Ko se skija, a ko krši zakon

Marko S. iz okoline Niša već skoro godinu dana radi u privatnoj firmi koja se bavi proizvodnjom. Poslom je, kako kaže, načelno zadovoljan, ali nije retko da od poslodavca dobije preki pogled ako zatraži slobodne dane, ili još gore – bolovanje. Situacija se dodatno zakuvala početkom septembra, kada je Marko na poslu zadobio povredu.

foto: milovan milenković

“S obzirom na to da radimo fizički posao, normalno je da se neko s vremena na vreme iseče, ušine ili čak padne i ozbiljnije se povredi. Ja sam, radeći na jednoj mašini, polomio prst. Kada sam otišao kod doktora, otvorio sam bolovanje i dobio preporuku da mirujem oko dve nedelje, te da posao može da pričeka dok se prst ne oporavi”, kaže Marko. Njegov poslodavac, međutim, tvrdi da je za takvu vrstu povrede “prava sramota tražiti bolovanje duže od 4-5 dana”. Stoga se Marko vratio na posao ranije, dok je još uvek bio u velikim bolovima.

U Srbiji, izgleda, postoje dva tipa radnika. Jedni dolaze na posao bolesni u strahu od otkaza ili zato što ne mogu da prežive sa 65 odsto plate, drugi otvaraju takozvana “lažna bolovanja” ne bi li se, barem na kratko, odmorili od stresa na poslu ili radili na drugim mestima. Ne mora se sprovesti veliko istraživanje da bi se zaključilo da je ovih prvih mnogo više.

“MUČENI POSLODAVCI”

U emisiji na RTS, Nikola Novak iz jedne detektivske agencije govorio je o tome kako poslednjih godina ima sve više slučajeva u kojima zaposleni na bolovanje idu “jer im se može”. Dalje, tada je navedeno da oko 40000 radnika otvara “lažna bolovanja” i to najčešće da bi radili na drugim, bolje plaćenim mestima, ili da bi napravili predah.

Ostaje nepoznato – ko je to procenio? Odakle ti podaci? Na koji način se došlo do njih?

Kasnije tokom emisije situacija je zvučala sve gore, pa se tvrdilo da je gotovo 40 odsto srpskih radnika spremno da lažira bolovanje.

“Prema nekim istraživanjima, oko 40 posto bolovanja su lažna bolovanja. I onda se javljaju poslodavci sa željom da istraže to. Bila je firma iz Vojvodine koja ima oko 300 zaposlenih i konstantno im je oko 30 njih na bolovanju, znači, 10 posto. Ovi se vrate, ovi odu. Dešavalo se i da ljudi uzmu bolovanje pa izađu u klub, odu na skijanje ili rade na drugim poslovima”, rekao je Novak na RTS.

Tokom svog izlaganja, detektiv je izrazio zabrinutost za poslodavce koji ispaštaju zbog ovakvog bahaćenja. “Imao sam jedan slučaj da su na smenu radnici uzimali lažno bolovanje, a paralelno otvorili firmu koja je konkurentna toj firmi (u kojoj su radili) i uzimali klijente”, nastavio je Novak.

Kada ih firma unajmi, detektivi radnike prate i do njihovih domova, pa onda posmatraju da li, tokom trajanja bolovanja, izlaze iz kuće, kuda idu, koliko često…

RADNICI BOLESNI IDU NA POSAO

Predsednica Asocijacije nezavisnih i slobodnih sindikata Ranka Savić naglašava da se sa procenama iznetim na RTS ne može složiti, te da je realnost srpskih radnika daleko od one u kojoj se na bolovanje ide da se, eto, ljudi malo odmore.

“Kada čujem ovakve podatke, ne mogu a da ne osetim bes. Takve procene se iznose u zemlji u kojoj radnici rade vremenski najduže u Evropi. Prosečan srpski radnik radi oko 41 sat nedeljno, dok je u drugim zemljama taj prosek oko 37.5 sati”, kaže Savić za “Vreme”. Dodaje da više poverenja treba imati u podatke istraživanja Eurostata, koji pokazuju da je Srbija među pet vodećih zemalja u Evropi po malom broju bolovanja, te da na bolovanje odlazi oko pet odsto radnika, dok je u ostalim evropskim zemljama taj postotak znatno veći.

“To ne znači da smo mi zdrava nacija, već da naši radnici bolesni idu na posao, jer se plaše reakcije nadređenih i potencijalnih posledica. Pri tome, naši radnici spadaju među najmanje plaćene u Evropi, a Zakon o radu je inače vrlo velikodušan za poslodavce i gotovo uvek na njihovoj strani, a loš i jako restriktivan kada su radnici u pitanju.”

Savić kaže i da su u posebno lošem položaju radnici zaposleni kod stranih investitora. “Nedavni slučaj u fabrici ‘Jura’ u Leskovcu, kada je poslodavac gađao radnice stolicama, to veoma ilustrativno pokazuje. Da tada nije bilo reakcije medija i sindikata, ovaj slučaj bi prošao kao i dosta ostalih – nezapaženo”, objašnjava Ranka Savić.

Tvrdnju da u zemlji u kojoj je ekonomija fokusirana na privlačenje stranih investitora radnici zloupotrebljavaju bolovanje Savić naziva apsolutno netačnom. Dodaje da su investitori i poslodavci Zakonom o radu “apsolutno zaštićeni”, te da za njih ne važe nikakva pravila. Prema rečima naše sagovornice, inspekcija, koja bi po pravilu morala da interveniše i redovno kontroliše uslove za rad, to čini “onako kako joj se nalaže i donosi političke odluke”.

NEZAKONITO ANGAŽOVANJE DETEKTIVA

“Prema Zakonu o radu, poslodavac zaista ima mogućnost da radnike na bolovanju proverava. Međutim zna se ko to radi. U slučaju sumnje da je u pitanju lažno bolovanje, prvo se treba obratiti nadležnom lekaru. Formira se prvostepena komisija koja donosi odluku”, objašnjava Savić.

U slučajevima kada poslodavac nije zadovoljan odlukom prvostepene komisije, može se formirati i drugostepena, i to pri Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje. Angažovanje privatnih detektiva ne bi smelo da se primenjuje.

“Uplitanje detektiva je nezakonito jer se time zadire u privatne stvari radnika bez njihovog odobrenja. Time se, pored Zakona o radu, krše i Zakon o zaštiti pacijenta, kao i Zakon o zaštiti ličnosti. Kada poslodavac dobije podatke od detektiva, pitanje je šta sa time može da uradi, jer nijedan sudski organ te podatke ne bi prihvatio zbog načina na koji se do njih došlo”, naglašava ona.

Na kraju krajeva, koliko privatni detektivi na osnovu posmatranja radnika mogu saznati o njegovom/njenom zdravstvenom stanju? Mora se uzeti u obzir da se sa posla ne odsustvuje samo zbog teških fizičkih bolesti. Moguće je, i potpuno prihvatljivo, na bolovanje otići zbog problema sa mentalnim zdravljem, kao i lakših bolesti koje i te kako utiču na našu radnu sposobnost.

“Dešava se da zaposleni odu na bolovanje zbog problema sa kičmom. Onda im nadležni lekar savetuje da se kreću, da šetaju sat-dva dnevno. Šta onda može da zaključi detektiv koji vidi radnika na bolovanju kako šeta?”, zaključuje naša sagovornica.

ZASTRAŠIVANJE RADNIKA

Udruženi sindikati Srbije “Sloga” u zvaničnom saopštenju izrazili su zabrinutost zbog prakse angažovanja privatnih detektiva za kontrolisanje bolovanja zaposlenih i pozvali radnike da podnesu krivične prijave protiv poslodavaca koji to sprovode.

“Ove nezakonite aktivnosti predstavljaju kršenje osnovnih ljudskih prava radnika i direktno zadiranje u njihovu privatnost, uključujući i proveru ličnih zdravstvenih podataka”, navodi se u saopštenju sindikata.

Naveli su da pre podnošenja krivične prijave radnici prvo prikupe relevantne dokaze, poput svedočenja, fotografija ili zabeležene komunikacije.

“Posebno želimo da naglasimo da se u javnosti manipuliše podacima o ‘lažnim bolovanjima’, među kojima je i tvrdnja da čak 40000 radnika koristi bolovanja bez stvarnog zdravstvenog razloga”, naveo je Sindikat.

Predsednik Udruženih sindikata “Sloga” Željko Veselinović govori za “Vreme” o tome da angažovanje detektiva, osim što predstavlja kršenje zakona i zadiranje u privatnost, služi kao nova mera zastrašivanja radnika.

“Prvo, ne postoji nikakav mehanizam kojim možemo utvrditi broj lažnih bolovanja. Bolovanja daju lekari, a nijedan lekar ne bi priznao da je nekome ‘poklonio’ bolovanje. Ne znam ko i kako to može da utvrdi, sve te procene su samo paušalne izjave koje nemaju utemeljenja u realnosti”, smatra Veselinović.

Lažnih bolovanja je bilo uvek, a ne mogu se totalno iskoreniti. Sakupljanje dokaza koji bi potkrepili sumnje o zloupotrebi bolovanja puko je traženje igle u plastu sena. “Sa problemom fiktivnih bolovanja bore se svi poslodavci kod nas. To je nešto što postoji godinama unazad, ali oni to sada žele da reše i ubacivanjem izvesnih bonusa za zaposlene koji su redovni na poslu”, objašnjava.

Koliko je ova mera delotvorna i da li zaista motiviše radnike da po svaku cenu budu redovni na poslu, takođe se ne može sa sigurnošću utvrditi.

“Pitanje je da li iko ima prava i da osporava procenu lekara da je neko zaista bolestan. Gledanje tuđeg zdravstvenog kartona je krivično delo i privatni detektivi ne mogu tome da imaju pristup. Ovo je samo pokušaj zastrašivanja radnika”, kaže Veselinović. Zaključuje da izvesne predrasude prema radnicima koji svoje zakonsko pravo na bolovanje koriste i te kako postoje. Neki poslodavci idu toliko daleko da, kada utvrđuju višak zaposlenih, kao kriterijum stavljaju i to koliko često su radnici odlazili na bolovanje.

Istinu o fiktivnim bolovanjima i njihovu učestalost nemoguće je odrediti. S jedne strane su poslodavci, koji zadiru u privatnost svojih zaposlenih, pravdajući se time da to čine za dobrobit preduzeća – čitaj: iz ličnog interesa – i da se radna snaga ulenjila. Radnici, opet, često beže od bolovanja, svesni štete koju im ono može naneti. Naravno, ništa nije crno-belo, ali izvesno je da slika radnika-lezilebovića što opušteno ispija koktel i uživa na skijaškoj stazi dok mu teče bolovanje – bilo maštarija zaposlenog ili košmar poslodavca – spada u domen čiste fikcije.