Korak od deset godina

U Republici Srpskoj gašenje kolektivnih centara je političko pitanje par excelance i o tome govori obećanje koje je svojevremeno dao premijer RS Mladen Ivanić da nijedan ministar neće dobiti stan dok se ne izmeste svi izbeglički centri. Gotovo dve godine nakon datog obećanja, novinari i politički protivnici koji žele da napakoste Ivaniću koriste taj i dalje nerešen problem da bi dokumentovali premijerovu nekredibilnost.

U Federaciji je deložacija kolektivnih centara direktna veza sa proteklim sukobima i tiha vatra na kojoj se i dalje krčka međuetnička netrpeljivost. Jer, vlasti u Republici Srpskoj optužuju se za opstruiranje oslobađanja zaposetih muslimanskih kuća i stanova, dok se u isto vreme pod jakim pritiskom iz kancelarije visokog predstavnika za Bosnu Pedija Ešdauna u Federaciji užurbano prazne kolektivni centri. Kako prenose bosanski mediji, ljudi koji još žive u KC-u u stalnom su strahu od izbacivanja na ulicu i prisiljavanja na povratak. Ti se ljudi zapravo primoravaju da preduzmu korake ka konačnom rešenju i da promene stanje u kojem žive, ali je činjenica da većina njih nije spremna na to. Opravdan ili neopravdan, najčešće je prisutan žestok otpor izbeglica da se isele, bez obzira na to da li je njihova kuća oslobođena od privremenih ratnih stanara.

Što se Hrvatske tiče, deložacija Hrvata iz Bosne i oslobađanje srpskih kuća je proces u koji ta država još prilično stidljivo ulazi, iako je to pred nju vrlo jasno postavljen zadatak. Izmeštanje KC-a na ovoj teritoriji još će da sačeka imajući u vidu da je svaki potencijalni korak u rešavanju izbegličkih problema u Hrvatskoj vrhunsko političko pitanje.

„MEKŠI PRISTUP„: To (predugo) čekanje je, međutim, proizvelo ozbiljne teškoće u izmeštanju kolektivnih centara u čitavom regionu. Iako su teškoće specifične u svakoj od bivših jugoslovenskih republika, svuda je takva akcija izazvala priličnu pometnju. Gašenje kolektivnih centara zapravo je ustaljena i kroz 50 godina proveravana praksa UNHCR-a, uobičajena faza u rešavanju problema izbeglih koja je primenjivana širom sveta, od Obale Slonovače i Ruande do Kazahstana ili Kuvajta. Problemi u tom procesu koji su se isprečili u Srbiji mogli su možda biti predupređeni da je ova činjenica bila predočena javnosti, umesto objašnjenja da je gašenje kolektivnih centara prouzrokovano najavom obustavljanja humanitarne pomoći do 2005. godine. Ovako, anketare koji odnedavno obilaze kolektivne centre i obavljaju intervjue na osnovu kojih će se vršiti revizija naseljenih u tim objektima dočekuju preplašene izbeglice.

Pojedinačni intervju treba da pruži celovitu sliku o potrebama pojedinca i porodice, ali i o primanjima kojima oni raspolažu. Jer, iako je većina zbrinutih u kolektivnim centrima zapravo najugroženiji sloj izbeglica, ima i onih koji su u međuvremenu ostvarili pravo na penziju u Hrvatskoj ili, povratili deo imovine. Sve u svemu, formirani su kriterijumi po kojima se može ostvariti pravo na kolektivni smeštaj i u članu 7 Uputstva Komesarijata pobrojano je deset stavki po kojima korisnik može da ostvari to pravo. Zamenik komesara za izbeglice Bojan Anđelković ističe da to ne znači gubitak izbegličkog statusa niti prava na trajno rešenje, već isključivo gubitak prava na smeštaj u kolektivnom centru.

Jedan od ključnih razloga za iseljavanje biće prihodi u visini prosečne plate ili penzije u Srbiji. Anđelković se ne slaže s primedbom da se ni najmanji stan ne može platiti od prosečnih prihoda i kaže da je udruženim sredstvima u porodici to moguće učiniti. O tom problemu možda nešto više može da kaže i činjenica da bez obzira na najave o gašenju, postoji pojačan pritisak za povratak u KC onih koji su se okušali u samostalnom životu zbog velikog skoka cene stanarina u poslednje vreme.

Važan uslov je i da korisnik nema obnovljenu ili vraćenu imovinu u Hrvatskoj. Kako kaže Anđelković, to zahteva „mekši pristup“. Jer, postoji niz slučajeva vraćene imovine koja je i dalje zaposednuta i od koje se praktično ne može imati nikakva korist. Takvi se, naravno, ne mogu slati u privatni smeštaj. Ima puno i onih koji su problem nepouzdanih povratnih informacija iz Hrvatske iskoristili da prikriju stvarnu dobit i nekoliko „blic“ provera otkrilo je korisnike sa po par desetina hiljada eura u slamarici. To je jedan od razloga zbog čega je UNHCR iznova pristao na organizovanje revizije izbeglica, ali ovog puta istovremeno u celom regionu, ne bi li se uprkos kontraproduktivnosti prečestih popisivanja konačno sprečilo trošenje skromnih sredstava na one kojima ona nisu potrebna.

Među iseljenima će se naći i oni koji imaju imovinu u Srbiji, zatim oni koji su dobili sredstva za obnovu kuća u mestu porekla i drugo; kriterijumi za dobijanje prava na taj plaćeni krevet su takvi da se on može dobiti samo u nepremostivoj nevolji, praktično samo kada je reč o starim ili bolesnim licima.

To i jeste pravac u kojem će se odvijati reorganizacija KC-a. Namera je da se formiraju ustanove za lica sa posebnim potrebama, od gerontoloških centara, preko ustanova za mentalne bolesti do domova za nezbrinutu decu.

Zanimljivo je da pomoć koju je Komesarijat nudio kao prelazno rešenje nije bila primamljiva za znatniji broj izbeglica. U ponudi je, između ostalog, bila novčana pomoć koja bi bila dovoljna za pokrivanje troškova tokom 18 meseci, ali su najčešći komentari bili u vidu pitanja – „a šta ćemo posle?“.

„Ljudi su veoma uznemireni, mada pokušavamo da im objasnimo da se ne radi o zatvaranju centara, već o njihovoj reviziji“, kaže za „Vreme“ Miomir Radovanović, poverenik Komesarijata za Niš. Iako je ova tvrdnja indikativna jer se de fakto radi o zatvaranju centara, mnogo je važnije neposredno iskustvo ovog poverenika koje govori da je i dalje jako velik pritisak na kolektivne centre, da i dalje postoji velik strah i od povratka i od samostalnog života.

„Mislim da se ne može govoriti o tome da li u centrima imamo radno sposobne ili nesposobne ljude. Pitanje je zapravo da li je neko sposoban da se snađe u životu a među izbeglicama ima takvih koji to nisu, koji iz raznih razloga nisu mogli da stanu na svoje noge“, kaže Radovanović. Po nekim procenama, u centrima se nalazi oko 20 odsto radno sposobnih.

SIROTINjSKI LUKSUZ: Taman i da se usaglase namere Komesarijata i potrebe izbeglica, postavlja se pitanje koji će od objekata koji se sada koriste ostati na raspolaganju.

Preko 80 odsto objekata u kojima se nalaze izbeglice u društvenom je vlasništvu, a ostalo se odnosi na privremene objekte, pretežno radničke barake. Ekonomska propast velikih društvenih sistema poklopila se sa naviranjem izbeglica u zemlju, pa je tako od ta dva zla ispala makar jedna korist. Prazne i zapuštene hotele listom su naselile izbegličke porodice i takav je smeštaj među njima vrlo tražen.

Ali, upravo je među onima u hotelskom smeštaju prisutna najveća ravnodušnost prema ponuđenim mogućnostima za promenu načina života. Hoteli su među prvima naseljavani, što znači da je reč uglavnom o najstarijim izbeglicama, koje to najčešće shvataju kao svoje trajno rešenje. Iako se ne radi ni o kakvom luksuzu, pa najčešće ni o dostojanstvenim uslovima za život, u takvim kolektivnim centrima vlada specifična atmosfera. Kao da je taj sirotinjski luksuz savršeno poslužio za racionalizaciju problema.

No, sada, nakon deset godina života sa statusom izbeglice i sa besplatnim smeštajem upravo će hoteli biti među prvima za iseljavanje. Prioritet će biti objekti na koridoru 10, mali i veliki hoteli pored autoputa čija obnova potpada pod projekat koji bi trebalo završiti do naredne Olimpijade. Bez obzira na to da li će to uspeti ili ne, 44 kolektivna centra na toj relaciji moraju biti ispražnjena u najskorije vreme. Ipak, to je manje od polovine ukupnog broja centara.

Sličan pritisak postoji i kod su drugi hoteli u pitanju jer će ih vrlo brzo zahvatiti talas privatizacije. U Nišu se praktično svi kolektivni centri nalaze u hotelima. Srbija Turist ima dva hotela u strogom centru grada, kao i hotele u jednom od najposećenijih lečilišta Srbije, u Niškoj Banji, koji su naseljeni izbeglicama. Osim što je okupiranost tih objekata samo po sebi velik gubitak, ovi su hoteli mnogo izgubili od svoje tržišne vrednosti jer poslednjih deset godina nikakva sredstva nisu ulagana u njihovu obnovu. Danas su praktično ruine.

Prema prošlogodišnjim podacima NVO „Help“, u Crnoj Gori živi čak 1049 izbeglica koje su se nelegalno smestile u odmarališta preduzeća iz Srbije. U ovoj bivšoj republici ima ukupno 29 KC-a i trenutno se vrši izuzetno jak pritisak da se izbeglice rasele.

Proces revizije KC-a započet je prošle godine i već je više njih zatvoreno ili reorganizovano – u Temerinu, Vršcu, Vrnjačkoj Banji, Ivanjici, Brusu. Sada ih je na broju 292, sufinansiraju se od UNHCR-a, i još 20 dotiranih isključivo iz budžeta u kojima se nalaze samo raseljeni sa Kosova.

Raseljeni su, može se slobodno reći, sinonim za one koji su ni na nebu ni na zemlji. Zbog toga što imaju status državljana, humanitarne organizacije ih praktično tretiraju kao ugrožene kategorije srpskog stanovništva, a država čini manje-više istu stvar podređujući pomoć ovim ljudima insistiranju na njihovom hitnom povratku. Zbog toga se problemi izneseni ovom prilikom odnose prvenstveno na izbegla i prognana lica iz BiH i Hrvatske. Takvih je u

centrima oko 13.000, nasuprot raseljenima kojih ima oko 10.000.

PRIMEDBE UNHCR–u: Za poslednja četiri meseca država nije izmirila dugovanja kolektivnim centrima. Trošenje sredstava za prošlu godinu nije usklađeno sa budžetom Komesarijata – dogovorene su cene koje nije bilo moguće pokriti, pa je praktično petina budžeta probijena. S druge strane, upravo završen finansijski izveštaj o radu Komesarijata u prethodnom periodu pokazuje da je za proteklu godinu potrošeno 5,5 tona dizela prilikom korišćenja 12 vozila, kao i 2,5 miliona dinara za njihovu popravku i održavanje.

Komesarijat u ovom trenutku duguje skoro polovinu godišnjeg budžeta – tj. blizu osam miliona dolara, plus osamsto miliona Republičkom zavodu za osiguranje.

Taj će se problem rešavati na dva načina – rebalansom budžeta i zatvaranjem kolektivnih centara, tačnije 98 njih koliko je predviđeno za ovu godinu. Do 31. marta trebalo bi zatvoriti i 26 centara, koji su zaostali posao iz prošle godine, ali će se to obaviti u skladu sa krajem školske godine tamo gde to bude bilo potrebno.

Ali, manjak kojim se Komesarijat suočio kada je podvlačena crta i obavljena revizija poslovanja nakon promene rukovodstva u ovom telu neće biti jedini problem sa kojim će nova garnitura morati da se pozabavi.

Naime, revizija koju je poslednjih meseci prošle godine organizovao UNHCR pokazala je niz nepravilnosti u poslovanju Komesarijata. Ova organizacija inače dotira petinu budžeta za izbeglice.

Treba odmah reći da je dobar deo primedbi koje su iznesene već ispravljene, kao što je izuzetno neuredno vođenje knjiga poslovanja, između ostalog. Ali, važnije primedbe odnose se na disparitet broja ljudi u kolektivnim centrima; iako je za kratko vreme obavljeno više revizija, Komesarijat je tokom godine u različitim situacijama navodio različite cifre. Dalje, revizori UNHCR-a uvidom na terenu utvrdili su da se kao KC vode mesta koja uopšte nemaju izbeglice ili je reč o ustanovama specijalizovanim za, recimo, stare ljude a zbog nekoliko izbeglica vode se kao KC.

Postavljeno je i pitanje velike razlike u ceni po čoveku dnevno koje variraju od 50–60 do 200–300 dinara. Najskuplji su svakako oni sa specijalnom negom, ali je zaključeno da je ipak reč o prevelikoj razlici u ceni koja se pri tom vrlo često (nekad i u roku od par meseci) drastično menjala, iako troškovi nisu mogli da rastu tom brzinom.

Osim niza drugih primedbi, UNHCR je naveo da se veoma veliki broj poverenika žali na kašnjenje u primanju povraćaja sredstava iz centrale, iako je UNHCR redovno isplaćivao sredstva.

Činjenica je da je i u infrastrukturi Komesarijata neophodna promena. Veliki problem je što je i u tom paralelnom svetu, u kojem u ovoj zemlji žive izbeglice i oni koji se njima bave, propuštena prilika da se brzo reaguje nakon promene vlasti. Buba Morina je ostala da čuva fotelju budućem komesaru gotovo šest meseci, dok su se ND, DC i DS tukli za to mesto. Kako nam je svojevremeno rekla Sanda Rašković-Ivić, nije pronašla gotovo ništa od dokumentacije kada je došla u komesarijat. Tužbe koje su pokrenute protiv Bube Morine navode upravo niz prevara i krađa koje su organizovane u saradnji s poverenicima kolektivnih centara. To su razne prevare, od lažiranja broja korisnika koji su pokrivale humanitarne organizacije do kupovine pašteta i ćebadi za KC po ceni višoj od one u prodavnicama. Sve to napominjemo jer najveći deo poverenika i danas radi za komesarijat.

Paola Paglijani iz UNDP-a govori za „Vreme“ da je obilazeći kolektivne centre po Srbiji imala niz problema sa poverenicima. Navodi primer kolektivnog centra Selova u blizini Kuršumlije. To su radničke barake koje su ostale nakon rada na brani. Upravnik Selove Slavoljub Milojković ujedno je i sekretar Crvenog krsta Kuršumlije, i poverenik Komesarijata još iz vremena Bube Morine. Paola Paglijani kaže da je organizacija za koju je tada radila planirala da formira multimedijalni centar i da za te potrebe renovira deo kampa. Dobili su pristanak samo pod uslovom da taj posao sklope sa firmom u čijim su barakama i smeštene izbeglice. Poverenik je pravio probleme i kada su izbeglicama ponuđeni mikrokrediti kojima bi mogli da započnu nekakav posao. Deo njihovih obaveza je da taj kredit posle izvesnog vremena vraćaju u ratama, ali ih je poverenik od toga odvraćao i to im zabranjivao. Čitav posao je propao.

Nameće se zaključak da sigurno ima onih kojima je odugovlačenje sa gašenjem KC-a direktan interes. Bojan Anđelković i novi komesar Ozren Tošić kažu da su svesni tog problema, ali i da veruju da će se on uporedo rešavati tokom revizije centara. Kao jedan od prioriteta upravo je najpreciznije moguće utvrđivanje broja ljudi koji žive u centrima i taj posao s poverenicima će se vrlo strogo obaviti u najskorije moguće vreme. Zajedno sa rezultatima intervjua koji se istovremeno rade s izbeglicama razbiće se konačno svaka mistifikacija s tim u vezi.

Ipak, iako su preduslov svakog pravednog i kvalitetnog rešenja za izbeglice, hoće li precizne brojke zaista rešiti probleme tih ljudi? Jer, po kolektivnim centrima su ostali oni najneprilagodljiviji, najuplašeniji. O tome govori i podatak da praktično ne postoji centar u kojem nema i mentalno obolelih. Oni i njihovi bližnji spadaju u one kojima je potrebna potpuna briga, a takvi su bili prvi među zaboravljenima.

Paola Paglijani iz UNDP-a kaže da su neke od ozbiljnih posledica koje je na izbeglice ostavio život u kolektivnim centrima alkoholizam i prostitucija. „Naravno, to vam niko otvoreno neće reći, ali bila sam svedok kada su iz grada u kamp dolazila kola i odvozila maloletne devojke“, kaže ona. Nevolja je i što su gotovo svi centri odsečeni od ostatka sveta, što su to uglavnom predgrađa koja imaju jedan autobus dnevno do najbližeg grada. U takvoj izolaciji razvijaju se i fizičke i psihičke bolesti, od takvih ljudi je nakon godina zaborava teško očekivati da se trgnu i krenu u stvaranje novog života. Podsećanja radi, nedavo je zabeležena epidemija tuberkuloze u kampovima na jugu Srbije.

Povremene vesti podsete i na one koji nikada nisu uspeli da pobede strah i registruju se kao izbeglice. Po evidenciji Udruženja izbeglih i raseljenih lica takvih je proteklih godina bilo uvek oko 130.000. Među njima je čovek koji se ubio ispred zgrade saveznog predsedništva za kojeg je utvrđeno da je „divlji“ izbeglica. To spominjemo jer je isto tako veoma puno neregistrovanih kolektivnih centara. Srećniji slučajevi su grupe porodica koje žive pri manastirima (Žiča, Morača, Ravanica i Gračanica koji imaju i sirotišta), dok su prave zone sumraka oni koji se pojave u vestima, kao što je ona o bebi kojoj je pacov pojeo prstiće. To je izbeglička beba iz kampa od nekoliko porodica u Višnjici.

Na kraju, postavlja se pitanje šta će zaista biti s onima koji će izgubiti pravo na besplatno stanovanje a da to neće biti ni zbog jedne od onih „srećnih“ kategorija koje podrazumevaju sredstva. Prema istraživanjima nekih humanitarnih organizacija, postoji deset odsto onih koji žive u kolektivnim centrima koji nakon gašenja neće potpasti ni pod jednu predviđenu kategoriju, a neće moći da se brinu o sebi.

Novi komesar Ozren Tošić kaže za „Vreme“ da je namera da se svaki segment izbegličkog problema stavi na dnevni red svakog ministarstva ponaosob. Tako, rešavanje problema nezaposlenosti, obrazovanja, zdravstva u Vladi treba u svakom segmentu da obuhvata i izbegle.