Ko je ko u Vojsci Srbije

“U ovoj zemlji postoji neko ko je važniji od samog Boga. Razumete! Kad porastete, kašće vam se samo. Možda!” Ova rečenica Dragana Nikolića iz filma “Tito i ja” možda bi najbolje mogla odslikati sadašnje stanje u Vojsci Srbije i Ministarstvu odbrane i odgovora na pitanje nezadovoljnih oficira, od potpukovnika naniže, preko podoficira do profesionalnih vojnika. O svemu odlučuje jedan čovek. To je Aleksandar Vučić preko svojih partijsko-insajderskih savetnika, a načelnik Generalštaba i ministar odbrane su tu samo “pajaci”, koji privilegije ipak umeju da iskoriste.

TANDEM IZ MINISTARSTVA

Nosilac funkcije ministra odbrane Miloš Vučević je tu samo “zabavljač”, osoba kojoj je stalo do samopromocije i pre nego što je postao karikaturalni predsednik Srpske napredne stranke. “Triling” Vučević–Dačić–Vesić prosto se nadmeće ko će češće gostovati u jutarnjim programima RTS-a, Pinka, Hepija i Prve televizije. Ipak, pošto se ovaj tekst odnosi na pitanje sistema odbrane, logično je zapitati zašto ministar odbrane u tim svakodnevnim gostovanjima priča o svemu i svačemu, od pretnji vojskom Kosovu, do prozivanja “botova”, “neprijateljskih medija”, opozicije… Jednom rečju, o svemu onome što izlazi iz ingerencije ministra odbrane. A koliko Vučević odlučuje o politici i potezima Ministarstva odbrane – isto onoliko koliko i čistač ulica Sadrija u Zemunu o razvojnim planovima Gradske čistoće. On je tu da se slika i priča uopštene priče, prepričava ono što je stvarni ministar i odbrane i svega drugoga Vučić rekao.

Ako je Vučić neformalni, ali stvarni ministar odbrane, njegova desna ruka je pomoćnik ministra za materijalne resurse Nenad Miloradović zvani Baća, siva eminencija i ovlašćeni predstavnik trgovaca oružjem u Ministarstvu. Nabrojati sve propale projekte koje je Baća, ovlašćeni predstavnik Jugoimporta – SDPR, a na funkciji pomoćnika ministra za tu oblast od 2015. godine, zauzelo bi mnogo prostora u novinama. A pominjati količinu para koju je u tom kontekstu država praktično bacila u vazduh još je uzaludnije.

Oni koji prate sistem odbrane znaju koliko je stotina miliona evra uloženo u vojnu industriju, a ona je i dalje u gubicima. I niko nije odgovarao. Inspektorat odbrane, u čijoj je to nadležnosti, nije se oglasio ni po jednom slučaju, niti pokrenuo postupak. Ali zato se, na zahtev Vojnobezbednosne agencije (VBA), donosi odluka da se na “Službeni vojni list”, koji izlazi 160 godina, stavi oznaka tajnosti na štampani oblik, i da ne smeju da se u elektronskom obliku objavljuju odluke i ukazi o unapređenju, postavljenju, penzionisanju i prestanku aktivne vojne službe. Razlog je samo jedan: da javnost ne vidi koliko oficira, uglavnom iz tehničkog sektora, napušta vojsku, od potporučnika do potpukovnika. I tu nisu samo pare u pitanju, radi se o odnosu prema ljudima.

INTENDANTURA

Nedavno je tako doneta odluka da se pukovnicima koji hoće služba produžava do navršenih 60 godina života, umesto kao do sada 53. Naravno da je to izazvalo revolt kod majora i potpukovnika. Naime, shvatili su svoju besperspektivnost – godine će provesti u istom činu i na istom mestu, bez napredovanja, veće plate i izvesnije budućnosti za porodicu.

Načelnik Generalštaba general Milan Mojsilović dostigao je vrh karijere o kojem oni koji upišu Vojnu akademiju samo sanjaju. Valjda se zato i prema samozvanom “vrhovnom” udvorički ponaša i javlja uživo u program Televizije Pink kao da je neka starleta ili učesnik “Zadruge” i govori kako je trenutno u džipu na putu prema Raški.

Nedavno imenovani zamenik načelnika Generalštaba general-potpukovnik Želimir Glišović je posebna priča. On je čovek tri godine stariji od načelnika, čime se oficirima šalje negativna poruka – kako će mlađi napredovati ako se sa starijima to radi na ovakav način. Valjda mora zamenik biti mlađi od načelnika. O Glišoviću kao profesionalcu, tenkisti, bivšem zameniku komandanta Kopnene vojske, prethodno komandantu Treće brigade, bivši oficiri nemaju loše mišljenje. Zamerke imaju, međutim, na njegovu bliskost sa bivšim komandantom Užičkog korpusa VJ generalom Grujicom Davidovićem, čije jedne brigade je bio komandant. Naime, Davidović je uhapšen kao neko koga je Nova Srbija Velje Ilića postavila za pomoćnika direktora “Puteva Srbije” za kontrolu naplata putarine. I onda su, zahvaljujući “Insajderu”, na videlo isplivale mnoge malverzacije u toj oblasti.

Što se tiče vrha vojske, tu glavnu reč vode “intendanti”, kako ih zovu pripadnici borbenih rodova. Direktor Vojnobezbednosne agencije brigadni general Đuro Jovanić, načelnik Uprave za odnose sa javnošću brigadni general Mihailo Zogović, šef kabineta ministra brigadni general Goran Momčilović, načelnik Vojnog kabineta predsednika Republike Predrag Kraljević, sve pozadinci naprečac unapređeni u generalske činove.

“Šta ćeš, dva rata iza sebe, dete me nije poznavalo dok je bilo malo, od 1993. do 1999. sam bio u Krajini i na Kosovu, posle izmešten na administrativnu liniju prema Kosovu, dolazio kući jednom u dve nedelje, potom prekomanda u Beograd, samački hotel. Dete došlo na studije i tek tad smo se bolje upoznali. Ja sam bio takve loše sreće”, kaže jedan pukovnik u penziji, koji je završio apsolutno sve najviše vojne škole koje postoje, ali nije bio podoban da bude general. A takvih je ko zna koliko.

PO SAOPŠTENJIMA RAZBROJS’

Kada je Ministarstvo odbrane u pitanju od dolaska Vučića na vlast, oficiri hvale ministre Nebojšu Rodića i Bratislava Gašića jer su umeli da saslušaju gde su stvari kritične i da “gase požar”. I nisu se slikali po televizijama, za razliku od Vučića, Đorđevića, Vulina i Stefanovića. Nisu ni dovodili kamere režimskih televizija da ih blamiraju – kad dovedu medije, to je bilo realno, ne izrežirano.

Vulin i Stefanović su, pod opravdanjem korona virusa, potpuno isključili medije iz svojih obilazaka jedinica, sve se to radi preko Uprave za odnose sa javnošću. Ta uprava prevazišla je svu moguću poniznost ministrima i njihovim aktivnostima, od trenutka kada je Vulin postao ministar. Dnevno se izdaje više saopštenja tipa “održana redovna obuka” i onda da li u Kopnenoj vojsci, RViPVO, oklopnim jedinicama, artiljeriji i slično. Važno je na kraju meseca izmeriti broj saopštenja i to saopštiti na kolegijumu ministra. Kako je krenulo, sutra će biti izdato saopštenje da je vojnik A.A. na redovnom odsluženju vojnog roka imao 12 pogodaka u metu od 12 metaka na gađanju na rednom broju 2, a vojnik tenkista B.B. prvom granatom pogodio cilj.

Među pomoćnicima ministra je i brigadni general u penziji Mile Jelić. Ovaj tenkista, operativac, bivši komandant 252. oklopne brigade, zadužen je, ni više ni manje, nego da vodi sektor za budžet i finansije.

Od rodova Vojske Srbije – Kopnene vojske i Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane – na čelu su dva profesionalca: generali Milosav Simović i Duško Žarković. Obojica iskusni i dokazani vojnici. Simović, doduše, sa svojim “bubicama u glavi” i vraćanju nekoj tradiciji i “četništvu”. On, izdanak Srednje vojne škole Kopnene vojske u Sarajevu (sami sebe zovu “janičari), i dalje nosi one stare čizme JNA M-77 i ponaša se kao mladi podoficir.

Žarković je, s druge strane, postao prvi komandant RViPVO koji nije pilot. Običaj je bio da komandant bude pilot, a načelnik štaba protivavionac. U ovom slučaju je napravljen presedan, a Žarković to koristi za dodatno dodvoravanje “vrhovnom”. Zašto mu to treba, neobjašnjivo je. Pogotovo što se radi o čoveku koji ima potvrđena dva obaranja neprijateljskih letelica.