Povodom teksta "Ko je rekao Vojvodina"; "Vreme" 1382
Na prvi pogled, blesavo je i nekako sholastički proizvoditi polemiku među sličnomišljenicima, odnosno zapitkivati se koliko Vojvođana staje na vrh igle. Iako je takva mentalno-gimnastička praksa, zapravo, značajno doprinela sofistikaciji formalne logike i veštine argumentovanja u stereotipno (i pogrešno) „mračnom“ srednjem veku. Tu mislim na posve suvislo i sasvim izvrsno reagovanje Nebojše Milenkovića na izveštaj ili na seriju tekstova „Salon: Izazovi – Vojvodina“ u nedeljniku „Vreme“. Naime, šteta je što (moj drug) Milenković nije bio sa nama na Mijićevom salašu kraj Sombora, pošto je osnovna ideja njegove (i refleksne i refleksivne) reakcije zapravo već bila krasila ceo ovaj događaj. To jest, njegovo reagovanje zapravo je upadljivo slično mišljenju koje je bilo izneto ili koje smo bili iznosili. Drugim rečima, uprkos prostoru i gastronomskoj ponudi, bio je to skup koji nije iznova trubio o Vojvodini kao o „regionu“ salaša, čilaša i paprikaša. Dok i samo formulisanje izazova koji su pred Vojvodinom (ili pred kojima se Vojvodina nalazi) kroz sintagmu „vojvođansko pitanje“ implicira upravo njihov politički sadržaj, a ne samo još jedan multi-kulti narativ bez sadržajnosti.
Podsetiću, u svom uvodnom izlaganju, ton diskusiji zadao je upravo Dušan Mijić, značajnim i hrabrim navodom da je vojvođansko pitanje neretko umotano u „palanački egoizam“. Latinka Perović je posvedočila i o tome koliko se jedan Aleksandar Tišma u toj istoj i šatro kosmopolitskoj Vojvodini osećao kao stranac ili tuđin. Slobodan Beljanski je zatim govorio o tome da je preduslov za političku autonomiju (nedostajuća) želja građana (Vojvodine) za ličnom slobodom, a koju narušavaju desni ekstremizam i nacionalizam. A i moja manjinskost je bila istakla da je, u simboličkom smislu, za percepciju ili za kreiranje (pluralnog, otvorenog, modernog) vojvođanskog identiteta važan i avangardni Slobodan Tišma, a ne samo stereotipni Zvonko Bogdan. Ili pak Đorđe Balašević i ostali sa čardaš nogama.
S druge strane, najviše polemike i uzrujanih strasti na ovom susretu proizvelo je upravo (pročitano) saopštenje Tomislava Ketiga, a koje jeste bilo varijacija na temu jednog dozlaboga izlizanog diskursa o vojvođanskim starosedeocima i dođošima, odnosno konzervativnog narativa o zlu i naopakosti savremene tehnologije i masovne kulture. Drugim rečima, srpski nacionalizam, ali i vojvođanski kultur-rasizam, razne uskogrudosti i stereotipi, kao i upadljivo palanaštvo i folklorne manifestacije inkluzivnog tipa, bili su predmet izuzetnog kritičkog osvrta na ovogodišnjim „Izazovima“, odnosno na javnom Salonu posvećenom Vojvodini. Kao takav, on je predstavljao fantastičan i neophodan kontrapunkt uobičajenim razmišljanjima na temu Vojvodine i Vojvođana, obično zaglavljenim negde između 19. veka i 1974. godine.
Dakle, problem vojvođanskog političkog vakuuma i svojevrsne kanibalizacije Vojvodine kao partokratskog plena od strane ovdašnjih političkih elita, baš kao i jasno, refleksivno i samokritičko markiranje političkih uzroka i krivaca za takvo odurno stanje (mimo mrskog „Beograda“ kao dežurnog krivca) i, najzad, problem nakaradne folklorizacije i (re)tradicionalizacije vojvođanske kulture – naprosto jesu bili među centralnim motivima ovogodišnjeg Salona, odnosno Izazova. I to bez palanačkog kukanja, coktanja i kršenja prstiju nad svojom sudbinom, a za koju su uvek i naravno krivi drugi (i Drugi). Upravo zato je u pitanju bio jedan izuzetan naučni, kulturni, društveni i politički događaj koji, na ovu vrućinu, uzburkava ustajalo i zaparloženo Panonsko more. Ili bar Srednjebački okrug. U tom smislu, Milenkovićevo reagovanje doživljavam kao nastavak bistrenja iste blistave logike koja zahteva i pogled u budućnost i pogled u ogledalo. To jest, kao važan doprinos temama o kojima smo već hrabro prodiskutovali, bez obzira na to što je Milenković „propovedao crkvenom horu“ ili zakucao na otvorena vrata. Zbog toga se i nadam da ćemo se na Salonu/Izazovima na Mijićevom salašu videti i sledeće godine. Uz kulen i paprikaš, naravno.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
