Kapital i emocije

Velenje, Slovenija, četvrtak 24. septembar, uveče. Na centralnom gradskom trgu ispod spomenika Josipu Brozu Titu desetak mladih „ubija vreme“ dok preko trga prolazi grupa novinara iz Beograda. I jedni i drugi glasno pričaju, prvi su se utišali klinci sa klupa i načuljili uši, da bi najednom počeli da skandiraju „Srbija, Srbija“.

Beograd, Srbija, tri dana ranije, ponedeljak 21. septembar, rano po podne. Dok u vili na Senjaku predsednik Uprave slovenačke trgovinske kompanije Merkator Zoran Janković govori na konferenciji za novinare, ispred zgrade Asocijacije novinskih izdavača i elektronskih medija desetak trgovaca C-marketa skandiralo je: „Neprijatelji zauvek“, „Nećemo učiti slovenački jezik“, „Nećemo vaše tolare“, „Pobijeni vojnici opominju“…

Slovenci su ovih dana ponovo u žestokom fokusu interesovanja srpske javnosti. Toliko mnogo da su se ponovo probudile „niske strasti“ i neprijatna podsećanja na pozive Miloševićevih jurišnika s početka 90-ih o bojkotu slovenačke robe. Za razliku od pre dvanaest godina kada je razlog za ljutnju Srba bio odlazak dežele iz zajedničke države, sada je razlog potpuno suprotan – veliki povratak Slovenaca u Srbiju. Suština je u tome što su se pre trinaest godina Srbi tukli za teritorije, a danas se Slovenci „tuku“ za – tržište. Tako je konkretan povod za pojavu „slovenačkog sindroma“ u Srbiji postala ambicija dve slovenačke kompanije, Merkatora i Gorenja, da investiraju ozbiljan kapital u srpsku privredu.

Gorenje je krajem avgusta objavilo da će uložiti 12 miliona evra u novu fabriku bele tehnike koja će se graditi u Valjevu, gde je u avgustu za tu namenu kupljeno 5,7 hektara zemlje u industrijskoj zoni. Još se mastilo nije bilo ni osušilo na ugovoru o kupovini zemljišta, a u Valjevu, čija je privreda u neviđenom kolapsu, krenule su priče kako je čitav posao nezakonit jer su, navodno, odbornici Skupštine opštine navrat-nanos promenili namenu parcele i proglasili je industrijskom zonom samo da bi Slovenci dobili livadu. Rukovodstvo Gorenja nije bilo obeshrabreno tom vrstom saplitanja i najavljuje da u okolini Beograda trenutno merka plac na kome će kompanija iz Velenja izgraditi svoj najveći logističko-tržni centar.

Sredinom avgusta i uprava Merkatora uputila je zahtev srpskoj Komisiji za hartije od vrednosti za odobravanje ponude za otkup deonica društva C-market. U četvrtak, 16. septembra 2004. godine, Komisija za hartije od vrednosti dala je saglasnost na javnu ponudu Merkatora za preuzimanje srpskog trgovinskog preduzeća C-market.

Na Merkator se u delu srpske javnosti inače gleda s podozrenjem još od kraja 2002. godine, kad je u Novom Beogradu otvorio hipermarket koji je u međuvremenu za mnoge potrošače postao kultno trgovačko mesto. Najava kupovine akcija C-marketa samo je pojačala animozitet određenih poslovnih i potrošačkih krugova, a to je bio i povod da u jednim dnevnim novinama na celoj strani izađe oglas izvesnog Udruženja za zaštitu srpske privrede (kao logičnog baštinika teorije G17 plus o „partiotskoj ekonomiji“), kojim se mali akcionari upozoravaju „da vode računa kome prodaju svoje akcije“ jer su „interesi Srbije iznad svega“.

Oglas je objavljen istog dana (ponedeljak 21. septembar) kad je predsednik Uprave Merkatora Zoran Janković saopštio javnu ponudu za preuzimanje 33 odsto akcija C-marketa. U toj ponudi za jednu akciju Merkator je spreman da plati 18.000 dinara, a ona uključuje i socijalni program koji garantuje da neće biti otpuštanja zaposlenih u C-marketu i povoljne otpremnine za radnike pred penzijom koji dobrovoljno napuste preduzeće.

U Merkatoru ne kriju da je poslovna odluka za preuzimanje C-marketa deo strategije kompanije da dodatno ojača svoj položaj na novim tržištima ne samo izgradnjom sopstvenih trgovinskih centara, već i vlasničkim povezivanjem sa domaćim trgovinskim preduzećima.

Uprava Merkatora nema razloga da bude nezadovoljna dosadašnjim poslovanjem svoje filijale u Beogradu jer je godišnji promet firme Merkator-Srbija oko 45 miliona evra, a 2003. godine ostvarena je i dobit veća od 200.000 evra (inače, godišnji promet Poslovnog sistema Merkator iznosi oko 1,4 milijarde evra, a čista zarada oko 25 miliona evra).

Nesumnjivo je da će u slučaju da preuzimanje bude uspešno, Merkator imati šansu da postane vodeći trgovac na srpskom tržištu i mogućnost da proširi svoju prodajnu mrežu znatno brže nego izgradnjom sopstvenih tržnih centara. „Merkator će u narednih pet godina na tržište Srbije investirati oko 200 miliona evra, bez obzira na to da li će kupiti C-market“, kaže Janković.

Uprava Merkatora obećala je da će ako kupi C-market sačuvati naziv, delatnost i strukturu ovog srpskog trgovačkog lanca s posebnim naglaskom na zaštiti srpske privrede i domaćih dobavljača robe. „Akcenat u upravljanju preduzeća, ako preuzimanje bude uspešno, biće prvenstveno na saradnji sa srpskim dobavljačima, pri čemu Merkator namerava da sačuva postojeću vrednost nabavljenih proizvoda i da dodatno promoviše srpske proizvode ne samo u Srbiji već i na ostalim tržištima gde je prisutan. Reč je o aktivnostima koje mogu da doprinesu povećanju izvoza Srbije“, kaže se u saopštenju slovenačke kompanije.

Ta namera potkrepljena je podatkom da od 33.000 proizvoda izloženih u beogradskom hipermarketu Merkator 36 odsto je roba proizvedena u Srbiji, a 83 odsto svih proizvoda, uključujući i uvozne, nabavlja se od srpskih dobavljača. U avgustu je, na primer, od 100 najprodavanijih proizvoda bilo samo 14 uvoznih a 86 je proizvedeno u Srbiji.

Bez obzira na te podatke, deo radnika C-marketa i deo stručne javnosti smatraju da srpski trgovinski lanac ne treba tako olako prepustiti Merkatoru jer bi time bila ugrožena gotovo celokupna domaća prehrambena industrija. Jedan broj radnika, među kojima su i oni koji nemaju akcije C-marketa i koji su, čini se, pod direktnim uticajem generalnog direktora Slobodana Radulovića, zagovara ksenofobičnu radničku filozofiju kako će „Slovenci prvo početi da otpuštaju radnike, a da će onda deliti mizerne nadnice“. Zato podržavaju direktora Radulovića u nameri da preduzeće ostane u domaćem vlasništvu. Ima i onih koji su spremni da svoje akcije poklone Raduloviću „jer im obezbeđuje posao i platu“. Neke od reakcija tih nacionalno svesnih radnika zabeležila je kamera RTS-a (Dnevnik, 21. septembar): „Neka oni sebi grade Merkator u Sloveniji, mi hoćemo naš C-market u Srbiji“, „Jednostavno neću da mi dođe Slovenac i da ostanem bez posla“, „Slovenci ne žele da kupe C-market kao trgovinsku kuću, oni žele srpsko tržište“… a sve su se svodile na to da je reč o neprijateljskom preuzimanju.

Iste večeri na TV BK (Telefakt, 18,55) gostuje Milivoje Belić, predsednik Upravnog odbora C-marketa, i tom prilikom kaže: „Očekujem proteste ne samo C-marketa, očekujem proteste svih privrednih subjekata u čitavoj Srbiji, svih proizvođača, svih fabrika koje postoje jer one gube isto koliko gubi i C-market. Očigledno je da će pokušaj preuzimanja C-marketa izazvati ozbiljno komešanja u javnosti Srbije.“

„Komešanja“ u srpskim poslovnim krugovima nije da nije bilo od kada je Merkator obelodanio svoje namere. Kao interesent je jedno vreme figurirala kompanija Delta, koja je najavljivala osnivanje konzorcijuma od petnaestak srpskih firmi koje bi kupile akcije C-marketa, ali se ta ambicija postepeno gasila i ustupala mesto nekoj vrsti srpskog institucionalnog odgovora Merkatoru. Zato je nimalo slučajno 24. septembra Privredna komora Srbije (inicijativu je pokrenulo Udruženje trgovaca koju vodi bivši direktor „Balkana“ iz Suve Reke i nekadašnji važan aktivista SPS-a na Kosovu Vekoslav Šošević) pozvala zainteresovane firme da formiraju konzorcijum domaćih preduzeća za kupovinu C-marketa kako bi se očuvao taj veliki trgovinski lanac koji bi i dalje štitio srpske proizvođače hrane, pića i industrijske robe. Tri dana kasnije, međutim, privrednici koji su prisustvovali sastanku u Privrednoj komori Srbije povodom formiranja domaćeg konzorcijuma za kupovinu akcija C-marketa nisu želeli javno da potvrde da li nameravaju da pristupe tom konzorcijumu. Predstavnici kompanije Delta i drugih preduzeća nisu bili spremni čak ni da obrazlože moguće prednosti objedinjene ponude za otkup akcija C-marketa (agencija Beta, 27. septembar). Posle takve hladne odbojnosti poslovnih krugova, izvršnom direktoru Privredne komore Srbije Slobodanu Milosavljeviću nije preostalo ništa drugo nego da izjavi: „Privredna komora Srbije samo pokušava da pruži organizacione usluge privrednicima koji podržavaju inicijativu Udruženja za trgovinu o formiranju konzorcijuma za kupovinu akcija C-marketa. Na njima je da odluče da li će se uključiti u privatizaciju te kompanije.“ A na pitanje da li se organizovanjem takvog konzorcijuma šalje loš signal stranim investitorima, Milosavljević je rekao da su svi investitori dobrodošli na tržište Srbije i dodao da i strani investitori mogu da se priključe konzorcijumu za otkup akcija C-marketa. „Naš cilj je da se konkurentskom ponudom poveća cena C-marketa jer je Merkator ponudio nisku cenu“, rekao je Milosavljević.

I profesor Ekonomskog fakulteta i bivši član Komisije za hartije od vrednosti Dejan Erić izjavio je (BK TV) da je u ovom trenutku teško proceniti da li je 18.000 dinara po akciji, koliko je Merkator ponudio za otkup akcija C-marketa realna cena i dodao da treba sačekati i eventualno druge ponude.

Na sve to predsednik Uprave Merkatora Zoran Janković izjavio je da radnike C-marketa niko ne tera da baš njegovoj kompaniji prodaju akcije i da mogu da odluče šta god žele.

„Komešanje“ nije moglo da bude izbegnuto ni u državnim „krugovima“ gde nisu skrivane simpatije (zagovornika „partiotske ekonomije“) prema potencijalnim domaćim kupcima C-marketa. Iako je premijer Koštunica rekao da se Vlada Srbije neće mešati u prodaju C-marketa, ministar (i partijski funkcioner Koštuničinog DSS-a) Predrag Bubalo izjavio je da se kupovinom C-marketa kupuje srpsko tržište i da bi zbog toga bilo dobro da firma ostane u domaćim rukama. Na pitanje novinara da precizira svoju izjavu, ministar Bubalo je rekao da je to blaga preporuka, ali da nije ni uslov ni obaveza, da ne postoji embargo niti protekcionizam i da nije odgovor na interesovanje Merkatora („Politika“, 17. septembar).

I ministar privrede Bojan Dmitrijević izjavio je da se Vlada neće direktno mešati u prodaju akcija C-marketa niti želi da sprečava Merkator ukoliko izađe sa dobrom ponudom. Ali je zatim dodao „da bi bilo dobro ukoliko bi domaći konzorcijum bio u stanju da se organizuje i da dâ konkurentnu ponudu jer bi domaća vlast volela da se sačuva nacionalni lanac trgovine s obzirom na to da je od strateške važnosti za našu zemlju“.

Povodom predstojeće privatizacije vodećeg srpskog trgovinskog lanca, potpredsednik Vlade Miroljub Labus saopštio je da će „Vlada narednih dana doneti odluku kojom će biti zaštićen državni interes, a da istovremeno niko neće biti podržan ili diskriminisan“.

Zbog takvog stava, Milko Štimac, predsednik Komisije za hartije od vrednosti, tražio je (prema vlastitoj izjavi na sednici Komisije) hitan prijem kod potpredsednika Labusa da bi ga pitao ima li država neki konkretan plan sa preduzećima o kojima je Komisija odlučivala ili nema, jer se radilo o krupnim odlukama. I pošto je država rekla da nema plan, Komisija je, izjavio je Štimac, donela odluke čiji će konačan ishod ipak odrediti tržište.

U poslovnoj zajednici i investicionim krugovima u Sloveniji veoma ozbiljno prate se i analiziraju politička „gibanja“ u Srbiji. A kako i ne bi kad je u Srbiji kroz razne vidove poslovne saradnje prisutno 240 slovenačkih firmi i kad su slovenački investitori do sada uložili u Srbiju više od 300 miliona evra.

Dmitar Polovina, direktor predstavništva Privredne komore Slovenije u Beogradu, podseća da je najveća pojedinačna „grinfild“ investicija u Srbiji ulaganje Merkatora od 43 miliona evra u novobeogradski hipermarket. „Treba spomenuti da je pre dve godine Impol kupio Valjaonicu aluminijuma u Sevojnu, Helios gornjomilanovačku Zvezdu, Kolinska – Palanački kiseljak, nedavno su JUB boje i TIM Izolirka izgradili nove fabrike (ulaganje od šest, odnosno pet miliona evra) a Cimos je pre neki dan za 100 miliona evra kupio kikindsku Livnicu. Ni za jedan primer ulaganja slovenačkih firmi u srpsku privredu nema loše vesti, naprotiv, govori se samo o povećanju izvoza i poboljšanju tržišne pozicije srpskih preduzeća u koje je uložen kapital slovenačkih partnera. Inače, prošle godine Slovenija je investirala na druga tržišta 1,5 milijardi evra a primila 3,9 milijardi evra investicionog kapitala“, kaže Polovina.

Na pitanje kako komentariše najnoviju kampanju u Srbiji protiv Merkatora, predsednik Uprave proizvođača bele tehnike Gorenje Franjo Bobinac za „Vreme“ je izjavio: „Mi iz privrede želeli bismo da politika daje samo uslove, da znamo šta nas čeka u poslovanju. To očekujemo od slovenačke politike, države i Vlade, a s druge strane taj makroekonomski okvir očekujemo svuda gde radimo. Za sve ostalo trudimo se da stvaramo pozitivnu klimu između dve ili tri zemlje u kojima poslujemo. Srbija i Slovenija su dve prijateljske zemlje, mi se znamo, imamo jedan deo zajedničke istorije, Gorenje se nikada nije povuklo iz Srbije, zadržali smo prijatelje, nikad nismo prestali da isporučujemo rezervne delove, išli smo u Beograd na Sajam tehnike i kad je to bilo zabranjeno. Moramo smiriti loptu jer je to dobro za privredu i Srbije i Slovenije. Žao mi je što se na neki način počinje diskreditovati ulazak slovenačke privrede u Srbiju. Merkator je, moram da kažem, jedna veoma dobra firma i gde god je došao to je bilo dobro za lokalnu privredu i regiju, jer otvara ne samo vrata za dobavljače iz drugih zemalja nego i za dobavljače iz lokalne privrede i tu je veoma korektan. Ali, hoću da istaknem da o poslovnim odlukama treba da odlučuje ekonomija, a ne sentimentalnosti i oni najgori. Ako Merkator kupi C-market, siguran sam da će on veoma jako razvijati lokalnu privredu i lokalne proizvođače hrane. Veoma je veliko pitanje šta bi se desilo da je reč o nekoj drugoj varijanti, pa čak i o domaćoj varijanti po kojoj bi u drugom koraku mogao biti prodat nekom strancu. Mislim da bi tada u srpskim prodavnicama bilo više proizvoda iz Austrije, Francuske ili Nemačke nego iz Srbije.“

Čini se da su akcionari i uprava Gorenja doneli racionalniju odluku od akcionara i uprave Merkatora kad su se odlučili da investiraju u Srbiju. Umesto da kupe neku propalu srpsku fabriku i u njoj organizuju proizvodnju bele tehnike, menadžeri Gorenja odlučili su se za „grinfild“ investiciju, odnosno da krenu sa „gole“ livade. Predsednik uprave Franjo Bobinac tvrdi da je uprava Gorenja pre ulaska u investiciju u Srbiji dobro analizirala sve mogućnosti i stanje postojećih proizvođača i na kraju odlučila da se krene od nule i sa livade. „Situacija kod nekih potencijalnih partnera o kojima smo razmišljali nije bila takva da bi nas ohrabrila da idemo u tom pravcu, bilo je ponekad previše zavrzlama oko vlasništva nad firmama i nekih obaveza prema radnicima kao što su neisplaćene zarade. Da smo tako došli u Srbiju, onda bismo se u prvoj fazi suviše bavili sanacijom postojećeg stanja.“ Na pitanje šta je najveće opterećenje u poslovanju u Srbiji, Bobinac odgovara: „Neraščišćeni vlasnički odnosi i procesi privatizacije.“

Iako još nije doneta konačna odluka, planovi su da Gorenje u svojoj budućoj fabrici u Valjevu u početku proizvodi 300.000 frižidera i zamrzivača, a nešto kasnije i milion komada. Sledeće godine u pripremu i proizvodnju u Srbiji biće uloženo oko deset miliona evra i zaposliće se 250 do 300 ljudi.

Kompanija Gorenje je naročito posle privatizacije 1998. godine izrasla u moćnog proizvođača bele tehnike koji izvozi 97 odsto proizvodnje (dve trećine se prodaje na tržištu Evropske unije), a potrebe slovenačkog tržišta podmiri za 17 dana proizvodnje. U 2003. godini Gorenje je ostvarilo promet od 840 miliona evra, 20 miliona evra uloženo je u potpunu promenu tehnologije i razvoj nove generacije proizvoda a u poslednjih sedam godina investirano je 420 miliona evra. Cilj uprave i akcionara je da Gorenje u narednih nekoliko godina postane peti proizvođač bele tehnike u Evropi.

Vlasnička struktura Gorenja je takva da jednu trećinu ima država preko fondova, drugu trećinu imaju banke i osiguravajuća društva, a treća trećina akcija je u vlasništvu malih akcionara. Pre nekoliko meseci državni udeo je smanjen sa 35 na 25 odsto. Slovenačka država, inače, ima ambiciju da smanji vlasnički udeo u preduzećima kao što je Gorenje.

Prve dve-tri godine po privatizovanju Gorenja vlasnici nisu tražili nikakve dividende jer je cilj bio da se što više investira u proizvodnju i tehnologiju. Poslednje tri godine Gorenje isplaćuje dividende, svake godine dividenda je nešto veća a politika kompanije je da se do jedne trećine profita isplati za dividende.

Predsednik uprave Bobinac ubeđen je da je samo pitanje vremena kad će Srbija i formalno biti deo Evropske unije. „To znači da mi i formalno i neformalno moramo pomagati u podizanju srpske privrede, da što brže dođe na nivo da bi se mogla povećati međusobna saradnja. To što ćemo proizvoditi u Srbiji sigurno nije proizvodnja za srpsko tržište, nego za sva tržišta…“

Za rusko tržište?

„Ne, Rusija nije najznačajnija za Gorenje. U Srbiji će biti proizvodnja i za Nemačku i za Francusku, Austriju… U Srbiji želimo steći status lokalnog proizvođača i razviti sistem lokalnih dobavljača repromaterjala i sirovina, kako bismo bili i veliki uvoznici iz Srbije. I danas radimo s nekima od njih, na primer danas su bili kod nas prijatelji iz Severa iz Subotice i od te firme ove godine kupićemo oko 20.000 elektromotora, a mogli bismo i više. Imamo ambicija da sa Severom, „Lolom“ iz Železnika i novosadskim Novkabelom izgradimo dobre i dugoročne poslovne odnose i da pronađemo i druge dobavljače.“

Početkom prošle nedelje slovenačko-hrvatski odnosi ponovo su zahladneli, razmenjene su oštre političke note između Ljubljane i Zagreba, a na spornom graničnom prelazu dogodio se incident kada je hrvatska policija privela članove Slovenačke narodne stranke uz tvrdnju da su ilegalno prešli granicu. Tim povodom ljubljansko „Delo“ napravilo je anketu među poslovnim ljudima koji ne podržavaju zaoštravanje sa Hrvatskom. Zoran Janković, predsednik uprave Merkatora, izjavio je da ono što privrednici pokušavaju da postave na zdrave noge, zvanični organi i političari trude se da sruše. Pivara Laško, koja je vlasnik Jadranske pivare u Splitu, saopštila je da bi bilo krajnje neodgovorno da jedna i druga strana dozvole da se politički nesporazumi prenose na druge sfere, kao što je, na primer, privreda. Prvi čovek Gorenja Tiki Branko Apat upozorio je da takvo zaoštravanje odnosa može ostaviti najveće posledice na raspoloženje potrošača i rezultirati brojnijim akcijama u stilu „kupuj domaće“.

U poslovnim krugovima regiona Zapadnog Balkana nije nezapaženo prošla odluka Gorenja da u svojim investicionim ambicijama preskoči prvog suseda Hrvatsku kao zemlju koja je u predvorju Evropske unije i odluči se za Srbiju. Franjo Bobinac kaže da to nije bilo preskakanje Hrvatske, nego „korak dalje ispred konkurencije. Aktivno smo analizirali pojedine proizvođače ne samo u Srbiji nego i u Hrvatskoj i Bosni i na kraju smo se odlučili da idemo u ‘grinfild’ investiciju u Srbiju jer nam je ekonomska analiza tako pokazala.“

Na pitanje da li je Srbija izabrana da postane drugo tržište Gorenja zato što su proizvodi te kompanije nekonkurentni na tržištu Evropske unije, Bobinac kaže:

„Nikad nisam prihvatao tezu da je Zapadni Balkan u plasmanu Gorenja alternativa za Evropsku uniju. Onaj ko nije sposoban da sa sto odsto proizvodnje i prodaje bude konkurentan u Francuskoj ili Nemačkoj, samo je pitanje vremena kad će biti nekonkurentan u Hrvatskoj, Srbiji i Bugarskoj. Tržište Evropske unije danas znači dve trećine prodaje Gorenja. Ako na tom tržištu ne bismo napravili dobar profit, ne bi nas više bilo. Dakle, nije istina da nam je Balkan alternativa“.

U beogradskim poslovnim krugovima niko ne spori činjenicu da ekonomija obima tera slovenačke firme da se šire na nova tržišta, a to ne kriju ni ljudi iz slovenačke poslovne zajednice. Oni veruju da će na srpskom tržištu uspeti da opstanu jer „smo stari znanci“. Taj sentimentalni aspekt biznisa ne bi škodio ni srpskim vlastima koje, nažalost, o Slovencima još razmišljaju „pameću“ Slobodana Miloševića iz 1991. godine.

Može se, na kraju, ispostaviti da Slovenci budu među retkim ulagačima koji veruju da je Srbija dobra investiciona destinacija. I ne poveruju u sve češća i sve paničnija upozorenja Saveta stranih investitora da vlast u Beogradu sigurno gura Srbiju u sistem koji ima malo veze sa tržišnom privredom. Zato je generalni sekretar tog saveta Kristof Grojsing po ko zna koji put poslao poruku Vladi Srbije da omogući svim investitorima slobodnu konkurenciju.

Evropska iskustva

„VREME„: Kakva su iskustva Gorenja u pripremama Slovenije za ulazak u Evropsku uniju i koliko su te pripreme terale Kompaniju na kreativniji pristup poslovanju?

FRANjO BOBINAC: Ulazak u Evropsku uniju bio je poslednjih godina među najznačajnijim pitanjima za sve novine, političare, kompanije i poslovne ljude u Sloveniji.

Što se tiče Gorenja, ništa dramatično nije se desilo posle 1. maja i ulaska u Evropsku uniju, samo se mora više raditi na efikasnosti i profitabilnosti, da se makaze otvaraju, a ne da se zatvaraju. Dakle, s jedne strane važna je ekonomija obima jer treba biti dovoljno velik i konkurentan. S druge strane, treba ovladavati troškovima da bi bili profitabilni i uz to treba biti veoma, veoma inovativan jer evropske zemlje ne prihvataju proizvode iz novih zemalja. Zašto bi neki trgovac izbacio sa polica belu tehniku Elektroluksa, Boš-Simensa ili Marlonija i napravio mesto za Gorenje, ako Gorenje nije malo drugačije, malo inovativnije, malo interesantnije. Kvalitet, cena i redovne isporuke preduslovi su uspešnog poslovanja. Što se tiče nas u Gorenju, još jače moramo stisnuti gas, raditi na smanjenju troškova, povećavati inovativnost, doterivati robnu marku…