Prethodnu godinu obeležio je veliki broj protesta, građanskih, opozicionih, mitinga vlasti, ali i onih manjih, poput protesta poljoprivrednika. Neki su bili masovni i mobilisali nepregledne kolone nezadovoljnih građana, dok su drugi bili svedeni na nekoliko stotina učesnika. Međutim, skoro uvek ih je pratila ista pojava – neprecizne i često dijametralno suprotne procene o broju učesnika na istima.
Nije lako dati preciznu procenu o broju učesnika u protestima. Iako je u javnosti često zastupljeno mišljenje da se do konačne brojke može doći sa nekoliko klikova korišćenjem naprednog softvera, u praksi nije baš tako. Dobar deo posla mora se obavljati ručno, neophodno je obezbediti adekvatne fotografije ili video-zapise, a potrebno je posedovati i određeno iskustvo. Sa druge strane, treba konzistentno slediti postavljenu metodologiju a ne proizvoljno je menjati od situacije do situacije. Tek kada se oni koji izlaze sa procenama pridržavaju svih koraka, može se govoriti o solidno preciznim brojkama.
“Broj koji se dobije, odnosi se na brojno stanje u trenutku procene, što nije isto što i ukupan broj učesnika u toku protesta. Ukupan broj se dobija tako što se na prethodno dobijeni doda okvirno 10 odsto kako bi se obuhvatili svi oni koji su se pojavili pre i posle tog momenta”, kaže Gubaš.
KAKO SE DAJU PROCENE?
Predsednik Arhiva javnih skupova Aleksandar Gubaš, koji već tri decenije nezavisno daje procene o broju učesnika na protestima, godinama izlazi sa najpreciznijim podacima. Kako objašnjava za “Vreme”, njegove procene i procene tima sa kojim radi zasnovane su na jasnoj metodologiji i prilagođavanju pristupa brojanju različitim uslovima u kojima se protesti održavaju.
Oni za procene uglavnom koriste fotografije i video-zapise koje su sami načinili, posebno u Beogradu; u drugim gradovima, ako nisu u mogućnosti da budu na licu mesta, materijal im šalju saradnici, a za brojanja učesnika u inostranstvu oslanjaju se na softvere zasnovane na Gugl mapama.
Kada su protesti statični, koriste se fotografije. Idealne su one koje je snimio dron, ali kada to nije moguće, koriste se slike nastale sa nekog “uzvišenja”. Što se kamera nalazi više iznad učesnika, to ih je laške prebrojati.
Aleksandar Gubaš kaže da su isprobali različite softvere za brojanje tačkastih objekata, ali da “svi imaju problem sa identifikacijom ljudskih glava”, da “nisu precizni” te da se greške kreću “od dvadeset odsto”, a nekada i “do pedeset odsto”. Smatra da se ovi softveri ne mogu koristiti dok odstupanja ne padnu ispod deset odsto. U velikoj masi ljudi softveri često neće prepoznati glave, pogotovo ako polazna fotografija nije uslikana dronom već sa manje visine. Takođe, može se desiti da neke druge objekte prepozna kao ljudske glave, poput “fleka na trotoaru” ili bliceva noću. Softver se može zbuniti i kada ljudi nose kišobrane, transparente ili kada su zaklonjeni jedni iza drugih.
Samim tim, isključivo osvrtanje na softverske procene zasnovane na detektovanju i brojanju ljudi uglavnom neće dati precizne rezultate.
Sa druge strane, objašnjava da im se korisnim pokazao jedan mikrobiološki softver koji im omogućava da oni sami obeležavaju tačke, te da ih on naknadno broji, što kako kaže, “dosta olakšava stvari”. Međutim, ručno obeležavanje tačkica ume da bude “naporno” dodaje Gubaš, uz obrazloženje da su situacije kada postoji jedna fotografija koja pokriva celu masu idealne. Kada pak takva ne postoji, potrebno je složiti mozaik od slika koje pokrivaju različite segmente protesta. I to tako da se vodi računa da se isti ljudi ne broje dva ili više puta.
Međutim, kako se rade procene kada protest nije statičan već u obliku kolone koja se kreće? Kada je u pitanju manja kolona od nekoliko stotina ili dve, tri hiljade učesnika, brojanje se može obaviti i ručno. Sa druge strane, treći protest “Srbija protiv nasilja” održan 19. maja prošle godine, bio je, prema Gubaševoj proceni, najmasovniji skup nakon Petog oktobra. Okupio je oko 60.000 ljudi. Jasno je da cela protestna kolona nikako nije mogla stati na jednu fotografiju. Kako se onda radi brojanje?
Sagovornik smatra da je najbolji način “stati na jedno mesto i onda snimati celu kolonu koja prolazi”. Potom se koristi “metod uzimanja uzorka”, snimak se zaustavi, izvadi se frejm, te se potom pusti ponovo i meri vreme potrebno toj grupi ljudi da izađe iz kadra. Procedura se ponovi dvadesetak puta, te se onda izmeri prosečna brzina pomeranja kolone i pomnoži sa brojem minuta koliko je trajala šetnja cele kolone. Kako kaže, ljudi na početku kolone obično najbrže prolaze, na kraju su najsporiji, a sredina bude najbliža prosečnoj brzini kolone.
ODOKATIVNA MERENJA
Pored Gubaševih procena, predstavnici vlasti i opozicije često izlaze sa svojim podacima. Kada vladajuća partija organizuje mitinge, brojke koje se navode kreću se u desetinama hiljada. Međutim, kada opozicija predvodi proteste, predstavnici vlasti se utrkuju ko će brže izaći sa što više ponižavajućim brojkama. Nakon protesta ispred gradske skupštine, održanog 24. decembra, predsednik Aleksandar Vučić izneo je podatak da je na skupu bilo prisutno 2.490 demonstranata. Kako je stigao do tog broja nije poznato. Arhiv javnih skupova izneo je procenu od oko 7.100 ljudi.
Generalno, navođenje tačnog broja protestanata nije moguće, smatra Gubaš, dodajući da su sve procene “približne”. Kako kaže, ne može se utvrditi motiv ljudi koji su uhvaćeni na slici. Neki mogu biti u prolazu, dok drugi mogu biti policajci u civilu.
Sa druge strane, pojedini opozicioni lideri takođe umeju da izađu u javnost sa “odokativnim” brojkama, koje ne odgovaraju realnoj slici protesta. Iako je često samo u pitanju političko prepucavanje, nekada i jedna i druga strana koriste metode procene koje nisu pouzdane. Gubaš smatra da opozicija ne koristi softvere, već kako kaže, često se vode iskustvom sa ranijih protesta, koje je bazirano na pogrešnim procenama. Dalje, pojedini opozicionari pozivaju se na izvore iz policije, koji takođe nisu precizni. Sagovornik objašnjava da su te procene spekulativne, te da nije jasno koja se metodologija koristi. Policiji nije od presudnog značaja da dođe do preciznih podataka već samo okvirnog broja, njima neophodnog radi razpoređivanja policajaca tokom protesta.
Sa druge strane, u pojedinim državama se koristi analitika IP kamera, postavljenih širom velikih gradova, koja omogućava brojanje ljudi.
Neke procene dolaze i korišćenjem besplatnih alata baziranih na Gugl mapama, poput alatke Mapčeking. Prvo se na osnovu snimaka obeleže sve lokacije koje je obuhvatao protest, te se odabere gustina ljudi. Gubaš kaže da je oni procenjuju na osnovu “lakoće kojom se ljudi kreću kroz masu” – najčešće između 1 i 1,5 čoveka po metru kvadratnom. Ako se kreću sporo, onda se gustina procenjuje na 1,5 do 2. Ova alatka zapravo računa maksimalni broj ljudi koji može stati na datu lokaciju u odnosu na gustinu mase. Ako se koristi pravilno, može dati okvirni broj. Međutim, ako rukovalac ne može precizno odrediti gustinu ljudi, onda se konačni podaci mogu znatno razlikovati.
Gubaš dodaje da opozicija povremeno uzima gustinu od čak 2,75 ljudi po metru kvadratnom. Ako se za primer uzme Trg Nikole Pašića i okolne ulice, Mapčeking, na osnovu gustine od 1,70 ljudi po metru kvadratnom, pokazuje da može stati oko 11.000 ljudi, dok gustina od 2,75 prikazuje brojku od skoro 17.000.
Na dan zaključivanja ovog broja održan je prvi postpraznični protest dela opozicije zbog krađe izbora. Aleksandar Gubaš daje preliminarnu procenu.
Manipulacija brojkama
Da bi se radile procene broja protestanata, neophodno je posedovati autentične fotografije. U toku većih protesta, neretko se društvenim mrežama plasiraju fotografije koje su izmenjene korišćenjem programa za preradu pa se tako doda ili smanji broj okupljenih građana. U toku jednog od prvih protesta “Srbija protiv nasilja” predstavnici opozicije su na društvenim mrežama delili fotografiju koja je prethodno bila obrađena u fotošopu. Da je deo ulica popunjen, postalo je vrlo brzo jasno, pa je usledilo izvinjenje. Ko je obradio fotografiju, nije poznato.
Sa druge strane, vlast već godinama pokušava da manipuliše brojem ljudi na ulicama. Ne mora se nužno koristiti prerada fotografija. Nekada su slike ili snimci autentični, ali su nastali sa namerom da manipulišu činjenicama – snimljeni na početku kada se ljudi još uvek okupljaju, ili na kraju, kada se većina razišla. Dronovi Željka Mitrovića u par navrata su snimali ovakve zapise.
