Ko je povukao policiju

Nedelja, 17. februar, bila je samo generalna proba. To se videlo u četvrtak uveče 21. februara, neposredno po završetku mitinga „Kosovo je Srbija“. Ogromna većina prisutnih krenula je polako pred hram Sv. Save, dok se manjina sa drugačijim idejama rasporedila po centru grada i glavnim pravcima. Ta manjina, međutim, bila je sasvim dovoljna da centar Beograda postane razbojište, da dve ambasade budu oštećene lakše, a jedna teže, a da niz radnji bude temeljito opljačkan. Pritom je jedan čovek poginuo, izvestan broj civila i policajaca je ranjen, materijalna šteta je ogromna, a privedeno je skoro 200 lica.

Da li se takav razvoj događaja mogao izbeći? Policajci sa iskustvom u tim stvarima kažu da jeste. Naime, pred svaku javnu manifestaciju koja nosi elemente rizika (a većinom su takve), formira se združeni štab nadležnih organizacionih jedinica MUP-a koji onda procenjuje, planira i koordinira aktivnosti policije. Procena rizika zasniva se na prethodnom iskustvu, političkoj situaciji, očekivanom broju i vrsti učesnika javnog skupa, temi skupa itd. U skladu sa donetom procenom angažuju se snage, dele zadaci i planira taktika pri zaštiti javnog reda i mira, kao i života i imovine građana. Pošto je glavni grad u pitanju, naravno da je reč o saradnji Policijske uprave beogradske i Ministarstva unutrašnjih poslova. Svakom policijskom starešini bilo je od nedelje jasno da šta se može očekivati (mnogima je bilo jasno i pre nedelje, ali ih nisu slušali). Iz nekog razloga, međutim, procena – kako izgleda – nije odrazila stvarne opasnosti, jer da jeste, do ovoga ne bi bilo došlo. Da je procena bila ispravna, planiranje i taktika bili bi drugačiji, pa i ishod.

Ostavimo po strani opšti haos po centru grada, pljačku i uništavanje kontejnera, semafora, signalizacije, izloga itd. Zadržimo se na predvidivim napadima na diplomatske misije, inače prioritetne objekte za zaštitu. Turska i hrvatska ambasada bile su manje oštećene; američka mnogo teže – što se moglo i moralo predvideti. Kao prvo, imali smo iskustvo od nedelje; kao drugo, SAD su označene kao glavni krivac; kao treće, neki ministri već su opravdali nasilje od nedelje, pa se moglo očekivati da će isti akteri sada biti dopunski ohrabreni.

Nenormalna situacija oko američke ambasade počinje odmah po završetku glavnog mitinga. Uzgred, ideja da se miting zakaže u pet po podne, u sumrak februarskog dana, već je čudna sama po sebi. Dakle, već tada elementi demonstranata prilaze zgradi Ambasade SAD i dolazi do prvih okršaja, bacanja kamenja i napada na iznenađujuće malu jedinicu policije koja štiti objekat. Policajci tvrde da su dobili uputstvo da pruže pasivan otpor i ne koriste silu. U jednom trenutku, pošto su im neke kolege povređene, oni se povlače u ulicu Miloša Pocerca i ostavljaju ambasadu bez odbrane. „Našim snagama bilo je naređeno da održavaju bezbednost, ali da se maksimalno uzdrže u kontaktima sa demonstrantima“, izjavio je jedan policajac za veb-sajt „Balkan Insight“. „Grupa koja je štitila američku ambasadu nije bila dovoljno opremljena potrebnim sredstvima za suzbijanje napada“ i imala je naređenje da reaguje tek „u krajnjoj nuždi“. Njegov je utisak da su demonstranti bili „izuzetno nasilni i dobro organizovani“. Osim toga, primećeno je na više mesta da iza aktivnih i agresivnih demonstranata, onih najmlađih, ima prisutnih građana malo starijeg uzrasta sa sredstvima veze. Neki od njih bili su operativci MUP-a sa zadatkom da prate i opserviraju; neki su bili iz političkih stranaka; neki su bili nepoznati; niko od njih nije se mešao u događaje.

Bez ikakve zaštite, Ambasada SAD bila je laka meta. Ulazna vrata iz Kneza Miloša (koja vode u konzularno odeljenje) bila su uskoro probijena, a demonstranti su uspeli da razbiju prozore na gornjem spratu i počeli su da ubacuju pirotehničke baklje i flaše sa zapaljivom tečnošću. Izvestan broj demonstranata (još se ne zna koliko) ušao je u zgradu i stigao do sigurnosnih barijera, prodrevši u prvu zonu zaštite, onu koja se u principu ne brani osim pasivno (blindirana stakla ka ulici, malo jača vrata). Među njima je očigledno bio i Zoran Vujović, dvadesetogodišnjak iz Novog Sada koji je došao sa navijačima FK Partizan. Njegovo ugljenisano telo vatrogasci su nešto kasnije pronašli gaseći požar u prostorijama ambasade. Ni MUP ni Ambasada SAD nisu do sada (utorak veče) saopštili nikakve detalje o toj tragediji; ni gde je telo tačno nađeno; ni rezultate obdukcije, ni kriminalistički nalaz. Ono što je očigledno MUP je mogao i da saopšti: da je ambasada bila branjena kako treba, Zoran Vujović ne bi bio ušao unutra, niti bi zgrada bila zapaljena. Dečko bi danas bio živ.

Tek kada je postalo jasno da situacija u Beogradu izmiče kontroli – ili da je dostignut poželjan nivo haosa – policija počinje da reaguje aktivnije. Iz psiholoških razloga (nadamo se!) u Kneza Miloša ulazi Specijalna antiteroristička jedinica (SAJ) u onim Legijinim oklopljenim hamerima i vozi se ka ugroženoj zgradi Vlade u Nemanjinoj bez podrške policijske pešadije i sve veselo mašući sa tri prsta iz vozila, kao da im je 5. oktobar. Razume se da su se demonstranti razmakli da oni prođu i nastavili tamo gde su stali. Posle je Aleksandar Vučić to ležerno ponašanje demonstranata u „Utisku nedelje“ istakao kao primer bezgraničnog heroizma. Jedinica kao SAJ nema šta da traži na ulici tokom demonstracija, rekli su posle iskusni policajci; nije to njihov posao.

Pošto je policija konačno dobila dozvolu da počne da koristi hemijska sredstva i gumene metke, situacija se ubrzo smirila. Lišeno je slobode skoro 200 lica, a posle dan-dva pojavila se informacija da su kod nekih od njih nađene skice sa lokacijama ambasada u Beogradu; to, međutim, niko ne želi ni da potvrdi ni da demantuje; uopšte su detalji oko tih događaja u četvrtak sasvim nedostupni, što je zanimljivo. U utorak 26. februara Savet za nacionalnu bezbednost zasedao je od podneva do šest uveče razmatrajući te događaje. Saopštenje je bilo očekivano šturo, osim podatka da „Zoran Vujović nije preminuo nasilnom smrću“ (nego je izgoreo ili se ugušio, pa izgoreo u požaru). Ono što je Savet za nacionalnu bezbednost zapravo trebalo da razmotri jeste koja je Vlada Srbije zapovedala policijom u nedelju i u četvrtak: ona većinska ili ona manjinska, jer imamo dve. Sudeći po uopštenom saopštenju, upravo o tome su i razgovarali. „Blic“ je u utorak objavio da policijom u stvari upravljaju Vojislav Koštunica i njegov šef kabineta Aleksandar Nikitović, a preko državnog sekretara (Mire Orašanin) i direktora policije Milorada Veljovića (koji ima da sluša, jer je činovnik, a ne političko lice). Upitan za to, potpredsednik Vlade Božidar Đelić izbegao je odgovor; rekao je samo da MUP, po koalicionom sporazumu, pripada DSS-u. Pritom DSS nikako da imenuje barem vršioca dužnosti ministra, mada je jasno da će oporavak Dragana Jočića potrajati. Izgleda da im je ovako jednostavnije.