Kako su sistemski uništili Skupštinu

Usred masovnog licitiranja ko će biti kandidati na predstojećim predsedničkim izborima i da li će ih pratiti i vanredni parlamentarni izbori, poslanik Demokratske stranke Goran Ješić izašao je sa zanimljivim predlogom: da na parlamentarnim izborima, ako ih bude, opozicija izađe sa jedinstvenom listom, kako bi svi prešli cenzus, a da se nakon izbora i formiranja parlamenta podeli u poslaničke klubove. Sve i da ne bude parlamentarnih izbora 2017, predsednički nam slede po Ustavu. Ješić ni u tom slučaju ne menja stav: opozicija treba da podrži jednog kandidata, a to, po njegovom mišljenju, treba da bude aktuelni zaštitnik građana Saša Janković.

„VREME„: Koje su prednosti ove vaše ideje?

GORAN JEŠIĆ: Ne mislim na čitavu opoziciju, jer sigurno ne mislim na radikale, ni na Dveri ili Demokratsku stranku Srbije, koja je pojedena iznutra. Pričam o DS-u, Dosta je bilo, Ligi socijaldemokrata Vojvodine, Liberalnodemokratskoj partiji i Socijaldemokratskoj stranci. To je ono o čemu pričam. Mislim da su parlamentarni izbori 2017. ili prinudna šansa za nas ili jedna potpuna ludost premijera. Pa ipak, ta šansa može da dovede do pobede predsedničkog kandidata koji ima sinergetski efekat i može da dobije podršku ovih partija. Ja mislim da je taj kandidat Saša Janković. On može da okupi deo naših birača. Hajde da budemo pošteni: da li stvarno mislimo da će glasač DS-a, ako mu na predsedničkim izborima ponudimo lošeg kandidata, glasati za onog koga mi podržimo ili onako kako on misli? Naravno da će glasati kako on misli da treba. Dakle, treba nam neko za koga vas nije sramota da glasate, ko ima lični kredibilitet, ko ima profesionalni kredibilitet – da je radio nešto u javnoj upravi, a da pritom nije bio poltron i ulizica, te da je imao svoj stav u teškim okolnostima. Zato bih ja voleo da, ako bi se Saša Janković kandidovao, on bude taj iza kog će stati stranke koje sam nabrojao.

Prostom matematikom sa prošlih izbora, tu imate 700.000 glasova, bez onoga što Jankoviću može da donese sama činjenica da ga podržava ujedinjena opozicija.

Ali mi još ne znamo ni datum predsedničkih izbora, a već imamo konfuziju u biračkom telu, jer je nejasno ko podržava Vuka Jeremića, a ko Sašu Jankovića, dok je bilo i odbora DS–a, koji podržavaju Dragana Šutanovca.

Glavni odbor DS-a se sastaje u nedelju, 18. decembra. Mislim da će sasvim sigurno o tome biti reči. Treba nam ličnost koja će privući „hard core“ proevropske glasače, koji su nekada glasali za DS, a sada su podeljeni u tri divizije. Kad pogledate biračka mesta, jasno je da su „Dosta je bilo“ 2016. godine uzeli naše glasače.

A šta sa Vukom Jeremićem?

Pa, ne znam. Svako ima pravo da se kandiduje. Ja ne mislim da je on bolji kandidat, niti da može da napravi bolji rezultat od Jankovića. Kad uzmete poslednja tri ili četiri istraživanja i kad saberete Šutanovca, Sašu Radulovića i Sašu Jankovića, imate 27 odsto.

Koliko možemo da se pouzdamo u istraživanja javnog mnjenja?

U principu – malo, naročito kada je reč o telefonskim anketama. I time sam se bavio. Nekada ste prosečno morali da pozovete jednu i po osobu da bi vam jedna odgovorila na pitanje. Danas morate da pozovete troje da bi jedan pristao da bude anketiran. Ljudi se ili boje, jer ne znaju ko ih zove, ili prosto ne žele da daju odgovore.

Međutim, ako se bavimo rejtinzima, bavimo se istim metodama kao Aleksandar Vučić. Ponavljam, nama treba kandidat za koga nas nije sramota da glasamo. Ja neću više da idem po Srbiji i da ubeđujem ljude da glasaju. Neću da ubeđujem ni suprugu ili rodbinu. Ni sam više neću da glasam tako da prvo sedim na ruci dok ne utrne pa da onda zaokružim neko ime. I ako se Janković kandiduje, ubeđen sam da ide u drugi krug. Zato i želim da moja stranka stane iza takvog kandidata. Drugo, lista koja prati takvog kandidata imaće 70 poslanika u parlamentu. Srbija je od tog trenutka potpuno drugačija zemlja. Vučić danas ne može da istrpi nas 20. Kako će sa nas 70?

U širokoj javnosti takođe vlada zabuna oko toga šta znači funkcija predsednika. Za vreme Borisa Tadića, najveća moć je bila u njegovim rukama, dok je sada, u mandatu Tomislava Nikolića, ona svedena na Ustavom propisanu meru. Dakle, to je tek nešto malo više od protokolarne funkcije, a sada ispada da je pitanje predsedničkih izbora jako bitno. Zašto?

Mislim da ta funkcija treba da se promenom Ustava izuzme sa direktnih izbora i da se vrati u ruke parlamenta. Ali ovog puta imate percepciju javnosti da će taj pobednik de facto promeniti političku sliku Srbije. Nama na tom mestu treba neko pristojan, civilizovan, ko zna šta su ustavni okviri njegovog delovanja. Ono što je Boris Tadić radio bilo je sramota. To je radio Milošević, to radi Milo Đukanović. To je to „Putin-Medvedev“ rotiranje na funkcijama. To su ti autoritarni režimi u kojima neko može da bude i predsednik mesne zajednice, pa da i dalje bude najmoćniji čovek u zemlji. Mislim da je strašno važno da budući predsednik bude neko ko razume demokratske procedure i ko može da promeni atmosferu u društvu.

U kom pravcu bi mogao da je promeni?

Društvena atmosfera je u ovom trenutku izuzetno napeta i ljudi su u strahu. Čak ni najblaža kritika ne može da prođe bez reakcije premijera. Recimo, ni u benignim oblastima poput sporta. Pametni ljudi su skloniji strahu jer su svesniji posledica. Tu ne mislim na ljude koji već učestvuju u javnom životu, nego na sve one pametne, stručne i sposobne kojima treba dati šansu da izađu u prvi plan. A to je nemoguće ako se opšta društvena atmosfera ne relaksira, jer je trenutno pritisak potpuno nesnosan. Ovo društvo je zarobljeno, u kandže je stavljeno. Izvinite, ali u periodu od 2008. do 2012. to nije bio slučaj. Ljudi su govorili šta misle slobodno i bez posledica.

Na toj liniji pritisaka, dešava se nešto nepojmljivo. Saša Janković je već prošao tabloidnu torturu u vidu optužbi za ubistvo. Sada, kao da se na primeru Vuka Jeremića ponavlja obrazac, pa pljušte optužbe za umešanost u smrt vojnika na Topčideru. Da li će svako ko pomisli da se kandiduje za predsednika, a nije po volji Aleksandra Vučića, biti osumnjičen da je umešan u neko ubistvo?

Ja sam 2013. godine posle afere „aflatoksin“ imao 144 naslovne strane u tabloidima. Koga god oni vide kao političkog protivnika, tako će da prođe. Pa do pre godinu dana tabloidi su bili puni svakakvih užasa o Draganu Đilasu i Bojanu Pajtiću. Kako je koji od njih odlazio sa funkcije predsednika DS-a, tako su napadi naprasno prestajali. Danas ih više niko ne pominje.

Posle svega što se meni desilo, priča se svela na to da ja jednom nedeljno idem na sud, gde razni službenici Opštine Inđija bivaju redom oslobađani optužbi koje su tresle tabloide.

Naravno, reći ćete da je tu praksu počeo DS. I verovatno jeste. „Kurir“ je korišćen za obračune sa Mlađanom Dinkićem. Ali sad već imate uhodanu šemu. Prvo vas potkače tabloidi, a onda vas za vikend dohvati Pink. Posle onog cirkusa u Skupštini kad je ispalo da sam psovao majku predsednici parlamenta, a nisam, bio sam u kadru na Pinku na svakih deset minuta. A nisam joj psovao majku, jer jedno je kad opsuješ majku nekome u lice, a drugo kad sebi u bradu kažeš: nosite se svi.

Pored tog ludila koje gledamo u prenosima skupštinskih sednica, šta se dešava iza kulisa, u hodnicima, pre i posle sednica?

To vam je kao u onim kafanama na Ibarskoj magistrali, a mislim da takvih kafana ni tamo više nema, kad uđe neki pijani i iz čista mira viče na tebe: „Kome ti majku?“ A ti reč nisi rekao. U najvećem broju slučajeva niko ništa ne dobacuje. Ali, mikrofon je uključen samo Maji Gojković i vi u prenosu čujete samo nju. Sećam se kad je Bojana Pajtića premijer optužio da mu vređa dete. Za to vreme Pajtić sedi pored mene i čita neki dokument. Ne da mu nije vređao dete, nego reč nije rekao. Pajtić je onda čudno pogledao u njega, a Vučić na to kaže: „Da, da, sad mi ponovo dobacuješ!“ To su stvari koje se ni po seoskim kafanama više ne događaju.

Ja sam u nekoliko mandata bio poslanik u vojvođanskom parlamentu. Tamo je poslovnik gori nego ovaj, ali je predsedavajući civilizovaniji. Tamo predsedavajući ima više simpatija za opoziciju i daje im više prilike da govore, jer na kraju dana, kad dođe red na glasanje, vi znate da imate većinu i da će biti izglasana odluka kakvu hoćete. A onda dođete u republički parlament, u kom imate svoje vreme kada možete da kažete nešto smisleno i civilizovano, ali se tu igraju neke dečačke igre. Svako od nas ima svog „flastera“. To vam je poslanik vladajuće koalicije čiji je zadatak da dobacuje dok vi pričate, vređa vas, viče da ste lopov, bez ikakve reakcije predsedavajuće.

Drugo, mi ovde nemamo ono što postoji u vojvođanskom parlamentu: kolegijum predsedavajućeg sa svim potpredsednicima parlamenta i šefovima poslaničkih klubova. Oni se sastaju pred sednicu, dogovore se o dnevnom redu i trajanju sednice. Ja svakog dana putujem iz Novog Sada i ne znam kada ću se vratiti jer mi nemamo pojma koliko će sednica trajati. Kao da je vanredno stanje.

U petak uveče dobili ste dnevni red sednice za ponedeljak, a na njemu je šest novih zakona strpano u jednu tačku dnevnog reda. Da li je i to vid pritiska na opoziciju?

Jeste, ali to im omogućava Poslovnik, s tim što je taj poslovnik zaista usvojen u vreme naše vlasti. I sramno je što je tako urađeno. Vi morate imati plan aktivnosti parlamenta za određeni period. Sad se desilo da mi u petak u 19 sati, dok rasprava o budžetu još traje, dobijemo 22 zakona, a sednica zakazana za ponedeljak u 10. I sad vi treba da za dva dana pročitate 22 zakona, da se pripremite, napišete amandmane i još da znate o čemu pričate. Pri tome je po nekoliko zakona spojeno u jednu tačku dnevnog reda, a imate dva minuta za amandmane. To obesmišljava parlament. Najčešće su u pitanju sistemski zakoni, a mi ne možemo da budemo eksperti za sve oblasti. Prirodno je da zovemo predstavnike resornih odbora, profesore univerziteta, itd. da nam daju mišljenje. A to je nemoguće uraditi od petka do ponedeljka. Pa budžet je stigao u petak posle podne, za nedelju u 10 sati su zakazani odbori, a sednica parlamenta je počela u nedelju u 15 časova. To je stvarno bespotrebno. Oni imaju dovoljnu većinu koja će na kraju dana da pritisne dugme „za“ i da dobije ono što želi.

Sa druge strane, i DS je u svoje vreme imao jako lošu strategiju: mi smo samo ćutali. Naš izvestilac nešto kaže, ovi iz opozicije nešto pričaju, mi ćutimo i glasamo. Ne može ni tako, morate imati zdravu debatu u parlamentu. Gledanost prenosa skupštine je dramatično porasla, verovatno zbog incidenata koji se tamo dešavaju.

Kao rijaliti, ako uzmemo u obzir premijerove ispade prema poslanicima „Dosta je bilo„?

Pa meni skupština liči na maloletnički dom za delinkvente. Poslanici DJB-a nemaju još dovoljno iskustva i onda stvarno, kao u popravnom domu, ovi koji su tu ko zna koliko dugo, maltretiraju ove nove i iživljavaju se na njima. Eto, to je naš parlament.

Imamo i podsmevanje građanima kad Zakon o sprečavanju nasilja u porodici obrazlaže Marijan Rističević protiv kog postoje optužbe za porodično nasilje.

Meni je to bila jedna od najmučnijih sednica u životu. Rasprava je počela u utorak po podne… Počinje sednica, postavljaju se pitanja. Počinje tako što Vojislav Šešelj vređa one koji su stradali u Srebrenici, pa onda prelazi na vređanje Zorana Đinđića. Pazite, sve se to događa u okviru tačke dnevnog reda koja je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. Dakle, Šešelj koristi 20 minuta koje ima kao šef poslaničke grupe. Negde oko podneva, reč uzima Rističević, to biće, jer ja stvarno ne znam kako drugačije da opišem Rističevića, osim kao živo biće. On počinje da priča kako je on ugrožen, nisu ugrožene žene, nego on, u svojoj kući, i vadi neke opskurne slike koje nam pokazuje. Na jednoj slici je Dragan Šutanovac koji sedi u kafani, a devojka pored njega daje pare muzici, da bi to dobilo takve razmere da Maja Gojković, predsednica parlamenta, drži konferenciju za novinare i pokazuje te slike. To okuraži Rističevića i on uveče na Tviteru izvređa bolesno dete. Sutradan otac deteta uleti u parlament da ga bije. Cela javnost osudi Rističevića. U četvrtak po podne vladajuća koalicija dobija nalog da mora da se brani Marijan Rističević i tu kreće ono ludilo kad nas Maja Gojković sve poskida i ne da nam reč. Tad sam ja to, kao, opsovao. A iza svega stoji potpuno ludilo.

Da li predsednica parlamenta možda nije dorasla funkciji?

Ako je nedorasla, to nije njen problem, nego problem većine koja je tu ženu izabrala na tu funkciju. A izabrali su nekoga ko ima stalnu potrebu da vređa kolege, izmišlja, laže, da sa govornice gde je samo njoj uključen mikrofon govori „ne psujte mi majku“ poslaniku koji sve vreme ćuti… To su sramne stvari. Ja to nikad nisam video. Prirodno mi je da u parlamentu opozicija bude zaštićena. Nezamislivo mi je da se predstavnik većine javlja na svakih 20 sekundi da nešto kaže.