Konačno ekspoze Aleksandra Vučića oko kojeg je premijer u tehničkoj vladi odmah po okončanju izbora 24. aprila ove godine počeo da diže neprimerenu famu. Istini za volju, da je toliko posvećen, vredan i marljiv kako priča jer želi da učini „sve za svoju zemlju koju neizmerno voli“, što je rekao predstavljajući nove ministre u Skupštini Srbije, taj je ekspoze Aleksandar Vučić morao imati već odštampan i ukoričen još pre izbora, i na 450 strana ako treba, ali – pre izbora. Jer čovek je sam rekao: „Neću da radim ofrlje, već ozbiljno, da i moja deca sutra mogu da se ponose onim što je njihov otac radio za našu zemlju.“
No, bez šale, iz sadržaja ekspozea moglo se pomisliti i da je napisan ranije, ničeg tu novog i senzacionalnog zaista nema, nego je valjalo opravdati troipomesečno odlaganje nove vlade i za prolećnih kiša i letnjih žega zamajavati biračko telo pričama o obimu programa novog Vučićevog kabineta kad je sadržaj, i onako, više-manje bio prepoznatljiv, baš kao i sastav Vučićevog kabineta zbog kojeg se nisu morali ni raspisivati novi izbori – dovoljna je bila jedna rekonstrukcija. Za ekspoze se može reći da je to ekspoze kontinuiteta, kao i prošli: sve što je urađeno, urađeno je vrhunski, samo – uvek može bolje. To je na neki način bila poruka i pre dve godine. Sve što je mandatar/premijer napisao i izrekao u ekspozeu – u duhu je maratonskih intervjua na režimskim medijima i redovnih konferencija za novinare o suficitu, javnim finansijama, novim radnim mestima i investitorima, redovnim penzijama, stabilnosti, odgovornosti, geopolitičkim okolnostima i miru u regionu. Samo što su nedostatak „hrabrih“ novinarskih pitanja ovog puta u Skupštini popunjavali povremeni komentari Vojislava Šešelja i Vučićeve replike na njih. Znači, sve smo već nekoliko desetina puta čuli, dočim je ovo maratonsko predstavljanje programa podgrejana i u jedan lonac spakovana smeša marketinga, statistike, ponovnog podsećanja na haos koji su napravile vlade pre njegove, te promocije velikih postignuća, kako ličnih tako i najbližih saradnika u prošloj vladi.
Ipak, kad je već toliko bilo reči o obimu ekspozea, treba ponoviti da je mandatar/premijer odmah na početku naglasio da njegova konačna verzija ima 260 strana, a da su poslanici dobili još kraću – na 68 strana, ali, što reče Bojan Pajtić, tek kad su seli u klupe. Kako god, oborio je sopstveni rekord, jer ekspoze od pre dve godine čitao je nešto više od tri sata, a i tada je zabeleženo da je to „najduži ekspoze u istoriji srpskog višestranačja“. Ovaj put čitao je nešto manje od šest sati. Što je sve u duhu Vučićevog poznatog opusa o „naj, naj“, „istorijskom“, „nikad viđenom“ i slično.
U petom satu Vučićeve govorancije kada nastaje ovaj tekst, sve je jasniji utisak da priče o ekspozeu (franc. izlaganje, u prevodu na srpski uglavnom politički termin za zvanični izveštaj o nekom važnom pitanju ili temi, prikazivanje stanja, ali uglavnom – rezime programa buduće vlade), sva fama oko ekspozea, ali i skupštinska događanja dok je mandatar predstavljao program, više liče na dramsku ekspoziciju nego na ekspoze. Ekspozicija je pak, deo književnog dela, npr. drame, u kojem se upoznajemo sa događajima koji prethode fabuli, sa ličnostima koje u njoj učestvuju i sa njenom početnom situacijom. „Ekspozicija određuje osnovni ton drame i nagovještava unutarnju prirodu njenih tokova“, piše u Rečniku književnih termina (Nolit, 1992). No, bez ironije, nije ovde pitanje kakvu ćemo dramu imati, biće tu nesumnjivo elemenata i vodvilja i antičke drame, ali pitanje je otkud premijeru Srbije tolika potreba za dramom?
Znajući da je ekspoze ili program nove vlade sam po sebi dozlaboga dosadan jedan tekst (patrijarh Irinej je već posle prvog sata uslikan kako spava sa slušalicama na ušima, prim. nov.), mandatar se trudio da ga dramatizuje na svaki način. Posle prvog sata, Vučić je prekinuo čitanje, rekavši da je do tada izneo „oko osam posto“: „Što bi značilo da ću čitati do jedan iza ponoći“, rekao je Vučić, prosto provocirajući poređenje s Kastrom koji je i sam voleo petnaestočasovne govore. Lider radikala Vojislav Šešelj nešto je dobacio mandataru, na šta je ovaj rekao: „Možda su vama potrebne te pelene, meni nisu. I neću da sedim, ja ću da stojim.“ Kad je ušao u peti sat, obznanio je da ima još 134 strane i da poslanici ne brinu jer će se potruditi da nešto i prepriča i ponovo ušao u veseljačku prepirku s Šešeljem. Posle pet sati izlaganja rekao je da već teško govori i da ga boli grlo. Čitanje dugo najavljivanog ekspozea nije moglo da prođe ni bez komentara na račun opozicije koja je napustila sednicu Skupštine – kako im je teško da rade, kako su spavali do 13.15, a u 14.00 došli na sednicu. Nije preskočio nijedno Šešeljevo dobacivanje pa mu je u jednom trenutku rekao: „Ta kafa koju pijete neka ide na moj račun, doneće vam i burek, znam da bez toga ne možete.“ Bilo je tu opet i pelena i koječega drugog među bivšim znancima, kumovima i partijskim drugovima pa je izgledalo da se Šešelj već dobro pripremio za ulogu „dvorske lude“ u novom skupštinskom sazivu, da će baš lepo uveseljavati i mase i „jedini smeti da kaže istinu kralju“.
Elem, u ekspozeu iz 2014, Aleksandar Vučić je podsećao na reči Bendžamina Dizraelija, čuvenog engleskog premijera koji je pre vek i po rekao da su promene u naprednim zemljama neizbežne i konstantne. U svom novom ekspozeu citira Heraklita, antičkog filozofa, koji je rekao da se ne može dva puta ući u istu reku. Ali je njegov ekspoze 2016. reka obećanja baš kao i prethodni iz 2014. I nije u tome problem, ekspozei i jesu to – spisak lepih želja i obećanja, samo što kada dođe vreme da se odgovara građanima o tome šta je ispunjeno, Vučić najavi nove izbore, i – obećava još više, pitanje je samo obima, tj. broja strana. Ipak, vlada iz 2014. sastavljena je u rekordnom roku za manje od 40 dana od izbora, a za ovu mu je trebalo 100 dana.
Ipak, definisao je ciljeve vlade u prvih sto dana: racionalizacija broja zaposlenih u javnoj upravi, usvajanje novog zakona o finansiranju lokalnih samouprava, usvajanje fiskalne strategije za 2017–2019. godinu, kao i usvajanje zakona o planskom sistemu, izgradnja železnica, auto-puteva, priprema za privatizaciju „Dunav osiguranja“, Komercijalne banke i Poštanske štedionice. Plan je, kako je rekao, da se deficit države svede na jedan odsto i istakao da želimo da budemo bolji i od mnogih država EU kada je reč o učešću javnog duga u bruto domaćem proizvodu. Vučić je poručio poslanicima da su izglasali da ove godine deficit budžeta bude 122 milijarde dinara, ali je rezultat višestruko bolji, te je na dan ekspozea zabeležen suficit od 19,6 milijardi: „Što znači da bi vlada mogla da ide na rebalans budžeta – ali zbog boljih, a ne lošijih rezultata.“
Obećao je i da će pre kraja mandata nove vlade građani moći da putuju auto-putem i to do Bugarske, Mađarske i Makedonije, jer će sve to, kako je istakao, biti završeno: „I do Čačka i Zlatibora moći ćete da idete auto-putem. To će biti rezultat rada ove vlade“, proučio je Vučić. Najavio je i reformu pravosuđa, u okviru poglavlja 23. Ali nije spominjao Savamalu.
U prvoj godini mandata nove vlade, Vučić je najavio donošenje nekoliko novih zakona – o veštacima, o besplatnoj pravnoj pomoći, o suzbiranju nasilja u porodici, o zaštiti podataka o ličnosti, o pravosudnom ispitu. Osvrnuo se naime i na reformu obrazovanja i na reformu toaleta od kojih neće odustati. I borbu protiv korupcije. I napomenuo da svaka tačka programa ima samo jedan cilj – modernu Srbiju baš kao i 2014. Aleksandar Vučić najavio je promenu sistema obrazovanja u Srbiji, usklađivanje sa potrebama tržišta rada i uvođenje dualnog obrazovanja u meri u kojoj je to moguće – „uvođenje preduzetničkog obrazovanja u sve nivoe obrazovnog sistema Srbije, preduzetništvo od petog razreda“. I ispričao kako su ga turski biznismeni pitali: „Kako je moguće da u vašoj zemlji u koje god mesto da odemo, ne samo u Beogradu u podne, u jedan, dva sata u toku radnog vremena, ispred prodavnice, ispred kafića sve je puno i svi ponešto piju, a malo ko radi?“ Mandatar reče da im je odgovorio da ima mnogo onih koji rade, a govoreći o nezaposlenosti mandatar je istakao da u Srbiji čak 64 odsto nezaposlenih traži posao duže od godinu dana, što dovodi do zastarenja znanja i trajnog isključenja sa tržišta rada.
Izrekao je premijer Vučić i svoj stav o slobodi štampe, „toj dragocenoj, civilizacijskoj i demokratskoj tekovini“, i obećao da će sloboda štampe biti zagarantovana. Ali očinski je posavetovao da mora da postoji i odgovornost za ono što se napiše: „Uprkos pričama o cenzuri, mediji su oslobođeni svake vrste pritiska, ali nažalost i odgovornosti“, rekao je on. Ipak, obećao je da će njegova nova vlada biti otvorena za svaki medij, za svaku informaciju, da će transparentno voditi politiku i donositi odluke, da će on lično biti otvoreniji za kritike i primedbe: „Očekujem u narednom periodu da će mediji istraživanjem različitih pojava u društvu, a naročito zloupotreba i korupcije, biti saveznik ovoj vladi da stvari promeni i poboljša.“
A onda je „došao mrmot i …“. I sve tako to, velike reči i očekivanja. Živi bili…
