U vanrednom stanju loše su se poneli i vlast i opozicija. Zbog sistemskih, pravnih i političkih pitanja koja se nagomilavaju, vanredno stanje primiče se iscrpljenju svrhe
POLITIKA I DUGE CEVI: Pripadnik žandarmerije
Postoji neki kamen u Natašinoj čizmi. Medijski savetnici tu malo šta mogu da pomognu. „Fajnenšel tajms“ piše da su visoke evropske diplomate upozorile Zorana Živkovića, novog premijera Srbije, na politiku koja se sprovodi otkad je prošlog meseca ubijen njegov prethodnik Zoran Đinđić. Diplomate priželjkuju da se okonča vanredno stanje koje je proglašeno posle Đinđićevog ubistva u Beogradu. Neki od njih su kritikovali „informativni vakuum“ zbog ograničenih informacija o više hiljada lica koje je policija uhapsila ili zadržala u pritvoru posle ubistva, iako sva hapšenja nisu povezana sa atentatom.
RAVNANjERAČUNA: Autor teksta konstatuje da još postoji zabrana za medije da „analiziraju“ vanredno stanje i citira jednog evropskog ambasadora: „Mi smo slepi i što duže traje vanredno stanje postajaćemo sve više slepi.“ Citira se neimenovani beogradski novinar koji kaže da su neki članovi vlade počeli da koriste specijalna ovlašćenja koja im omogućava vanredno stanje da bi „izravnali lične račune prikrivajući tako sopstvene greške“ sastavljanjem liste novinara koji su kritikovali Đinđića pre njegove smrti.
Po „Fajnenšel tajmsu“, ambasadori zemalja članica Evropske unije u Beogradu sastali su se da napišu pismo u kojem izražavaju i podršku i zabrinutost. Međutim, nisu uspeli da se dogovore o tome kakav pristup treba da zauzmu. Ambasadori kažu da su podeljeni kada je reč o „filozofskom pitanju“ šta može da se očekuje dok je na snazi vanredno stanje. Zemlje EU-a se slažu da su bili neophodni drastični koraci kako bi se „rastrgnuo“ sistem koji povezuje mafiju na Balkanu sa političkim establišmentom koji je izvlačio korist od ratova, nestabilnosti i kriminala. „Međutim“, citira „Fajnenšel“ neimenovanog diplomatu, „nemoguće je znati kada je posao završen, kada treba stati.“
Jedan naš dobar poznavalac evropske politike kaže da će briselski faktor gledati kroz prste dok se ne uoči drastično kršenje pravila u tri oblasti, ako se ne uvere da dolazi do ograničenja medijske slobode, do destrukcije demokratskih partija ili do ozbiljnije torture. Taj period gledanja kroz prste povezan je i sa iščekivanjem haškog lobija da li će posle ovolike racije pasti i neki haški kapitalac.
Policijska racija donosila je malo, malo pa neku spektakularnu vest i stavljala do znanja da je policijski rešila ubistvo premijera, jedan je priznao da je pucao, neki od saizvršilaca su u zatvoru, ali policija nije još uhvatila sve organizatore, dvojica važnih organizatora izgubili su život u sukobu s policijom, a Legija je u bekstvu. On je navodno ponudio dobre usluge Haškom tribunalu, ali je ostalo nejasno da li je to neki probni balon, mamac, nečije lukavstvo ili šta već.
U ponedeljak se iz vladinih izvora u medijima pojavila prva rekapitulacija iz koje proizlazi da je u Srbiji delovalo takozvano haško bratstvo koje je okupljalo političare bivšeg režima, određene pripadnike vojske i policije i nadasve Jedinicu za specijalne operacije, čiji je vrh, kako se stavlja do znanja, bio udarna ruka zavere. Iza su, kaže se bez mnogo detaljisanja, stajali klasični kriminalci, dileri droge i ucenjivači poput pripadnika zemunskog klana. U tom, očito policijskom referatu, kaže se još da su ideološku podršku pružali političari i stranke kojima nije odgovarao raspored političke moći, odnosno količina vlasti koju je u rukama imao vladin deo DOS-a.
Na toj tački je, kako se i moglo pretpostaviti, najviše zapelo.
Delovi istrage, informacije o uhapšenima, saslušanjima itd. očito su dolazile u ruke većeg broja vladinih ili funkcionera većine i oni su, kako je kome palo, selektivno koristili te delove istražnog materijala za politički obračun.
Prva razmena vatre ticala se vlade i radikala. Nagoveštavano je da će se saznati šta je razgovarao Šešelj sa Spasojevićem u Šilerovoj, u betonjerki i na drugim mestima i zašto su radikali najavljivali krvavo proleće. Iz toga je trebalo da proiziđe zaključak da su oni znali neki plan zavere. Ovi su to negirali i vraćali loptu na drugu stranu. Tomislav Nikolić je na konferenciji za štampu upućivao novinare da pitaju medicinske sestre koga su gledale kako se kupa u čuvenom bazenu u Šilerovoj ulici u Zemunu.
RAZMENAVATRE: Do druge, reklo bi se dalekosežnije razmene vatre u vanrednom stanju došlo je između vladine većine i Demokratske stranke Srbije. Koštunici je prebacivano da je odgovoran za atentat zato što je držao bivšeg šefa Udbe Radeta Markovića, što nije smenio Pavkovića, što je podržao pobunu „crvenih beretki“ u jesen 2001, da je dakle pomogao da se poražene snage posle petog oktobra konsoliduju. Sledeći korak je objavljivanje vesti da je uhapšeni Borislav Mikelić, bivši predsednik vlade Srpske Krajine, omogućavao kontakt generala Aca Tomića i savetnika predsednika SRJ Radeta Bulatovića sa Spasojevićem. Oni navodno nisu uhapšeni, već je valjda s njima obavljen informativni razgovor. DSS-u je prebacivano da je usporavao donošenje zakona o specijalnom tužiocu.
DSS je posle toga odgovorio oštro optužujući da je srpska vlada glavni krivac što je kriminal u Srbiji toliko nabujao da je moglo doći do ubistva premijera Đinđića, da je dopustila da se razmahnu svi vidovi kriminala, da je negirala da organizovani kriminal uopšte postoji, a da se sada otvoreno stavlja na stranu jedne kriminalne grupe u obračunu sa drugom, pripremajući za ulogu zaštićenog svedoka upravo šefa jedne od tih dveju grupa. DSS uz to predočava da Savet za državnu bezbednost Vlade Republike Srbije koordinira, još od početka januara 2002. godine, rad Jedinice za specijalne operacije, te da iz toga sledi odgovornost. Uz to, DSS potcrtava da u Visokom savetu pravosuđa važnu ulogu ima ministar pravde, da iz toga sledi njegova objektivna odgovornost za imenovanje uhapšenog Milana Sarajlića na mesto zamenika republičkog javnog tužioca. DSS uz to traži odgovornost neimenovanog potpredsednika vlade koji je svojevremeno posećivao u zatvoru Dušana Spasojevića, navodno ga i izveo iz zatvora a potom i prijateljevao s njim. Što se specijalnog tužioca tiče, iz DSS-a poručuju da je taj zakon izglasan pre šest meseci i traže da se utvrdi zašto u međuvremenu specijalni tužilac nije bio imenovan.
Tako je i pre nego što je istraga zapravo i počela (ovo do sada su predistražne radnje) u zemlji stvorena takozvana atmosfera veleizdajničkog procesa. Takvim procesima u istoriji su pribegavali režimi u krizi, ali, po pravilu, bolje ih je koristila opozicija. Vlada se nije dovoljno uzdržala da to neželjeno stanje sprovede ćutke sa neophodnom uzdržanošću i političkim taktom.
MARATONCI: Vlast se dosetila da „zaveže usta“ novinama, ali nije ućutkala svoje funkcionere koji su počeli da seire. Iz svega se dobro vidi da ne valjaju sudovi, da ne valjaju tužilaštva, da ne valjaju mediji… Ali neće biti da u Srbiji valja samo vlada. Nemojte tako…
Posle je očito pod međunarodnim pritiskom, a verovatno i pod uticajem domaćeg mnjenja (ne toliko pisane reči koliko čaršije koja ne može biti podložna cenzuri), odustala od „inkvizitorske zamisli“ u medijima, pa prvo revidirala predlog o nekoj medijskoj komisiji, a onda se povukla još jedan korak nazad. Onda se funkcioneri vladine većine nisu uzdržali od toga da državne stvari saopštavaju sa partijskih konferencija za štampu, selektivno, usmereno, kako se kome zalomilo. Onda su počeli da licitiraju sa zabranama političkih stranaka. Onda su krenuli dalje, pa su počeli da koriste rezultate istraživanja javnog mnjenja (u vanrednom stanju ona teško mogu da budu relevantna, ajd’ priznaj sad da si radikal kad te neko sretne na ulici). Nisu se dovoljno uzdržali ni od toga da pijetet nad ubijenim premijerom troše kao politički kapital, što je počelo da podseća na krađu cveća s groblja. Otišli su u nekim iskazima i korak dalje pretendujući, kao onomad šef policije, da govore o preumljenju naroda. Aman, to nije posao policije! Za preumljenje, ako o preumljenju naroda uopšte može biti reči, bolje su knjige (škole i crkve) nego pendreci. Onda su se ovi iz vladine većine nepotrebno upustili u nove borbe za moć, otvarajući zasad nepotrebno pitanje položaja Narodne banke i guvernera. Onda su u vanrednom stanju hladno počeli da pišu ustav.
Opozicija je opet neadekvatno reagovala. Jedno davno priželjkivano, i čini se plebiscitarno odobreno, suzbijanje odomaćene arogantne hajdučije interpretirala je kao zavođenje jednopartijskog režima, uništavanje opozicije, ukidanje parlamentarizma itd. Ona je time rizikovala da se odvoji od osnovnog raspoloženja javnog mnjenja i ulazila je u rizik da ne može da zastupa javnu stvar. A opozicija, ma kakva da je, uvek mora da bude bliža društvu od vlade, jer ona je instrument pritiska javnosti na vladu. Opozicija, ako je opozicija, uvek je i instrument javne kontrole.
Mediji su slušali vladu, a ne zna se šta je po njih bilo gore, vladine instrukcije, dirigovano informisanje ili pohvale s medom na usnama vladinih zvaničnika o dobrim medijima, koje su ovi morali da izgovore kad su videli da su preterali. Neke od nevladinih institucija prerano su izgubile distancu i različitim podrškama nepotrebno kompromitovale svoju poziciju.
Dobar izlaz iz ove situacije je zapravo u tome da se o onome što je zločin, ili zavera, ili produženo vreme ratnih nepočinstava ili kombinacija svega toga raspravi bez preterane politizacije, instrumentalizacije i stahanovštine. Verovatno niko ne želi da se oko novih sudskih procesa javno mnjenje podeli kao oko Haškog suda. Samo spori mlinovi pravde mogu samleti koren ukorenjenog i raširenog zločina.
Sve to govori da je ovo vanredno stanje došlo do tačke na kojoj je iscrplo svoju svrhu. Donošenje strožih zakona u ovakvoj atmosferi u parlamentima prolazi i bez vanrednog stanja. I evropski i američki zakonodavci su posle 11. septembra izglasavali represivne norme u rekordnom roku. Još jasno ne vidimo liste uhapšenih, ali sudeći po dosadašnjim vestima svako duži ponekoga. Posezanjem za merama odmazde (traženo je uvođenje smrtne kazne, pa se zbog evropskih prigovora ustuknulo) ne može se unaprediti sudski niti represivni aparat. Ovde ima novog oživljavanja retorike revolucionarne pravde, ali za državu i društvo nije dobro da sudi u očaju, ogorčenoj tuzi i kad duva jugo.
Slobodan Antonić, jedan od retkih javnih radnika koji su kritikovali vanredno stanje, bio je izložen političkom etiketiranju kada je ispoljio bojazan da dugoročno gledano vanredno stanje učvršćuje predrasudu (ovde možda istorijski ukorenjenu) da u Srbiji ništa ne može biti rešeno redovno i demokratski, već samo čvrstom rukom. Aleksandar Simić, sudija Saveznog ustavnog suda, citirajući tu dijagnozu piše u martovskoj „Prizmi“: „Nad tim se moramo zamisliti.“ On u članku „Pravo i vanredno stanje“ analizira pojedine akte vezane za vanredno stanje uz nadu da će biti podneti na odobrenje Skupštini, ali otvara pitanja: „Da li će rekonstruisanje osnovnih državnih atributa: policije i celokupnog represivnog aparata, posebno onog koji se odnosi na tajne i bezbednosne službe, tužilaštva, sudove, političare, medije itd. doprineti očuvanju državnog poretka i njegove ugrožene bezbednosti? Da li tako učvršćena država, sa neophodnom samopouzdanošću i samosvešću, može pristupiti ustavnoj rekonstituciji i izgradnji institucija na liberalnim načelima?“
Antonić možda nije u pravu kad govori o zarazi autoritarnog sindroma po kome se bez knute ne može. Dosadašnji tok događaja čini se ne pokazuje da se čvrstom rukom može mnogo učiniti. Mnoga pitanja proistekla iz ovog rasecanja krvave gnojne rane ne mogu se, zapravo, razrešiti u vanrednom stanju – pitanja lične odgovornosti, valjanosti propisa, pravovremenosti političkih i administrativnih odluka, stepena društvene i političke patologije, usklađenosti sistema sa svetom i prilikama… Sve se to na valjan način može razrešiti samo u onom sistemu za koji kažu da je nesavršen, ali da od njega nije bolji izmišljen – u parlamentarnom sistemu. Ali onda se pojavljuje ono staro pitanje – kakav beše ovaj parlament…
Sahrana
„Ostaje pitanje zbog čega je Ivan Stambolić ubijen? Odgovor na to pitanje potreban je članovima njegove porodice, ali i svim građanima Srbije, pre svega zbog budućnosti“, rekla je opraštajući se od Ivana Stambolića, njegov dugogodišnji lični prijatelj i član Odbora za oslobađanje Stambolića, Latinka Perović.
Mučki ubijen 25. avgusta 2000. godine, Ivan Stambolić, bivši predsednik Predsedništva SR Srbije, sahranjen je u utorak u porodičnoj grobnici na Topčiderskom groblju u Beogradu. Njegovom ispraćaju, desetak dana nakon otkrića njegovih posmrtnih ostataka u jami sa živim krečom na Fruškoj Gori, osim rodbine, prijatelja, saradnika i više stotina građana prisustvovali su i premijeri Srbije i Crne Gore Zoran Živković i Milo Đukanović , ministar za etničke zajednice SCG Rasim Ljajić, potpredsednici srpske vlade Žarko Korać, Dušan Mihailović i Miodrag Isakov, bivši premijer Republike Srpske Milorad Dodik, predsednici nekih političkih partija i druge ličnosti političkog i javnog života Srbije.
Sahranjen uz najviše državne počasti koje mu i pripadaju, Stambolić je dostojan oproštaj imao i od onih koji su mu bili bliski po uverenju i verovanju u „drugu Srbiju“ i koji su gotovo dve godine, okupljeni u Odboru za njegovo oslobađanje, uzalud nastojali da uđu u trag mračnom političkom zločinu. Iako su njegove ubice otkrivene tokom vojno-policijske potrage za atentatorima i organizatorima ubistva premijera Zorana Đinđića (petorica pripadnika Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije), kako je na ispraćaju naglasio Boško Kovačević, odgovornost i krivicu, kao i to ko su nalogodavci i inspiratori, ko je prikrivao tragove o njegovom nestanku i „ponašao se indolentno prema upornim zahtevima da se utvrdi istina“, biće teško utvrditi. Glavni i odgovorni urednik lista „Danas“, Grujica Spasović osvrnuo se, takođe na tih gotovo 1000 dana, koliko je prošlo od Stambolićevog nestanka do otkrivanja njegovih posmrtnih ostataka. Rekavši za njega da je bio „most između dveju istorijskih epoha“, Spasović je podsetio na panični strah od „te druge obale“, zbog čega je most morao da bude eliminisan.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!