Neko je, umislio da je 27. mart 1941. nekakva komunistička slava i izmišljotina koja se može ukinuti potezom pera. U čije ime se donose ovakve odluke? Za koga? Možda za Isidoru Bjelicu
Pre nekoliko dana sam otkrio da se beogradska ulica 27. marta sada zove ulica Kraljice Marije. Svakog dana, u svakom pogledu, otkrivamo sve nove i nove stvari. Između ostalog i sopstvenu istoriju. Onaj ko je u Beogradu odlučio da izbriše ulicu 27. marta nesumnjivo nam drži čas iz urbanističke istorije grada. Pretpostavljam da je naziv ulice Kraljica Marija bio aktuelan do 1945. Ukidanjem monarhije promenjena je većina monarhističkih naziva ulica. Danas najveći broj tih ulica ponovo nosi stara imena.
U principu, nemam ništa protiv da se menjaju nazivi ulica. Pogotovo kada su ti nazivi snažno ideološki i politički obojeni. Bilo bi idealno da ulice nose imena umetnika i geografskih odrednica koje nikada neće biti sporne. Istorija, međutim, i tu može da napravi haos. Menjaju se prijatelji i neprijatelji, otkrivaju neprijatne istine, spoznaju novi junaci, a dešavaju se i krupne društvene promene. Kada bi se gradovi brže širili, možda bi se problem novih naziva lakše rešavao. Ovako: to je to – ulice, ljudi i događaji koje smo nasledili.
Šta, međutim, u sebi nosi naziv ulice „27. mart“? Kakav je njegov istorijski, ideološki i politički sadržaj? Mislim da je odgovor na ovo pitanje danas veoma važan, ne zbog same promene naziva ulice već zbog šireg istorijskog konteksta u kojem živimo. Da li je, naime, „27. mart“, misli se naravno na 27. mart 1941, komunistički izum, neka njihova ideološka dosetka ili je reč o stvarnom istorijskom događaju? Da li je taj događaj uopšte bio značajan za sudbinu tadašnje Kraljevine Jugoslavije a time i Srbije?
Ono što je upravo neverovatno jeste to što na našoj aktuelnoj političkoj sceni ne vidim nijednu relevantnu političku stranku koja bi negirala značaj 27. marta 1941, bez obzira na sve političke razlike. I partizani i četnici su bili protiv Hitlera i protiv savezništva sa Trojnim paktom. I četnici i partizani su bili saveznici sa Saveznicima. I za jedne i za druge je 27. mart 1941. godine bio izraz narodne volje. Neprijateljstvo prema Nemcima i fašizmu izviralo je iz samog srpskog naroda i nijedan pravi srpski nacionalista nije bio za savez sa Nemcima (izuzetak je bio Dimitrije Ljotić). Ako danas postoji neka vrsta nacionalnog konsenzusa, onda bi to mogao biti 27. mart. Rasprave o tome koliko je to koštalo Srbiju i da li je postojala neka alternativa sasvim su hipotetičkog karaktera. Rezultat je bio da smo iz Drugog svetskog rata, kao država, i kao narod, izašli kao pobednici a ne kao saučesnici strašnih nacističkih zločina počinjenih širom Evrope.
Neko je, međutim, umislio da je 27. mart 1941. nekakva komunistička slava i izmišljotina koja se može ukinuti potezom pera baš kao i 22. decembar (Dan armije). Ili je mudro zaključio da je 27. mart 1941. bio tako strašna istorijska greška koju što pre treba što zaboraviti. U čije ime se donose ovakve odluke? Za koga? Možda za Isidoru Bjelicu? Ne verujem, takođe, ni da su današnji monarhisti protiv tog datuma. Otac princa Aleksandra postao je kralj zahvaljujući vojnom puču od 27. marta 1941.
Možda je odluka o promeni naziva ove ulice deo neke tajne operacije pravljenja novog brenda Srbije pa je neko zaključio da bi bilo dobro da se iz srpske istorije ukloni sve što asocira na antifašizam. Ko zna šta se zbiva u glavama spin doktora naše istorije i političkog marketinga. Za njih je istorija polje neizmernog birkanja i procenjivanja, bespoštedne selekcije i oživljavanja nikada postojećih stvari. Ideja da se oživi Kraljevina Jugoslavija kao jedan idealnotipski period deluje krajnje nestvarno. To je ona vrsta bizarnog kloniranja istorije koja ne samo da je neplodna nego je i pretpostavka uništavanja svega što je živo i moderno, svega onoga što ovu zemlju čini delom savremenog sveta i Evrope. To više nema nikakve veze ni sa tim da li ćemo sutra biti monarhija ili republika. Nema to nikakve veze ni sa Kosovom, ni sa Crnom Gorom, pa ni sa Hagom. Reč je o nečemu mnogo temeljnijem. I bolesnijem.
Reakcije: Mladen Mladenović
……………..Nikola Đukić
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
