Ko god je imao neku neizlečivu tužbu, žalbu ili primedbu, mogao je da sedne, da presavije papir i da sastavi pismo Maršalatu. To bi pismo uredno stiglo na odredište, makar bilo adresirano i na "Maršalat, Beograd". Tu su se pisma građanstva razvrstavala po kategorijama: za bacanje; za Udbu; za pravosuđe; za organe uprave; za Kabinet Predsednika. Kabinet bi onda – u odgovarajućim slučajevima – izvestio pošiljaoca da je Predsednik upoznat sa sadržajem, zainteresovan i da se očekuje rezultat
„U Maršalat ću da se žalim!“ Tako se za života Josipa Broza Tita, kao poslednja instanca, izricala pretnja svakome s kojime nije moglo drugačije da se izađe na kraj. Naravno da su se žalili; u ogromnim brojevima, kako saznaje istoričar Dejan Jović, koji je kroz te spise prolazio mesecima. Ovih Vučićevih nekoliko stotina nije ništa, čak i kad uzmemo u obzir to koliko se država smanjila. Osim toga, ispalo je onoga ranoga jutra da se većina zakazanih nije ni pojavila na licu mesta. Ne znamo da li su se prijavili iz vica, onako – ili ih je prošla volja. Bilo kako bilo, tog jutra se napravila gungula, pa su morali da popunjavaju formulare za prijem, a bilo ih je i kojima je prijem potvrđen, ama ih nema na spisku.
To nije lepo. Kao prvo, u današnje doba „ekstaze komunikacija“ trebalo bi da se takve stvari rešavaju brže i lakše, bez ustajanja u tri – ili ranije, ako ste potegli iz unutrašnjosti – i džonjanja u Nemanjinoj, na stoličicama (ko je bio pametan da ponese). Vučićeva sumnjiva ideja da građanstvo prima u audijencije od pet, pola šest izjutra, osim što deluje srednjovekovno monarhistički, ukazuje na njegovo duboko nerazumevanje modernog doba – ili na najobičnije demagoške namere.
Kao i mnogo toga drugoga, za vreme Josipa Broza Tita (do 1980, to jest) ta je stvar bila mnogo bolje i efikasnije udešena. Ko god je imao neku neizlečivu (normalnim kanalima, „institucionalnim“, kako da kažemo) tužbu, žalbu ili primedbu, mogao je da sedne, da presavije papir i da sastavi pismo Maršalatu. To bi pismo uredno stiglo na odredište, makar bilo adresirano i na „Maršalat, Beograd“ i ništa više. Pisma su uredno stizala na određenu adresu u Bulevaru Oktobarske revolucije (kasnije više puta prekrštavanom), tamo gde je sada ona tvrđava od nove američke ambasade. Na toj adresi čekala je jedna povelika kancelarija (to je taj „Maršalat“) sa određenim brojem zaposlenih lica. Tu su se pisma građanstva razvrstavala po kategorijama: za bacanje; za Udbu; za pravosuđe; za organe uprave; za Kabinet Predsednika (ono najzanimljivije, ako je bilo razumno i potkrepljeno činjenicama). Kabinet bi onda – u odgovarajućim slučajevima – izvestio pošiljaoca da je Predsednik upoznat sa sadržajem, zainteresovan i da se očekuje rezultat. I druga pisma dobijala su sličan, mada manje obavezujući odgovor: jeste, pročitali smo, videćemo itd.; određene kategorije pisama dobijale su mnogo suvlji i službouljudniji odgovor tipa: vidite sa vašima tamo, to nije za nas, ne zanima nas itd. Neka pisma završavala su u Udbi ili na još gorim mestima – ako ih ima – ali to je bilo sve ređe kako je vreme odmicalo. Znala je Udba za te probleme i bez Maršalata, uostalom.
Sistem je bio dobro uređen i dobro vođen: nije bilo škarta i svako ko se požalio Maršalatu dobio je neki od navedenih odgovora – osim onih pacijenata čija su pisma završila ravno u košu – iz očiglednih razloga.
Bilo ih je jako upornih, priča Dejan Jović, ali im nije mnogo pomoglo. Uostalom, služba koja se time bavila bila je racionalna i praktična: ako nešto ne dolazi u obzir – onda ne dolazi i gotovo, piši koliko hoćeš. Arhiva tih dopisivanja čuvala se na papiru (a kako bi drugačije?) i bila unakrsno referencirana i uredno ažurirana, tako da nije bilo mesta promašajima.
Za razliku od takvog racionalnog i birokratski uzorno uređenog sistema, Aleksandar Vučić odlučio se za haotičnu, ali medijski slađu, priču sa primanjem svojih podanika kao da je kralj Karlo Veliki. To, anahrono kakvo je, donelo mu je niz problema, od kojih je zajebavanje u javnosti ponajmanji. Kad već neko krene da prima podanike od pola šest izjutra, morao bi barem da se osigura da ih dođe dovoljno i da budu koliko-toliko razumni; dakle, bez pacijenata, večitih pravednika i uobičajenih gnjavatora. To se tako ne radi. Potrebna je određena selekcija na samom početku, pa onda prizivanje i primanje ljudi koji imaju nešto razumno da kažu i ozbiljan problem da potegnu, pa da premijer onda tu nešto lepo i korisno kaže. Ovakva haotična situacija škodi i Vučiću i građanstvu: njemu jer je nediskriminativan, njima jer nema nikoga da napravi razliku između ispravnog i pogrešnog. Na taj način cela akcija svodi se na cirkus – po uobičajenom metodu naših narodnjaka.
Bolje bi im bilo da su pogledali u arhivu Maršalata kako se to nekada uspešno radilo.
Mnogo je „ako“ u slučaju Generalštaba, ali bi taj slučaj mogao da prodre do samog dna režima i predsednika Vučića koji se opet igra boga pomilovanja, piše „Vreme“ u naslovnoj temi novog broja
Ako se Selaković ili Vlada ne pozovu na ministrov imunitet, ako se nešto ne desi postupajućim tužiocima i njihovim porodicama, ako glavni tužilac TOK a Mladen Nenadić ne odluči da će TOK da “batali” ceo slučaj ili se zadovolji da sve ostane na ministru Selakoviću, ako vlast ne uspe da uguši tužilaštvo ili blokira njegov rad, ako policija i drugi državni organi budu postupali po nalozima tužilaštva, moguće je da će se predmet “Generalštab” probiti do samog “srca tame”, odakle je i potekao
Data i najavljena pomilovanja po službenoj dužnosti, svedoče o bojazni da pravosuđe neće biti poslušno. Predsednik Srbije, po svemu sudeći, nije svestan da oslobađanjem od krivičnog gonjenja posredno priznaje da ne veruje pravosuđu jer zna da je do sada na pravosuđe moglo da se utiče s vrha, ali da je odnedavno uspešnost takvog patronata neizvesna, i da bi krivica pomilovanih u redovnom postupku bila dokazana. Inače, posredi je očigledna zloupotreba
U menjačnicama godinama nije bila veća gužva nego ovog decembra, a jagma za evrima i dalje tinja. Uzrok je neizvesnost povodom posledica do kojih mogu dovesti sankcije Nisu. Dok režim krivi narod i medije za paničenje, razloge navale ljudi na devize treba prvenstveno tražiti u neodgovornim porukama Aleksandra Vučića i guvernerke Narodne banke Srbije, Jorgovanke Tabaković, javnosti
Iz revizorskog ugla, najveći propust u upravljanju gradom u poslednjih nekoliko godina jeste odsustvo funkcionalnog sistema upravljanja. Ne postoji jasna i dosledna veza između postavljenih ciljeva, planiranja i stvarne potrošnje budžetskih sredstava. Učinak se gotovo uopšte ne meri, ne prati se da li je utrošeni novac dao očekivane rezultate, a upravljanje rizicima praktično je zanemareno. Na to se nadovezuje činjenica da se na gotovo svakom koraku krše zakoni i propisi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
