Ko je kome i šta ispričao?

Prošle nedelje u „Blicu“ je izašao članak o tome da šta je Čedomir Jovanović rekao u svom podugačkom iskazu na informativnom razgovoru sa zamenikom tužioca za organizovani kriminal i ovlašćenim službenim licima MUP-a. O tome je uredno sačinjena službena beleška, čiji sadržaj je Jovanović potvrdio kao ispravan i istražnom sudiji u predmetu oružane pobune JSO-a iz novembra 2001. Članak u „Blicu“ stavlja naglasak na deo službene beleške koji se odnosi na beogradskog advokata Filipa Golubovića, aktiviste u DOS-u, člana DSS, generalnog sekretara predsednika SRJ i narodnog poslanika (sve to nekada). Na kraju svog iskaza (od ukupno 11 strana) Čedomir Jovanović kaže sledeće:

„Početkom 2008. godine, neposredno pred predsedničke izbore kontaktirao me je Filip Golubović, sada advokat u Beogradu, osoba koju godinama poznajem, a koja je bila osnivač DSS-a i najbliži saradnik Vojislava Koštunice, u funkciji sekretara predsednika, a kasnije i šefa Kabineta ili službenika u Kabinetu, koji mi je rekao da je napisao pismo Vojislavu Koštunici, napustio DSS u trenutku kada je shvatio da su oni direktno učestvovali u Zoranovom ubistvu i da su u svemu koordinirano delovali s Legijom. Pomenuo mi je i protest JSO-a, obećao mi je da će i to napisati. Takođe mi je rekao da će i mene ubiti kao i Zorana, ako budem imao preko 10 odsto. Ja sam o ovome odmah obavestio Vladimira Popovića i Nenada Milića, od kojih sam tražio da momentalno o ovome obaveste advokata Srđu Popovića.“ (Uzgred: Čedomir bi morao da zna da je šefica Kabineta bila Ljiljana Nedeljković; toliko puta su je pominjali, a da je Golubović bio generalni sekretar predsednika.)

Novinar „Blica“ uredno je i profesionalno zatražio komentare pomenutih lica. Advokat Srđa Popović takođe je uredno i korektno objasnio za „Blic“ da su ga Milić i Beba Popović zvali oko toga i da im je rekao da uzmu izjavu, pa da ga onda pozovu: „Nisam obraćao mnogo pažnje na rekla-kazala, već sam rekao ako napiše izjavu da bih voleo da je vidim, što se do sada nije desilo.“

GOTOVO SAUČESNICI: Nenad Milić, međutim, ima donekle drugačiji pristup. On je za „Blic“ izjavio da je Čedomir rekao istinu, „a sada je na Tužilaštvu da ispita ulogu i značaj onoga što zna Filip Golubović… Ključno je da nije tema šta kaže Golubović, nego ono što će na kraju utvrditi Tužilaštvo. Uostalom, u tom postupku, od Legije do Golubovića, niko ništa nije priznavao i svi su negirali svoju ulogu.“ Eto, dakle, Filipa Golubovića i Legije Ulemeka u istoj rečenici kako „ne priznaju“ i „negiraju svoju ulogu“; gotovi saučesnici.

Kaže dalje Nenad Milić da je „na zahtev samog Golubovića“ s njim razgovarao u januaru 2008: „On mi je tada saopštio da više ne može da izdrži, da je napustio DSS i Koštunicu i da odlazi iz zemlje zato što više ne može da se kreće u tom krugu ljudi odgovornih za Đinđićevo ubistvo. U konsultacijama sa Jovanovićem, s ovim sam upoznao Vladimira Popovića i advokata Srđu Popovića…“

E, sad: tu nešto ne štima. Pre nego što se donesu zaključci, bilo bi dobro da se Nenad Milić i Čedomir Jovanović dogovore oko toga da ko je od njih dvojice u januaru 2008. razgovarao sa Filipom Golubovićem: Nenad, Čedomir ili obojica? Nenad tvrdi da je on; Čedomir tvrdi da je on; jedan drugoga pominju tek kao lica s kojima su podelili saznanja iz tog razgovora.

Filip Golubović, pak, tvrdi da o tome nije razgovarao ni s jednim od njih dvojice. On jeste razgovarao sa Nenadom Milićem januara 2008, ali o stvarima sasvim drugačijim, kaže: o predizbornoj kampanji, o programskim i ideološkim pitanjima stranaka oko Borisa Tadića; ni atentat, ni pobuna JSO nisu bili pominjani. Čak su imali razmenu elektronskih poruka na tu temu. Sa Čedomirom Jovanovićem, kaže, nije razgovarao godinama; znaju se iz DOS-a, pa iz Kabineta i iz Skupštine, gde je Golubović bio poslanik, dok nije vratio mandat zbog obaveza u Kabinetu. Golubović kaže i da je DSS napustio bez svađe, iz svojih privatnih razloga vezanih pre svega za bolest i drugačiju karijeru.

Cela ova priča vraća nas na mart ove godine, kada je Beba Popović u intervjuu za „Peščanik“ nepromišljeno, kako sam priznaje, pomenuo i Filipa Golubovića u nepriličnom kontekstu „bande“ iz Kabineta i DSS koji da je imao ulogu u atentatu na Đinđića. Golubović je u „Peščaniku“ objavio demanti, kao i sada u „Blicu“, i zamolio da ga puste na miru, jer da on to što oni pričaju rekao nije. Onda mu se Beba Popović uljudno izvinio i objasnio kontekst u kome je do pominjanja Golubovićevog imena uopšte došlo. Rekao je manje-više isto ovo što su rekli Čedomir u službenoj belešci i Milić za „Blic“; ima i nekih razlika. Naime, Beba tvrdi da je sa Golubovićem razgovarao Milić, ne Čedomir Jovanović; da im je Milić preneo sadržaj, sa dopunom da ga je Golubović upozorio da je još vezan obavezom čuvanja službene tajne i još neke detalje od manjeg značaja. Filip Golubović i tada je, u svom demantiju za „Peščanik“, porekao da je o tome uopšte bilo razgovora. To je sada ono: koliko moja jeste, toliko tvoja nije i obrnuto; a svedoka i dokumenata nema.

TEŠKA RUKA: Evo nas, dakle, opet na političkom nivou. Može se slobodno reći da se krilo Demokratske stranke blisko Čedomiru i Bebi Popoviću otcepilo kao LDP – između ostalog! – i zbog odnosa prema atentatu na Zorana Đinđića, tj. onome što se danas zove „politička pozadina“. Mainstream DS-a, na čelu s Tadićem i njegovima, nije mnogo mario za tu priču, a ne mari ni danas. Čedomir i Beba nastavili su svoj sukob sa DSS-om i eskaliraju ga upravo sada, na pitanju oružane pobune. Obojica – i Čeda i Beba – imaju tešku ruku i umeju da se razmahnu, ponekad i preko razborite mere. Tu spadaju i ovi ponovljeni napori da se Filipa Golubovića nekako natera da „olakša dušu“ i ispriča ono što LDP misli da on zna, a on tvrdi da ne zna.

Nekako izgleda da LDP laje ispod pogrešnog drveta: Filip Golubović blag je i pošten čovek, nesklon javnim sukobima i javnom pojavljivanju uopšte. To je jedno; drugo – takav kakav je, nije bio baš neko kome bi se ti hipotetički zaverenici iz tvrdog jezgra DSS-a poveravali o svojim mračnim poslima; dovoljno su ga dobro znali. Sve i da jesu, bio bi ih napustio mnogo ranije i učinio šta misli da treba. Iz okolnosti da se razišao sa DSS-om i Koštunicom teško se dade izvući zaključak da je to bilo zbog „priprema atentata“ ili nečeg sličnog; ima tu još mogućih razloga u koje ulaziti ne možemo, niti bi to bilo pošteno. Uostalom, pravo je – i odgovornost! – Filipa Golubovića da kaže ili ne kaže ovo ili ono. Nije dobro pokušavati da ga se na silu boga natera da ispriča nešto što bi neko voleo da čuje. To je već stvar Tužilaštva: da ga lepo pita o tome, ako misli da treba.

Iz svega ovoga ne treba izvući zaključak da će Koštunici i njegovoj stranci DSS biti lakše ako Filip Golubović ne ispriča ono što Čedomir Jovanović i Nenad Milić tvrde da zna. Uvalili su se oni i bez Filipa onoliko: od svojih sumanutih kampanja protiv Đinđića i Demokratske stranke i pre i posle atentata („narko-dileri“, „znamo ko ga je ubio“, itd. ako niste zaboravili); preko otvorene podrške oružanoj pobuni JSO-a za vreme i posle nje (a možda i pre…); pa do postupaka Koštuničinih vlada od 2004. do 2008. na tu temu (čistke u policiji i BIA, sistematsko podrivanje krivičnog postupka protiv zaverenika, itd.).

To je sad stvar Tužilaštva i „politike gonjenja“, kako se to nekada zvalo.