Predsednik ekonomskog saveta Demokratske stranke Srbije (DSS) Nenad Popović nedavno se vratio iz Sjedinjenih Američkih Država gde je predstavio svoju knjigu Otvoreno o ekonomiji Kosova i Metohije. Smatrajući da je pored pravnog i političkog, veoma bitno istaći i ekonomski momenat, on je želeo da skrene pažnju američke javnosti na višedecenijsko ulaganje Srbije u privredu Kosova i Metohije (KiM). Knjiga je promovisana prošle godine, a prevod na ruski jezik izašao je u maju. Englesko izdanje imalo je svoju prvu promociju u Vašingtonu, u zgradi Kongresa, a zatim na Kolumbija univerzitetu, u Njujorku. Sledeći grad je Brisel.
O reakcijama u SAD i razgovorima koje je vodio, o viđenju ekonomske perspektive KiM, kao i o snazi ekonomskih argumenata oko kojih se svi slažu, razgovarali smo sa Nenadom Popovićem.
„VREME„: Pre nekoliko meseci predstavili ste svoju knjigu u Moskvi. Pre četiri dana u Vašingtonu, a nameravate uskoro i u Briselu. Šta možete da postignete razgovorima o ekonomskim odnosima Srbije i Kosova i ima li taj redosled Moskva – Vašington – Brisel neki simboličan značaj?
NENAD POPOVIĆ: Nema simbolični značaj, ali je vrlo važno da izađemo pred svetsku stručnu javnost, ne samo pred političare, sa problemima sa kojima se suočavamo na Kosovu i Metohiji. Danas se kosovski aspekt gleda sa dve tačke – pravne i političke.
Vrlo je važno da imamo i treći aspekt našeg odnosa – ekonomski, gde se najviše govori o pitanju svojine. Svojina je univerzalna kategorija svuda u svetu. Amerika verovatno najbolje poznaje pitanje svojine. Srbija je u nemogućnosti da vrati svoje vlasništvo i u svim budućim pregovorima treba svojinski aspekt da uvede na velika vrata. U poslednjih šezdeset godina mi smo uložili više od 17 milijardi dolara na KiM i to niko ne može da ospori. Srbija i danas redovno otplaćuje takozvani kosovski dug.
Kada ste govorili o tome u Vašingtonu, kakve su bile reakcije?
Naišao sam na vrlo dobre sagovornike što se tiče ekonomskih pitanja. I iskreno, naišao sam na jednodušnu podršku što se tiče svojine. Čak i kod onih sa kojima se možda ne slažem u drugim aspektima. Pričao sam sa svojim kolegama, prijateljima u američkom Kongresu i neki su u početku sporili, ali dao sam im primer Elektroprivrede Kosova. Kazali su: „Mi smo priznali nezavisno Kosovo i sada, Elektroprivreda na Kosovu je kosovska.“ Ali ja tvrdim da je vlasništvo Srbije jer je ona izgradila svaku ciglu i dala, odnosno investirala u svu tehnologiju. Pitao sam ih da li bi se neka američka firma, da kupi Elektroprivredu Srbije, sutra tako lako odrekla svojine Elektroprivrede Kosova i rudnika koji sigurno vrede tri do četiri milijarde dolara. Onda su se složili sa mnom.
Promovisali ste svoju knjigu i na Kolumbija univerzitetu. Kako je tekao razgovor sa studentima?
Bilo je vrlo interesantnih, pametnih pitanja tako da je to bila dobra, živa diskusija. U okviru te diskusije javila su se i dva studenta Albanca. Žao mi je što su postavili samo jedno konkretno pitanje gde smo akademski raspravljali, a sve ostalo vreme su koristili tribinu za promociju svojih ideja. Uglavnom, umesto pitanja dobio sam grdnju. Rekli su da nas ono što promovišemo, knjiga i ja, isto kao prethodna i aktuelna vlada, čini nastavljačima dogmatske Miloševićeve politike. Osporavati činjenice i argumente, govoriti pravnim ili jezikom cifara, mnogo je teže nego izbacivati fraze o Miloševićevoj politici.
Ali nisu mi smetale te provokacije. Razmišljam, to sada prvi put vama kažem, o prevodu moje knjige na albanski jezik. Ja sam uvek spreman da i u Prištini razgovaram na tribini pred punom salom oponenata. Ekonomija jeste tema o kojoj moramo otvoreno da govorimo, koliko god se ne slagali o nekim drugim pitanjima. Albancima je mnogo lakše da govore o tom političkom aspektu, nego pravnom i ekonomskom, gde je naša prednost merljiva kilometrima. Ja mislim da je svaki dijalog dobar jer on mora na površinu da izbaci činjenice i argumente.
Naziv vaše knjige na engleskom je „Ekonomska istorija i perspektiva Kosova„. Pa da počnemo od istorije…
KiM je imalo najveći privredni rast od 1955. do 1980. godine kada su političke veze između Kosova i centralne Srbije bile najjače. Od osamdesete godine kada su te veze počele da slabe, Kosovo je krenulo u ekonomski sunovrat. A verovatno je najgora situacija posle dolaska UMNIK-a. Vrlo važno je reći da samostalno Kosovo ne može biti ekonomski održivo.
Imam sumorno predviđanje ekonomske budućnosti Kosova ukoliko ne bude novih pregovora o statusu. Ekonomska kriza će doprineti tome da Međunarodna zajednica, koja je i do sada imala žalosne rezultate što se tiče ekonomskog razvoja na Kosovu, smanji izvore donacija. Problem na Kosovu je nezaposlenost koja se kreće od 45 do 60 procenata, ali je 75 odsto nezaposlenih mlađe od 35 godina. Toliko mlade nezaposlene populacije nema nijedna zemlja u Evropi i taj problem ne može da reši Kosovo samo, već uz pomoć Srbije i cele Evrope. Bez jednog od ova tri elementa, bez njihove snažne povezanosti, nema dobre budućnosti Kosova. Danas tamo vlada organizovani kriminal i to ćete čuti od svih. Ljudi greše, mislili su da će posle proglašenja poteći med i mleko.
