To bi bilo snabdevanje sa dve strane, ali iz istog izvora?
U svakom slučaju, pouzdanije bi bilo kada bi postojao neki drugi partner, ali ovog trenutka njega nema. To je problem. Međutim, još je veći problem briselska Komisija, koja se ne ponaša korektno i profesionalno. Pogledajte planirani gasovod TAP – Trans Adriatic Pipeline – to je gasovod koji treba da ide od Azerbejdžana do Južne Italije. Njega gradi British Petrol. Taj gasovod je ugovoren prošle godine i za njega ne važi Treći energetski paket, zbog koga Evropska komisija stalno sapliće Južni tok. Znači, za ovaj gasovod koji grade Englezi ne mora, a za gasovod koji grade EU i Rusija mora da važi Treći energetski paket. Ni za Severni tok ne važi ovaj paket – ovaj gasovod je napravljen na osnovu ugovora između Rusije i Nemačke i ide Baltičkim morem, ne dodirujući teritorijalne vode nijedne zemlje koja bi mogla da taj ugovor sapliće, kao što to sada radi Bugarska.
Na pitanje dokle će cena nafte da pada, Tomislav Mićović, generalni sekretar Udruženja naftnih kompanija Srbije, kaže da „jedino možemo da se osvrnemo i pogledamo šta se istorijski dešavalo sa cenom nafte. Kada je nafta 2011. godine otišla na 110 dolara, bilo je vrlo pouzdanih pretpostavki, zasnovanih na analizama značajnih ekonomskih činilaca, da više nikada nafta neće pasti ispod 110 dolara po barelu. To je bilo pre samo tri godine, tako da niko ne može da kaže da će ovo sadašnje stanje trajati još dugo, ili da će da se vrati na staro.“
Mićović objašnjava da je cena sirove nafte oduvek u velikom delu imala tzv. špekulativni karakter i da su na nju uticala politička dešavanja u svetu, tako da na dijagramu cene nafte tačno mogu da se prepoznaju regionalne krizne situacije i veliki ratovi. „Očigledno je da smo mi sada u jednoj takvoj, predkriznoj i kriznoj situaciji, i da se to odražava na cenu nafte“, kaže Mićović. Najviše su ugroženi oni regioni u kojima je cena eksploatacije nafte velika. To su, osim američkih uljnih i gasnih škriljaca, čija je tehnologija eksploatacije nešto skuplja, i nalazišta u Severnom moru i u polarnom krugu. „Vezano za škriljce, postoji tehnologija gas to liquid, dakle proizvodnja derivata nafte iz gasova, i ta će tehnologija biti ugrožena, da ne pričamo o obnovljivim izvorima energije, koji su se u poslednjih 50 godina u više navrata budili i gasili. Svi obnovljivi izvori energije pri niskoj ceni nafte ne mogu da budu isplativi, jer su po pravilu skuplji“, kaže Mićović.
On dodaje da najveće gubitke imaju naravno najveći izvoznici, a Rusija je jedan od njih. „I naša domaća nafta, tih milion tona koje smo vadili, nema više tu vrednost, ne može da se valorizuje onom vrednošću kao pre pada cene, već samo sa trenutnom vrednošću“, kaže Mićović.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
