Ponovo smo pod tiranijom ljudi bez svojstava, ali sa nezajažljivim ambicijama i uznapredovalom pokondirenošću
(26. maj 2016, Vreme br. 1325)
Ako se dobro sećam, bile su govnjive rane devedesete – za kojima će uslediti govnjive srednje devedesete i govnjive pozne devedesete – a nama se nekako ukvario telefon, znate, onaj prastari, s brojčanikom, sav zaobljen, boje bele kafe, pa je otac odnekud, valjda s neke buvlje pijace – a to je u to vreme bio uglavnom bilo koji prostor gde si mogao da prostreš neko ćebe na trotoar ili da raširiš svoj asortiman po haubi natrulog tristaća – sav srećan kući doneo ulov u vidu novog telefona: „Vidi ga, Panasonik, a skoro džabe!“
Zagledao sam sumnjičavo tu neobećavajuću spravu na kojoj je lepo pisalo: PANASOANIC. „Ćale, ovo je Panasonik koliko sam ja Eddie Vedder: imamo iste crte lica, samo drastično različito raspoređene! Uvalili ti mangupi neku kinesku kopiju…“ Otac je bio preneražen, mada sam mu prstom pokazivao na ono suvišno treće „a“, razliku je jedva nekako uočio, prosto kao da je bio slep za nju, ne zato što bi mu manjkalo pismenosti, ali je kanda bio nepismen za znake novog vremena i novih standarda, onih po kojima je normalno da ništa ne bude ono za šta se izdaje, nego samo nešto što liči na to. A i to ličenje, brate mili, vrlo je diskutabilna stvar… Najčešće samo liči da liči, a zapravo niđe veze.
Štošta je i tada, a i u potonjim vremenima, do dan-danas, bilo samo kineska kopija onoga za šta se izdavalo, nije da nismo negde i oguglali na fundamentalnu neautentičnost stvari, bića i pojava u našem svetu. Čak ni ona odrednica „kineska kopija“ nije pouzdana i ništa ne znači osim generičkog imena svake neverodostojnosti, pošto se u stvarnosti možda proizvodi u bestragijama unutrašnje Mongolije, a možda i u Kuršumliji. Ili u ilegalnoj manufakturi u predgrađu Napulja, zašto da ne.
Nemam ja, međutim, problem s „lažnim“ telefonima, majicama ili patikama: baš me briga za andrmolje. Mnogo je toksičnije nasilje koje nad nama sprovode oni čiji motiv nije (nužno i prevashodno) komercijalne naravi, a koji nam što silom što podlom prevarom uvaljuju kineske kopije važnih i vrednih stvari (što uopšte ne moraju biti predmeti) koje čine dragocenost u našim životima, obeležje onog boljeg što smo bili, jesmo ili možemo biti.
Čemu sav ovaj uvod? Pa, evo, okolišam kao mačak oko Kragujevca i kiša oko vruće kaše od silne nelagode što ću morati da vam saopštim da je izdavačko preduzeće Prosveta iz Beograda, u svojoj znamenitoj ediciji Veliki romani, upravo objavilo tri rana rada Ljiljane Habjanović Đurović u jednom tomu.
Čekaj, Pančiću, čemu ovako idiotski gruba šala?! Ne, nije šala, istina je, živa i doslovna. Uz nekoliko neophodnih napomena: kao prvo, ova Prosveta nije ona Prosveta, nekada najugledniji i najznačajniji izdavač jedne velike zemlje, nego njena groteskna kineska kopija, koja doduše stanuje na istoj adresi, a vode je neki otužni ljudi koji su, u najboljem slučaju, najslabije kineske kopije njenih slavnih urednika. Edicija Veliki romani pak nije ona čija su se izdanja kočoperila na počasnim mestima vaših biblioteka i uz koje ste odrastali u pismena i senzibilna bića, nego je nekakav bizarni Panasoanic koji je, u granicama mogućnosti, iskopirao izvorni dizajn, ali mu nedostaje odgovarajuće kvalitetan sadržaj, dakle suština, pa je otuda moguće da se unutra, među koricama, umesto Tomasa Mana, Darela, Rablea, Ruždija, Apdajka ili Andrića zapati Habjanović Đurović Ljiljana, ta Sveta Tetka savremene srpske… književnosti, takoreći. E sad, ima tu i dobra vest: Ljiljana H. Đ. je prava, autentična, neprskana; uostalom, nemoguće je napraviti njenu kinesku kopiju, baš kao što ni onaj Panasoanic koji je ćale doneo u kuću niko nije dalje krivotvorio u neki, šta znam, Panasoainiac, ili tako nešto. Mada, ko zna…
Bilo bi banalno i odviše „pravolinijski“ verovati da je Ljiljana H. Đ. ovim zaumnim hirotonisanjem nagrađena za podršku vodećoj režimskoj stranci, a u svojstvu „istaknute javne ličnosti“. Ma ne, to bi doduše bilo odvratno, ali bi sadržavalo neku unutrašnju logiku, koliko god izvitoperenu, a ovo je nešto mnogo gore jer je sasvim spontano i „nevezano“: stvar je prosto u tome da smo ponovo u Panasoanic vremenima u punom sjaju, u razobručenoj tiraniji Panasoanic likova, ljudi bez svojstava, ali sa nezajažljivim ambicijama i samoljubljem neomeđenim znanjem, ukusom i osećanjem stvarne ljudske pristojnosti (čiji je neizostavan deo i posedovanje razumne doze svesti o sopstvenom mestu u svetu). Logično je otuda da opet imaju iste težnje, ojačane za protok vremena i tome primereni napredak u pokondirenosti: ako imamo kinesku kopiju protestantskog radenika za premijera, ako nam vladaju kineske kopije diplomanata i doktoranada, ako vlast uništava prave televizije praveći njihove kineske kopije, ako ruši pravi grad da bi na ruševini izgradila kinesku kopiju arapske kopije provincijske američke kopije Ničega, zašto ne bi isto bilo i u tzv. kulturnoj nadgradnji? Koj’ će im zabrani?!
A šta je neophodan sastojak koji sve ovo omogućava? Posvemašnje odsustvo stida. Te ljude ničega nije sramota. I uvek kada pomislite na njih, setite se da je to jedino što je stvarno važno znati o njima, jer sve drugo iz toga proizilazi: tamo gde je drugima smešteno autentično osećanje stida, oni imaju tek ofrlje ugrađenu kinesku kopiju, koja se raspadne na prvoj kiši.
Ministar Nikola Selaković „bljuje otrov“ jer ide pred sud, predsednik Aleksandar Vučić ga vatreno brani. „Vreme“ u novom broju ispituje koji su dometi slučaja Generalštaba i obračuna sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
“Ekspoze ministra Selakovića je nemušti pokušaj da skrene pažnju sa svoje krivične odgovornosti i zameni je nekom drugom aferom, naravno nepostojećom, kako smo već navikli od naših političara. Taj govor u Domu Narodne skupštine je zapravo bio generalna proba iznošenja odbrane pred tužilaštvom i diskreditacija stručnjaka Zavoda koji su, između ostalog, svedoci u slučaju “Generalštab”. Svaka izgovorena reč bilo je izvrtanje istine i spinovanje činjenica”
Protiv novosadskog policajca Željka Kolbasa pokrenut je disciplinski postupak zbog sumnje da je prošlog januara u policijskoj stanici Detelnara fotografisao četvoricu aktivista Srpske napredne stranke, uhapšenih pošto su pretukli više studenata a jednoj studentkinji polomili vilicu. Nekoliko meseci posle hapšenja suđenje nije valjano ni počelo, a optužene je pomilovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tako zaustavio postupak i mogućnost da ikada budu osuđeni. Za to vreme policajcu Kolbasu preti se otkazom, a tuže ga i nekada optuženi za prebijanje studenata
Ćacilend više nije ograđeni obor, već je svuda, ušljiskao nas je i zamazao mimo naše volje. I nisu tamo samo ubice, probisveti i silovatelji. Ima i jurodivih, ekscentričnih, oriđinala, zovite ih kako hoćete. Među njima je i Dejan Stanović Kralj, jedan od šestoro čija prijava “ispunjava uslove” za kandidaturu za direktora RTS-a
Šta bi ste izabrali između glasa za Vučića i tri crvene ili da vam iseku struju? Pogotovo ako radite najgrublje povremene poslove, niste bili i nikad nećete otići na more, niti odvesti decu kod zubara
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
