foto: rade prelić / tanjug
“Šta smo dobili time što 72. specijalnu brigadu prebacujemo iz Pančeva na administrativnu liniju sa Kosovom? Koštaju dnevnice vojnika i starešina, košta i poljska kuhinja... Ili 63. padobranska, umesto da se obučava, ona čuči u nekim rovovima bez smisla i cilja, kao da su pešadijske jedinice. Sve to ima posledice po moral vojnika”, kaže za “Vreme” penzionisani pukovnik Vojske Srbije
“Vojska Srbije u skladu sa Ustavom Republike Srbije i Poveljom UN, ukoliko dobije naređenje od vrhovnog komandanta, sve svoje zadatke u odnosu na ukupnu bezbednosnu krizu izvršiće u potpunosti. Živela Srbija!”, poručio je 23. juna na navrat-nanos sazvanoj konferenciji za štampu u “obraćanju naciji” načelnik Generalštaba general Milan Mojsilović; obraćanje je trajalo nešto više od minut i po, a novinarima nije bilo dozvoljeno postavljanje pitanja.
Šta je bio cilj konferencije? Verovatno ne zna ni sam general Mojsilović – tako mu je naređeno iz kabineta “vrhovnog”, a moguće i dostavljen tekst koji treba da pročita. Naime, on se tu ni ne pita, kao što se nije pitao ni kada se u prolećnoj takozvanoj krizi sa Kosovom iz džipa na putu ka Raškoj javio uživo u Nacionalni dnevnik televizije Pink. Bilo je to u sklopu podizanja političkog rejtinga Aleksandra Vučića, pošto je vojska cenjena institucija pa je njegovi medijski savetnici obilato zloupotrebljavaju. U tom kontekstu – ako nema “kriza” na granici s Kosovom, biće “prikaza snage srpskog oružja”. Red “prikaza”, red vežbi i red kriza traju već godinama. Zato profesionalci u vojsci gube strpljenje i odlaze. I nije samo reč o običnim vojnicima, koji su najbednije plaćeni, nego i o oficirima i podoficirima.
KOSOVSKI CIKLUS KRIZA
“Srećom, ide sezona godišnjih odmora, pa ni Vučić ni Kurti neće više praviti dogovorene tenzije, jer i jedan i drugi znaju da sve to iscrpljuje ljude i izaziva nezadovoljstvo. Tzv. kriza u novembru i decembru, pa onda mala pauza zbog Božića i slava, da ljudi malo predahnu, onda opet u martu, pa ova poslednja koja je počela krajem maja… Dokle više, nije ovo ratno stanje pa da se ima motivacija. Svima je jasno da je to marketing”, kaže za “Vreme” jedan visoki oficir Vojske Srbije, koji je i sam bio u tim “dogovorenim televizijskim vikend ratovima”.
Objašnjava i da ljudstvo spava u terenskim uslovima, pod šatorima ili u kamionima, hrane se iz porcija, kisnu i oni i tehnika. A bez potrebe.
“Šta smo dobili time što 72. specijalnu brigadu prebacujemo iz Pančeva na administrativnu liniju sa Kosovom? Dug je to put, a i košta. Koštaju i dnevnice vojnika i starešina, košta i poljska kuhinja. Jeste da se vojnici spremaju za rat, ali ne valja što to traje u sva četiri godišnja doba. Red sunca, red snega i temparatura i do 20 ispod nule, kao na primer na Kopaoniku. Ili 63. padobranska, umesto da se obučava, ona čuči u nekim rovovima bez smisla i cilja, kao da su pešadijske jedinice. Sve to ima posledice po moral vojnika”, kaže penzionisani pukovnik i dodaje da je “imao sreću” što je pre tih “kosovskih cirkusa pretnjama rata” otišao.
Dodatna priča su, kaže on, ljudi iz Druge (Kraljevo), Treće (Niš) i Četvrte (Vranje) brigade Kopnene vojske, koji nisu specijalci, ali su na rubu premora zbog stalnog angažovanja na terenu i odvojenosti od porodica: neki nisu mesec dana mogli ići kući, pa napuštaju vojsku, traže bolji posao. A tu činjenicu je nedavno obznanio i sam “vrhovni” Vučić priznajući da imamo dovoljno oružja, oruđa i tehnike, ali nema ko time da rukuje.
SVI SU OTIŠLI
Kada je pre nekoliko godina autor ovog teksta, komentarišući najave režimskih tablioda da će na vežbi na Pešteru biti 100 tenkova, napisao da u Vojsci Srbije nema toliko tenkovskih posada, doživeo je da ga neki državni zvaničnici prozivaju da laže. Kad, nedugo potom, Vučić potvrđuje da stvarno nema posada.
I nije to slučaj samo sa tenkistima nego i sa drugim specijalnostima – ljudi odlaze. Na primer, kad imate oficira telekomunikacija i IT tehnologija (završetkom Vojne akademije dobijaju i zvanje menadžera u toj oblasti), strane firme se otimaju za njih i plaćaju im otpremninu koju su dužni da vrate vojsci za svoje školovanje. O tome Ministarstvo odbrane ćuti – nikad nisu objavili koliko je takvih stručnjaka n apustilo vojsku. Ali zato daju svaki dan saopštenje kako je u tom i tom rodu održana redovna obuka, elektronska pošta medija je prosto zatrpana time.
“U mom skladištu (a važno je za vojsku) ostali smo samo mladi potporučnik i ja, sami tamo pregledamo i premeštamo sanduke, nema više nikog, svi su otišli”, kaže za “Vreme” jedan podoficir.
Posebna priča je maltretiranje vojske zbog medijske promocije ministra i “vrhovnog” Vučića kad tobože odlaze na teren da obiđu jedinice prema Kosovu. Pored sve njihove terenske muke i loših uslova života, tad se organizuju smotre, glancanje oružja, opreme i uniformi, postrojavaju se, prave se probe dočeka, satima unapred se stoji na toj “logorskoj prostoriji” samo da bi ih kamere “Zastava filma” snimile i prosledile medijima snimke kako neki komandant predaje raport Vučiću ili Vučeviću i ovi obilaze iscrpljene i izmučene vojnike i kažu: “Gospodo oficiri, podoficiri i vojnici – zdravo”.
Pojava zvana “kaplarski zazor” tu dolazi do izražaja – ako ministar dolazi u 12 sati, komandant naredi da vojska bude postrojena u 11 i 30.
I onda dok to stigne do najnižeg podređenog, a svaki u lancu uzme “zazor” od 15-30 minuta, vojska je postrojena već u 8 sati.
To je primetno i na svim Vučićevim “paradama” kad malo-malo pa iznesu nekog vojnika/vojnikinju iz stroja jer su se onesvestili.
Trenutno su tenzije sa Kosovom spale, pa vojska može da se odmori do jeseni, a onda verovatno “Jovo-nanovo”. Sa manjim brojem vojnika, najverovatnije.
foto: marija janković
Bivši načelnik Generalštaba Zdravko Ponoš ocenio je u izjavi za “Vreme” da Vučić tradicionalno vojsku koristi kao manekena svoje vladavine i to na dva načina.
“Prvi tako što vojsku koristi kao direk uz koji kao bršljen obavija svoj kult ličnosti. Tome služi učestalo ceremonijalno i svako drugo slikanje sa vojskom, kao i neprimereno oslovljavanje nepostojećom titulom vrhovnog komandanta od strane savitljivih generala i stranačkih ministara. Drugi vid korišćenja vojske kao manekena svoje politike je dosta zahtevniji, skuplji i opasniji. To je podizanje borbene gotovosti i pomeranje jedinica bliže administrativnoj liniji sa Kosovom. Redovno se praktikuje kao uvertira pred suočavanje javnosti sa najnovijim gubitkom na temu Kosova. Bolje rečeno, kao pokrivalica za novu rundu neuspeha Vučićeve kosovske politike. Pomeranjem vojske i podizanjem borbedne gotovosti dramatizuje se bezbednosna situacija da izgleda kao da je rat odmah tu iza ugla, kako bi ono na šta pristane izgledalo kao vrhunski uspeh, s obzirom na okolnosti”.
Prema Ponoševom mišljenju, takvo pomerenja vojske ne zabrinjava ni vlast u Prištini ni međunarodne akteri koji se bave Kosovom, niti ohrabruje Srbe na Kosovu, koji odavno znaju da je to blef.
“Svi znaju da vojska neće biti upotrebljena. Znaju to, naravno, i pripadnici Vojske Srbije koji prolaze kroz taj dril. Znaju da sve služi u marketinške svrhe. Zato se u psihodeličnim sesijama opskurnih bezbednosnih eksperata i neobičnih penzionisanih oficira na televizijama Pink i Hepi kreira strah od rata i glorifikuje mudra politika tzv. vrhovnog koji je sačuvao mir, nakon čega se ponižena vojska vraća u svoje garnizone i kućama. I tako sve češće. Pa u krug. To svakako loše utiče na moral Vojske. Uz lošu obuku i slabu popunjenost, ovakvo nepotrebno prenaprezanje jedinica navodi ljude da potraže neka druga manje zahtevna, a bolje plaćena zaposlenja. Vučić računa da za slikanje uvek ima dovojno. Za drugo mu i ne treba. On odavno viče “vuk, vuk”. Ako se ikada pojavi, malo ko će reagovati”, zaključuje Ponoš.
Prošle sedmice je predsednik Srbije Vučić najavio da će “najverovatnije” potpisati zabranu izvoza municije i bilo kakvog oružja jer je vitalni nacionalni interes Srbije u ovom trenutku “ugrožen do poslednjeg stepena”.
“Sve je neophodno da bude pripremljeno u slučaju agresije na Republiku Srbiju. Sve logističke pripreme se sprovode”, objasnio je Vučić i tim kratkim sažetkom, u stvari, preneo srž svog takozvanog obraćanja naciji.
Nije zaboravio ni da pomene da je vojska popunjena 100 odsto hranom i gorivom. Ono što je “zaboravio” jeste da kaže pravi razlog zabrane izvoza naoružanja i vojne opreme i na čiji zahtev iz inostranstva će takva odluka biti doneta. Sedenje na dve stolice nekad zna biti neudobno i to je on, izgleda, osetio na svom primeru, nakon što su u Ukrajini pronađene minobacačke i druge granate iz Srbije. “Braća Rusi” su mu to jasno stavili na znanje i mora da reterira.
Stidljivo je dodao da će biti provereno kako stoje stvari sa već sklopljenim ugovorima o izvozu, što ide pod međunarodnu arbitražu i “deblji kraj” će sigurno izvući Jugoimport SDPR i fabrike odbrambene industrije, za koje se donedavno kleo da su “motor razvoja Srbije i izvoza”. Vlada je u njih “upumpala” stotine miliona evra, a većina su i dalje gubitaši dok su neki direktori postali bogataši. Kako li će biti ako potpiše ovu odluku (a u to obećanje treba sumnjati); katastrofalno loše posledice ne mogu se ni naslutiti.
“Niko od nas ne može da bude ni dovoljno stručan, niti treba da procenjuje svaku deonicu puta, svaku kupovinu aviona, svaki državni projekat, kao što je Ekspo, kao što je nacionalni stadion. Država je ta koja treba da dokazuje da nam je to potrebno, bez obzira na to šta mi mislili. Ali toga nema”
Propali su Vučićevi kontramitinzi i kontramitovi, cena vlasti sve je skuplja, a privreda sve slabija, pobeđen je strah u društvu a gnev postao hroničan, poslušnost otkazuju delovi policije i pravosuđa. Manevarski prostor režima se suzio, pitanje je kako će to pobunjeni građani predvođeni studentima da iskoriste
“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže za “Vreme” Vuk, student Elektronskog fakulteta. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.” Vrlo brzo stiže i dokaz: u trenutku dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno, “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje” i “na vreme se okanite ovoga što radite”. A studenti, uprkos raznim povicima i uvredama koje im pojedini dovikuju, mirno stoje, slušaju sagovornike, gledaju ih u oči i pokušavaju da ih navedu na dijalog. Ali pravi
Predstojeći izbori za predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije dolaze u trenutku kada radnici sve češće ostaju bez jasnog posla i glasa, a sindikati bez poverenja. Dok inflacija nagriza plate, a vlast najavljuje minimalac u evrima – sindikat ćuti. Ili barem većina ćuti. U trku za mesto predsednika ove najveće sindikalne organizacije u zemlji ulazi i Duško Vuković, potpredsednik SSSS-a, s porukom da “sindikat mora da bude kičma otpora, a ne hladna birokratija”
Za Mihaljčića “istorizovati se” ne znači dobiti mesto u istorijskoj prošlosti, među svedočanstvima nacionalne istorije, koje će istorijska nauka na odgovarajući način proučiti i oceniti. Suprotno od toga, “istorizovati se” za neko predanje, za neku legendu, pa tako i za predanje o Kosovskoj bici, znači dobiti mesto u sadašnjosti, u živoj kolektivnoj svesti o prošlosti, odnosno, kako kaže Mihaljčić, u “narodnoj istorijskoj svesti” koja se aktualizuje kao podstrek za akciju, za stvaranje nove istorije
Šta će Vučić kad mu istekne drugi predsednički mandat 2027. godine. Ustav ne predviđa treći. Da neće možda u političku penziju
Nema Aleksandar Vučić toliko batinaša, crnih džipova, plaćenih ćacija da pokrpe sve rupe koje je svojom nezajažljivom i nestabilnom prirodom napravio
Dramatičan apel zaposlenih u Junajted mediji pokazuje šta može da se desi kad medije kontrolišu režim i korporacije. Srbiji se dešava sada. Ako publika to ne prepozna, preti još crnji medijski mrak
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
