Ko i kako pakuje sirovi duvan

Dan po Božiću, Ministarstvo unutrašnjih poslova objavilo je da je u zajedničkoj akciji pripadnika Ministarstva, Bezbednosno-informativne agencije i Poreske policije, a u koordinaciji sa Višim javnim tužilaštvom u Šapcu, zaplenjeno rekordnih 1338 tona duvana i uhapšeno 12 osoba koje su ostvarile protivpravnu imovinsku korist od preko 490 miliona dinara, a budžet Republike Srbije oštetili za oko 139 miliona dinara.

U saopštenju se navodi da su „zbog postojanja sumnje da su počinili krivična dela zloupotrebe službenog položaja odgovornog lica, falsifikovanje službene isprave i poreske utaje“ uhapšeni M.Ž. – direktor AD „Duvan“ iz Ljubovije, Đ.R. – direktor PD „Kopeks“ iz Novog Sada, te M.V. – vlasnik agencije za konsalting i menadžment iz Ljubovije i član komisije za otkup duvana AD „Duvan“, zatim trojica (velikih) proizvođača duvana – D.P. i M.P. iz Pećinaca i M.Ć. iz Kaća, te još šest službenika „Duvana“ i „Kopeksa“.

Sumnja se da su uhapšeni krivična dela počinili tako što su omogućili da se tokom 2014. godine radi dalje prerade sušeni duvan u navedenoj količini dopremi „bez porekla i zavođenja u poslovnu dokumentaciju“ i namenili ga za dalju prodaju van legalnog tržišta. Osumnjičeni su, piše dalje u saopštenju falsifikovali službenu dokumentaciju, da bi prikrili izvršena krivična dela.

(NE)MOGUĆE: Ovu vest prenela je vaskolika nezavisna i obojena štampa, ali niko da se zapita da li je uopšte tako nešto moguće – da bezmalo celokupna produkcija jedne od tri postojeće fabrike za preradu sirovog duvana, pritom i najveće, završava na crnom tržištu, a da vlast u to nije umešala prste, nego je tek kad je skoro sve već prerađeno i zapakovano, kad su otpremnice već napisane, shvatila da je sve to „na crno“. Da ne bude zabune: o 1300 tona je reč, o bar 200 šlepera sirovog duvana, odnosno 100 šlepera prerađenog i u kutije zapakovanog.

Proizvodnja duvana je pod višestrukom paskom države, od ugovaranja proizvodnje, preko distribucije semena/rasada, uzgoja i otkupa, sve do prerade i prodaje, što proizvođačima cigareta, što u izvozu. Tako, na svakoj bali sušenog duvana stoji etiketa koliko je teška, koje je sorte duvan i kog kvaliteta, ko je duvan uzgojio, ko ga je preuzeo i premerio, a na svakoj kutiji prerađenog duvana zalepljena je etiketa sa svim podacima o duvanu, kao i čiji je i kome se isporučuje.

Sa druge strane, činjenica je da na tržištu ponuda, a i potražnja rezanog duvana raste, što se direktno očitava na smanjenom prilivu novca u budžet po osnovu akciza. Međutim, slaba je šansa da taj duvan prolazi kroz pogone bilo koje od tri fabrike za preradu. Prosto, duvan koji iz tih pogona izlazi kao gotov proizvod iseckan je na sitne komade od kojih mogu da se naprave cigarete samo mašinski i nije ni nalik na duvan za ručno zavijanje.

Nije ni tajna otkud toliko „križanog“ duvana na crnom tržištu. Naime, svaki poljoprivrednik se po osnovu isporučenog repromaterijala i zaštitnih sredstava „duži“ za 1800 kilograma suvog duvana po hektaru, što se podrazumeva kao standardan prinos u Srbiji. Naravno, prinos može, a i uobičajeno biva veći, sem u lošim godinama, kada, proizvođač traži novu procenu (mogućeg) prinosa da bi mu obaveza bila umanjena, a ako je godina dobra, onda ništa. Tako to ide…

ODLAGANJE PRIVATIZACIJE: AD „Duvan“ decenijama unazad organizuje proizvodnju, otkup i preradu sirovog duvana. Finalni proizvod je krupno seckani fermentizovani duvan koji je ulazna sirovina proizvođačima cigareta. Posluje na teritoriji gde se duvan gaji duže od veka – 14 opština Podrinskog i Kolubarskog regiona, poseduje izgrađenu infrastrukturu – 600 sušara kapaciteta 2000 tona „virdžinije“, obučene proizvođače-kooperante, dobro organizovanu rejonsku stručno-savetodavnu službu, te preradne kapacitete od 500 tona mesečno, da se prosečni godišnji promet „vrti“ oko 2000 tona godišnje.

Za razliku od stotina društvenih/državnih firmi koje su od 2000. do danas privatizovane ili čekaju na privatizaciju i kroz čije krovove odavno već rastu topole i bagrem, ova fabrika radi punom parom: nije devastirana, sve je ispravno i na svom mestu, plate su (skoro pa) redovne, porezi i doprinosi takođe.

U većinskom je državnom vlasništvu (66 odsto) – 25 odsto akcija 2007. godine otkupio je fudbaler Vladimir Jugović, a resto je u vlasništvu malih akcionara – zaposlenih. U restrukturiranju je a proces privatizacije je stigao do kraja: posle javnog poziva objavljenog prošle jeseni, u Agenciju za privatizaciju stigle su dve ponude – jedna od Intelli Consulting Corp u vlasništvu Vladimira Jugovića i od konzorcijuma zaposlenih na čelu sa sad već uhapšenim direktorom.

Da li se slučajno tako pogodilo ili je pak u nekoj vezi, tek odluka „ko će da bude taj“ trebalo je da bude donesena baš tog dana kad su osumnjičeni privedeni/uhapšeni. „Snažno podržavamo borbu protiv nelegalne trgovine duvanom, ali osnovano sumnjamo da je sve ovo izvedeno samo da se privatizacija odloži, da neko drugi uđe u igru, ali ko bi taj neko mogao da bude, ne bih znao da kažem“, kaže sagovornik „Vremena“ Slobodan Smiljanić, portparol Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije u AD „Duvan“ iz Ljubovije.

PRIČAM TI PRIČU: Koliko god da je saopštenje Ministarstva unutrašnjih poslova bilo zvanično, nije i sasvim tačno: nije, naime, uhapšeno njih 12, već samo prva trojica sa spiska, dok su ostali samo privedeni da daju izjavu i odmah posle su pušteni.

Na spisku navodno uhapšenih, a u stvari saslušanih pa puštenih, jedan inicijal privlači posebnu pažnju – D.P. iz Pećinaca za koga se u saopštenju kaže da je proizvođač duvana. To je istina, jeste proizvođač duvana, ali tek od 2014. godine. Novajlija u poslu, dakle, ali veliki novajlija: duvan je zasadio na 40 hektara, kod AD „Duvana“ zadužio 8 sušara na desetogodišnju otplatu, da bi kad je duvan već bio obran, osušen i prodat/predat, pokrenuo sudski spor protiv „Duvana“ za nadoknadu štete, jer je u tom poslu navodno na gubitku.

Inače, za D.P.-a se priča da je „vlasnik pola Pećinaca“ – da je „čovek za sva vremena“, da je sa svakom vlašću bio u dobrim odnosima: sa DS-om za njihovog vakta, potom sa URS-om, sad sa SNS-om. Osim prodavnica robe široke potrošnje po mnogim mestima u Sremu drži salone nameštaja i bele tehnike, poljoprivredne apoteke i stovarišta građevinskog materijala, poseduje i farmu koka nosilja i pekaru, bavi se proizvodnjom robe široke potrošnje, a ima i auto-školu, štampariju i turističku agenciju. Pominju se i neke sumnjive privatizacije, ali ko će još tome da veruje.

Lako je moguće, naime, da su sve to samo ogovaranja ljubomornih i zavidnih gubitnika, jer D.P. je nesumnjivo uspešan biznismen, pozlati se sve čega se dohvati, pa su ljubomora i zavist utoliko veće.

Vika, saterivanje uza zid, pretresanje

Iz prve ruke: Slobodan Smiljanić

„Tog popodneva, 23. decembra malo iza 3, tek što je druga smena počela sa radom, došli su inspektori Poreske uprave: povišenim tonom su nam se obraćali, legitimisali nas i naredili da blokiramo ulaznu kapiju i pozovemo direktora, knjigovođu i magacionere. Pritom, nikakav nalog nam nisu pokazali“, svedoči za „Vreme“ Slobodan Smiljanić, portparol Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije u AD „Duvan“ iz Ljubovije. „Kasnije po podne, kroz kapiju fabrike prošla je i kolona velikih džipova sa zatamnjenim staklima iz kojih je izašlo dvadesetak krupnih i naoružanih momaka pretećeg izgleda. Predvodio ih je Marko Marinković, direktor poreske uprave, takođe naoružan, i rekao – ‘Ovo je vrh države. Samo nedostaju Vučić i tenkovi, a tenkovi mogu biti ovde za 15 minuta.’ Posle je usledila vika, saterivanje uza zid, pretresanje…“

Nimalo ljubazno ispitivanje zaposlenih trajalo je do duboko u noć, a da nikome nije bilo baš jasno šta se od njih traži. Negde pred jutro su otišli, priseća se Smiljanić, poneli sa sobom firmin kompjuter i kompletnu knjigovodstvenu dokumentaciju, a malo zatim došli su neki drugi poreski inspektori – iz Šapca, Čačka, Loznice, Valjeva, Kragujevca, i za razliku od onih prethodnih, fini i ljubazni, sa naređenjem da popišu stanje u magacinima sirovina i gotovih proizvoda. „Sedam dana je trajao popis na onom minusu: svaku balu, svaku kutiju gotovog proizvoda stavljali smo na vagu, čitali šta na etiketi piše, onda šta kaže vaga. Dok je jedan od njih vodio zapisnik. Niti je on video šta ja čitam, niti ja šta on piše. Tražio sam da se zapisnik vodi u dva primerka, ali je predlog, ne znam da kažem zašto, glatko odbijen.

Popisivanje je trajalo sledećih nedelju dana. Propisno su nas izmaltretirali, ali inspektorima je bilo teže nego nama: mi smo odlazili kući na spavanje, a oni su spavali u stolicama.“

Oni u džipovima, nastavlja Smiljanić, ponovo su došli dan pred Novu godinu, ali u većem broju, što džipova, što naoružanih momaka pretećeg izgleda, opet naoružani uključujući i direktora Poreske uprave, opet vika i galama… Nezadovoljni što popis nije još gotov naređuju da svi zaposleni, gde god da se nalaze, odmah dođu u firmu, e da se popisivanje završi do Nove godine.

„Do sledećeg dana uveče bili smo nešto kao zarobljenici: 28 sati bili smo bez hleba, vode smo doduše imali“, dodaje njegov kolega, ne baš rad da mu se ime u novinama pominje. „Direktor Poreske uprave“, nastavlja, „šeta po hodnicima sa telefonom na uvetu, sa nekim glasno razgovara: ‘Brate… Slušaj brate… Ujutro smo kod premijera, ali ne znam, brate, da li ću stići da se presvučem. Ja sam u ge-ka jakni i magnum čizmama, ali će, brate, premijer valjda razumeti ako ovakav dođem.’ Lično je“, tvrdi, „pretresô neke radnike, raširenih ruku i nogu, oslonjene na automobil. Dosadno mu, valjda, bilo“, nagađa.

Ovi naoružani, zajedno sa direktorom Poreske uprave, nastavlja Smiljanić, negde između večeri i zore, opet su otišli: ostali su samo nekolicina inspektora i dvojica-trojica iz Bezbednosno-informativne agencije. Popis je najzad završen predveče 31. decembra. „Tražio sam da mi napišu potvrdu da je zapisnik vođen samo u jednom primerku, inspektor koji je delovao kao najstariji napravio je lice tipa ‘što baš od mene to da tražite’. Ja odustanem od zahteva, ali ga zamolim da pred svima da reč da će na sudu, ako ovo do suda uopšte i dođe, posvedočiti da je tako bilo – da je zapisnik vođen samo u jednom primerku, on obeća, mi se rukovasmo i svi odosmo kući na ‘srećnu Novu’. Na kapiji su portiri zamenjeni lokalnim policajcima, a firma zapečaćena.

Posle praznika direktor je pozvan da se 6. januara „nacrta“ u Poreskoj upravi u Beogradu: tamo su mu uručili zapisnike – sve što smo radili u nedelji pred praznike, ne i dokumentaciju. On je, naravno, otišao tamo kako mu je naloženo i to popodne mi se javio telefonom i rekao da će ‘sve biti u redu’ i da počinjemo sa radom odmah iza Božića. Međutim, kad smo na posao došli, policajci na kapiji nisu nam dozvolili da uđemo u fabriku: ‘Direktor je uhapšen. Idite kući i do daljeg nemojte da dolazite’, rekoše nam.

I tako, sad sedimo kući i čekamo šta će da bude“, završava Smiljanić. „Pre nego što su direktora uhapsili, temeljno su mu pretresli stan – tražili nešto, šta li. Misleći da traže one popisne liste koje su mi dva dana ranije dali, on im je rekao da je to što traže ostalo u gepeku automobila, ali ovi se na to nisu obazirali. Usput su od njega tražili da svrate u fabriku da potpiše nalog da se oformi nova popisna komisija, što je direktor odbio, budući da je uhapšen. U isto vreme, pred kapijom su se pojavila dva poreska inspektora sa nalogom da fabriku otpečate i da popis ponove.“