Neko je, umislio da je 27. mart 1941. nekakva komunistička slava i izmišljotina koja se može ukinuti potezom pera. U čije ime se donose ovakve odluke? Za koga? Možda za Isidoru Bjelicu
Pre nekoliko dana sam otkrio da se beogradska ulica 27. marta sada zove ulica Kraljice Marije. Svakog dana, u svakom pogledu, otkrivamo sve nove i nove stvari. Između ostalog i sopstvenu istoriju. Onaj ko je u Beogradu odlučio da izbriše ulicu 27. marta nesumnjivo nam drži čas iz urbanističke istorije grada. Pretpostavljam da je naziv ulice Kraljica Marija bio aktuelan do 1945. Ukidanjem monarhije promenjena je većina monarhističkih naziva ulica. Danas najveći broj tih ulica ponovo nosi stara imena.
U principu, nemam ništa protiv da se menjaju nazivi ulica. Pogotovo kada su ti nazivi snažno ideološki i politički obojeni. Bilo bi idealno da ulice nose imena umetnika i geografskih odrednica koje nikada neće biti sporne. Istorija, međutim, i tu može da napravi haos. Menjaju se prijatelji i neprijatelji, otkrivaju neprijatne istine, spoznaju novi junaci, a dešavaju se i krupne društvene promene. Kada bi se gradovi brže širili, možda bi se problem novih naziva lakše rešavao. Ovako: to je to – ulice, ljudi i događaji koje smo nasledili.
Šta, međutim, u sebi nosi naziv ulice „27. mart“? Kakav je njegov istorijski, ideološki i politički sadržaj? Mislim da je odgovor na ovo pitanje danas veoma važan, ne zbog same promene naziva ulice već zbog šireg istorijskog konteksta u kojem živimo. Da li je, naime, „27. mart“, misli se naravno na 27. mart 1941, komunistički izum, neka njihova ideološka dosetka ili je reč o stvarnom istorijskom događaju? Da li je taj događaj uopšte bio značajan za sudbinu tadašnje Kraljevine Jugoslavije a time i Srbije?
Ono što je upravo neverovatno jeste to što na našoj aktuelnoj političkoj sceni ne vidim nijednu relevantnu političku stranku koja bi negirala značaj 27. marta 1941, bez obzira na sve političke razlike. I partizani i četnici su bili protiv Hitlera i protiv savezništva sa Trojnim paktom. I četnici i partizani su bili saveznici sa Saveznicima. I za jedne i za druge je 27. mart 1941. godine bio izraz narodne volje. Neprijateljstvo prema Nemcima i fašizmu izviralo je iz samog srpskog naroda i nijedan pravi srpski nacionalista nije bio za savez sa Nemcima (izuzetak je bio Dimitrije Ljotić). Ako danas postoji neka vrsta nacionalnog konsenzusa, onda bi to mogao biti 27. mart. Rasprave o tome koliko je to koštalo Srbiju i da li je postojala neka alternativa sasvim su hipotetičkog karaktera. Rezultat je bio da smo iz Drugog svetskog rata, kao država, i kao narod, izašli kao pobednici a ne kao saučesnici strašnih nacističkih zločina počinjenih širom Evrope.
Neko je, međutim, umislio da je 27. mart 1941. nekakva komunistička slava i izmišljotina koja se može ukinuti potezom pera baš kao i 22. decembar (Dan armije). Ili je mudro zaključio da je 27. mart 1941. bio tako strašna istorijska greška koju što pre treba što zaboraviti. U čije ime se donose ovakve odluke? Za koga? Možda za Isidoru Bjelicu? Ne verujem, takođe, ni da su današnji monarhisti protiv tog datuma. Otac princa Aleksandra postao je kralj zahvaljujući vojnom puču od 27. marta 1941.
Možda je odluka o promeni naziva ove ulice deo neke tajne operacije pravljenja novog brenda Srbije pa je neko zaključio da bi bilo dobro da se iz srpske istorije ukloni sve što asocira na antifašizam. Ko zna šta se zbiva u glavama spin doktora naše istorije i političkog marketinga. Za njih je istorija polje neizmernog birkanja i procenjivanja, bespoštedne selekcije i oživljavanja nikada postojećih stvari. Ideja da se oživi Kraljevina Jugoslavija kao jedan idealnotipski period deluje krajnje nestvarno. To je ona vrsta bizarnog kloniranja istorije koja ne samo da je neplodna nego je i pretpostavka uništavanja svega što je živo i moderno, svega onoga što ovu zemlju čini delom savremenog sveta i Evrope. To više nema nikakve veze ni sa tim da li ćemo sutra biti monarhija ili republika. Nema to nikakve veze ni sa Kosovom, ni sa Crnom Gorom, pa ni sa Hagom. Reč je o nečemu mnogo temeljnijem. I bolesnijem.
Reakcije: Mladen Mladenović
……………..Nikola Đukić
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
