Kako su naprednjaci upropastili vojsku i policiju

Aleksandar Vučić je izgleda iscrpeo sve teme, Srbija se naočigled svih raspada po svim šavovima. Nema više ekonomskog tigra i sličnih budalaština. Ostala je samo tema bezbednosti, koja se do iznemoglosti arči kada sve drugo izmakne. Stara-dobra radikalsko-espeesovska ugroženost Srbije i srpstva: evo, samo što nas neko nije napao. Udružili su se spoljni i unutrašnji neprijatelji Srbije. Vučić je jedini koji može da spreči “ratni plan protiv Srbije”. Te i slične mantre kojih smo se naslušali devedesetih i koje su mnogi platili životom. U prilog režimu idu bezbrojne krize u svetu, koji se trese kao da ga je zahvatila virusna hemoragijska groznica.

O svemu ovome, i mnogo čemu drugome, razgovaramo sa direktorom istraživanja Beogradskog centra za bezbednosnu politiku Predragom Petrovićem.

Istraživanja političke retorike, ali i konkretnih poteza naprednjačke vlasti – recimo ono koje je pre nekoliko meseci objavljeno u “Vremenu” iz pera Aleksandra Weisnera (vidi “Vreme” br. 1808) – kazuju da se u Srbiji od 2012. godine do danas sistemski sprovodi militarizacija društva. Slažete li se sa nalazima?

Apsolutno. Istraživanja nedvosmisleno potvrđuju da je deceniju i nešto na delu militarizacija Srbije. Nije bitno samo to što država troši ogroman novac za nabavku vojne tehnike i opreme. To bi se donekle čak moglo objasniti činjenicom da se Vojska Srbije zaista dugo oslanjala na izrabljenu, istrošenu tehniku, nasleđenu iz socijalističkih vremena, koju je delom dovlačila iz bivših republika SFRJ tokom ratova devedesetih. Ključna stvar u militarizaciji društva jeste militaristički narativ koji vladajuća partija već dugo promoviše, a koji je u poslednjih pet godina intenziviran. Svedoci smo da se kreira takoreći atmosfera opsadnog stanja: Srbija je ugrožena praktično sa svih strana, sledi joj napad koji može egzistencijalno da je ugrozi, a onda, samim tim, postoje i brojni unutrašnji neprijatelji koji rade zajedno sa onim spoljnim. Istraživanje na koje se referišete jasno je pokazalo uvećanje učestalosti militarističkih i agresivnih termina (kao što su agresija, neprijatelj, rat, vojska i slično) u javnom diskursu od dolaska naprednjaka vlast, a u odnosu na period posle petoktobarskih promena.

Treba podsetiti i na to da su naprednjaci u škole vratili predmet na kojem se proučava odbrana i bezbednost. I to posle bezmalo tri decenije. Jeste da je u pitanju fakultativni predmet u srednjim školama, ali je u simboličkom smislu njegov povratak za naprednjake veoma važan. Uveden je prečicom, bez ozbiljnije javne rasprave. Dakle, nije to rezultat analize školskog sistema ili neke šire analize, koja kazuje da postoji potreba za takvim nečim, već je u pitanju – politički akt.

Na kraju, o militarizaciji govori i ulaganje u vojnu opremu. Neke investicije su, kako rekoh, bile neophodne, ali postoji apsolutan disbalans između ulaganja u bezbednosni sektor s jedne, i ulaganja u kulturu i obrazovanje s druge strane. Osim toga, u govorima predstavnika vlasti, pa se to onda širi kroz prorežimske medije, sve je jači jezik agresije i nasilja, a istovremeno se kultura i obrazovanje, kao kolevke slobodnog mišljenja, guše. Kritičko mišljenje se zapravo kažnjava, smatra se neprijateljskim delovanjem. Sve u svemu, SNS je odbacio evropsku ljušturu i na površinu je isplivala prava, militaristička, nacionalistička, ekstremistička priroda vladajuće partije.

Jasno je da su birači i simpatizeri SNS i drugih stranaka na vlasti vrlo senziblisani za “bezbednosnu politiku”, odnosno da tradicionalno gaje sklonost prema vojsci, ali i drugim oružanim formacijama. Stoga se i militaristička retorika može jednostavno objasniti. Ali šta sa podatkom da je Srbija, pored Poljske, zemlja koja najviše ulaže u vojsku u Evropi, bar je tako bilo donedavno?

Objašnjenje za to svakako je činjenica da ne samo glasači vladajućih nego i drugih stranaka u Srbiji imaju visoko poverenje u vojsku. Vojska i Srpska pravoslavna crkva predstavljaju dve institucije sa najvećim poverenjem građana, one se percipiraju kao dva ključna stuba državnosti. Kada ulažete u vojsku, vi zapravo činite nešto što je popularno kod građana, a vojska se često poistovećuje i sa nacionalnom bezbednošću, ali i sa državom samom. To je, međutim, deo objašnjenja, a drugi treba tražiti u činjenici da režim u Srbiji u svakom problemu, odnosno rešavanju problema – nastoji da dobro zaradi. A vojna tehnika i oprema veoma su skupe stvari, tu može da se zahvati dosta kajmaka. Dakle, drugi deo objašnjenja svakako treba tražiti u profitabilnim motivima trgovaca oružjem i korupciji.

A da li, realno, odista neko ugrožava ili može u nekoj doglednoj budućnosti vojno da ugrozi Srbiju?

Srbija nije vojno ugrožena. Tako stoji i u strateškim dokumentima koje je donela ova vlast, doduše pre sada već šest godina. U njima piše da je opasnost od spoljne agresije izuzetno mala, da nijednoj državi u okruženju nije u interesu regionalna nestabilnost, niti nestabilnost same Srbije. Takođe, ni Zapadu to nije u interesu, jer mu je fokus na geopolitičkim dešavanjima u drugim delovima sveta. Srbija i ceo region trenutno predstavljaju geopolitičku marginu, s obzirom na dešavanja u Ukrajini, na Bliskom istoku i drugde. Uglavnom, čak i da usvojimo narativ vladajuće partije, da Zapad ima loše namere prema Srbiji, on ima neuporedivo važnijih poslova nego da ovde proizvodi nestabilnost. Zaista mu sada ne treba da se bavi još i Balkanom.

Jedini spoljni akter kojem odgovaraju ovdašnji bezbednosni problemi jeste Rusija, koju vlast u Srbiji promoviše kao velikog prijatelja i saveznika. Jedino Rusiji odgovara nestabilnost u našem regionu, kako bi skrenula pažnju zapadnih zemalja sa Ukrajine. Treba reći da vlast igra na ovu kartu i da u komunikaciji sa zapadnim državama tvrdi da je jedino ona brana Rusiji da potkopa mir na Balkanu.

S druge strane, u drugim zemljama u okruženju naoružavanje Srbije i militaristička retorika doživljavaju se kao ozbiljna pretnja. Uzimaju u obzir iskustva devedesetih. Da li region treba da strahuje od Srbije?

foto: marija janković

I da i ne. Ne, zato što rat zahteva izuzetno velike resurse, a Srbija je gotovo na finansijskom izdisaju, što je posledica naprednjačkog haranja javnih resursa. Nije problem samo u materijalnim i finansijskim resursima, Srbija nema ni ljudskih kapaciteta za rat. Slučaj Banjska i nedavni fijasko sa vojnom paradom najbolje su pokazali kako vojnički stojimo, koje su naše sposobnosti.

Međutim, činjenica je da je režim veoma nestabilan u ovom momentu, pritisnut je ogromnim nezadovoljstvom građana na koje ne može adekvatno da odgovori. U toj situaciji nije isključeno da donese odluku da se pokuša neka vrsta destabilizacije u regionu. Ukoliko se to desi, ne verujem da će posegnuti za regularnim vojnim snagama, već za paravojnim, parapolitičkim, koje kontroliše u Srbiji ili van nje. Možda su događaju u Crnoj Gori, u Botunu, pokazatelj kuda stvari mogu ići.

Paralelno se dešavaju dva procesa. S jedne strane, ulaže se u vojsku i policiju, a s druge jača pozicija predsednika države u ovim sektorima. Govorim o promenama Zakona o vojsci, po kojima on odista postaje “vrhovni komandant”, ali i smenama u policiji. Na ključna mesta dolaze tzv. lojalisti. Da li je jačanje moći “odvraćanja” zapravo usmereno ka unutra, mnogo manje za spoljašnju upotrebu?

Da. Vučić je odavno u bezbednosnom aparatu na čelne pozicije postavio lojaliste. Ono što u poslednjih pola godine možemo da vidimo jeste zamena lojalista – superlojalistima, ljudima koji su spremni bespogovorno da izvršavaju naređenja predsednika bez obzira na to da li su ona potpuno u suprotnosti sa zakonom. Dakle, radi se o konsolidaciji autokratskog sistema u Srbiji. U to spada i promena Zakona o vojsci. Radi se o formalizaciji onoga što smo imali u praksi. Sada niko unutar sistema vojske ne može da dovodi odluke načelnika Generalštaba u pitanje, jer on može i formalno da postupa u skladu sa odlukama predsednika. Radi se o promenama koje su podstaknute isključivo unutrašnjim političkim zbivanjima.

A da li zapravo ova konsolidacija govori da u vojsci i policiji postoji nekakav otpor autokratiji, pa se stvari moraju čvršće vezati? Otpor koji nam nije vidljiv.

Otpor ne postoji, jer bi on podrazumevao vidljivost. Otpor negativnim trendovima u vojsci, iza kojeg je stajao Vojni sindikat Srbije Novice Antića, režim je slomio otvorenom represijom. Može se reći da postoji neslaganje, a ono se manifestuje velikim odlivom kadrova iz Vojske Srbije. Zapravo se radi o pravom egzodusu. Videlo se to i na poslednjoj vojnoj paradi. Nije bilo dovoljno ljudstva da vozi tenkove, pa su morali da dovlače tenkiste iz penzije. Dakle, tako se manifestuje nezadovoljstvo, a ono teško da se može nazvati otporom.

Čini se da stvari bolje stoje kada su kadrovi policije i tajne službe u pitanju, mislim iz pozicije režima. Imaju jako dobre plate i razne druge pogodnosti. Neki od njih će reći da nikada bolje nisu živeli. Da li se tim “pumpanjem” u snage bezbednosti zapravo stvara pretorijanska garda spremna na sve, koja postaje nepremostiv rov između vlasti i građana?

Taj trend postoji duže vreme. Setimo se samo projekta stanova po izuzetno povoljnim cenama za pripadnike sektora bezbednosti, koji su dovedeni u izuzetno privilegovan položaj u odnosu na druge profesije, a koje su verovatno mnogo važnije za opstanak društva i države. Mislim recimo na ljude iz obrazovnog i zdravstvenog sektora. Pet hiljada policijskih specijalaca je, setimo se i toga, praktično izdvojeno iz regularnog sistema plata. Nagrađeni su za lojalnost režimu. Tačnije, za očekivanu superlojalnost. A ta superlojalnost znači: ako treba da se biju građani, ima da se biju ako se tako naredi, čak i ako nema nikakvog razloga za to. Dakle, oni su lojalni ne Ustavu i zakonu, ne državi, ne profesiji, već režimu. Videli smo kako to izgleda prošle godine tokom nekih protesta. Režim, međutim, izgleda nije bio zadovoljan u kojoj je meri policija sprovodila nasilje nad demonstrantima, pa su onda lojalisti zamenjeni superlojalistima. Funkcijama su nagrađeni oni koji su bili brutalno poslušni. Dakle, u pitanju je dvostruki pristup – i kupovina lojalnosti i dodatno nagrađivanje funkcijama onih koji nisu prezali ni od čega.

Osim vojske, policije i tajnih službi, u Srbiji postoje i brojne grupacije koje bismo mogli da nazovemo paramilitarnim, a koje se takođe nalaze pod strogom kontrolom režima. Ne treba navoditi dokaze za to, nagledali smo se tih “momaka u crnom” proteklih meseci. Da li uopšte postoji jasna granica između regularnih snaga pod oružjem i ovih paraformacija?

Granica je veoma zamućena. A i da postoji, ne bi u ovom trenutku bila bitna, jer se i jedni i drugi nalaze pod istom komandom. Regularne snage neretko postupaju kao paravojne i parapolicijske, primenjuju silu i kada nije potrebna njihova primena, neprofesionalno i nezakonito postupaju, ponašaju se i kao privatno obezbeđenje neregularnim formacijama. Takođe, postoji jaka kriminalizacija regularnih snaga, policije, službi, pa čak i vojske. Tako da da, granica jeste poprilično zamućena.

E sada, dolazimo do pitanja koje muči mnoge građane. Da li je u Srbiji uopšte moguća mirna smena vlasti, ako sve prethodno uzmemo u obzir? I ako pretpostavimo, što je realno očekivati, da režim neće priznati izborne rezultate ukoliko bi oni značili njegov kraj.

Sve ovo o čemu smo pričali, konsolidacija autoritarnog sistema unutar bezbednosnog aparata, zamena lojalista superlojalistima, njihovo finansijsko nagrađivanje – govori u prilog tome da režim priprema teren za nasilnu odbranu vlasti. Imali smo nekoliko proba za takvo šta, recimo upotrebu zvučnog topa, masovno batinanje građana bez ikakvog razloga, zasipanje demonstranata nelegalnim hemijskim sredstvima i tako dalje. Režim je očigledno spreman za masovnu upotrebu represije nad građanima, kako bi opstao.

Da li će do te masovne represije doći, ipak najviše zavisi od samih građana, od njihove upornosti i istrajnosti, masovnosti i solidarnosti. Kao jako dobro pokazalo se dokumentovanje i obelodanjivanje nezakonitih postupaka lojalističkih snaga. To je imalo jak odvraćajući efekat. Za rezultat je imalo i činjenicu da je veliki broj pripadnika policije otišao na bolovanje, i iznova i iznova ga obnavljao. Takođe, na konkursima za nove policajce, uprkos svim pogodnostima o kojima smo pričali, odziv je znatno manji nego ranijih godina. Tu je važna i dobra i redovna komunikacija sa spoljnim svetom, pre svega sa evropskim državama kojima je stalo da ovde ne bude nestabilnosti, da ne dođe do znatnije upotrebe represivnih mehanizama.

Vratimo se na vojsku. Godinama se govori o ponovnom uvođenju obaveznog vojnog roka. Sredstva za to su izdvojena u budžetu za 2026. godinu. Šta to uopšte znači, da li će ponovo “Srbin rado u vojnike”?

Uvođenje vojnog roka se sada ispostavilo kao nužnost, zato što jednostavno u vojsci više nema ko da obavlja ni one najosnovnije funkcije. Spomenuo sam, na primer, da nema ko da vozi tenkove. Veoma slična situacija je i sa brojnim drugim poslovima i dužnostima. Ali obavezni vojni rok zapravo predstavlja krpljenje problema, nikako njegovo ozbiljno rešavanje. A do kolapsa smo došli zbog toga što nije bilo dobrog i profesionalnog upravljanja Vojskom Srbije. Naprednjačka vlast zapravo nikad nije ni pokušala da nastavi sa implementacijom koncepta profesionalne vojske, da proba da primeni mehanizme koje profesionalna vojska podrazumeva a koji su postojali u Srbiji, iako nedovoljno razvijeni, poput, na primer, dobrovoljnog služenja vojnog roka ili aktivne rezerve. Jednostavno, oni ili ne shvataju šta znači profesionalna vojska, ili taj koncept potpuno odbacuju, takoreći ispod žita.

Ako dobro razumem, uvođenje obaveznog vojnog roka znači da je Srpska napredna stranka, koliko god se ponosito slikala sa pripadnicima Vojske Srbije, uspela da uništi i ovu instituciju?

Da, apsolutno može tako da se kaže. Država jeste ulagala u vojsku, ali, kako rekoh, glavna svrha tog ulaganja je propagandna. I u cilju ličnog bogaćenja. Da je to tako, upravo nam pokazuje stanje sa ljudskim resursima u vojsci. A ljudski resursi su zapravo najvažniji kada govorimo o sposobnosti neke vojske. Dakle, obučenost, moral vojske, popunjenost – zapravo predstavljaju osnovu svake vojne organizacije. A to je u potpunosti uništeno. Čak je i dobrovoljno služenje vojnog roka, koje je bilo u povoju, poslednjih deset godina skoro potpuno zamrlo. SNS nije uspeo da motiviše ni svoje simpatizere, ni članove sranke – na veći odziv. Dakle, kada pogledamo aspekt ljudskih resursa, SNS je potpuno podbacio.

A i kada pogledamo nabavku vojne opreme i tehnike, ni tu se nisu proslavili. Činjenica da je nabavljana sa najrazličtijih strana sveta kazuje da kupovina nije bila u funkciji bezbednosti države već održivosti režima, odnosno dodvoravanja raznim zemljama kako bi se stekla podrška za nesmetano vladanje Srbijom. Nabavka čuvenih francuskih “rafala” najrečitiji je primer.

Možemo, dakle, reći da je Vučić proćerdao sve propagandne karte, i da mu preostaje samo tema bezbednosti, u uslovima političke i ekonomske krize. Dakle, naslušaćemo se priča o spoljašnjim i unutrašnjim neprijateljima, o tome da svakog trenutka možemo očekivati da neko napadne Srbiju. Kuda sve to može odvesti?

Svakako će vlast insistirati na ovoj temi. Građanima su, posebno njihovim glasačima, one oduvek bile atraktivne. Privlači ih geopolitika, priče o tajnim službama, sukobima velikih sila… A sve te priče su sada postale i važne na globalnom nivou. Režim će se baviti bezbednošću jer je iscrpeo druge teme, u Srbiji se bukvalno sve raspada. Sistem koji je, kakav-takav, postojao do pre desetak godina više ne postoji. Primera je bezbroj, pogledajte samo šta se trenutno dešava. Sneg od 15–20 centimetara u potpunosti je paralisao Srbiju i to danima. Vlast više ne upravlja situacijom, mora da poseže za drugim temama kako bi odvratila pažnju javnosti od realnih, onih koje građane stvarno pogađaju. A opet se to uklapa i u njihove narative na kojima insistiraju od dolaska na vlast: narativ militarizacije, narativ konstantne ugroženosti i narativ koji komunicira da se vlasti u Srbiji besprekorno staraju o bezbednosti građana, a to se onda pokušava manifestovati kroz nabavku vojne opreme i tehnike. Vučić je kao odgovor na globalne izazove, uključujući i hapšenje Madura, odgovorio tako što je najavio da će se Srbija dodatno naoružati.

Dakle, aktuelna globalna kriza – ratovi u Ukrajini i Gazi, kao i događaji poput hapšenja Madura, krize u Iranu ili potencijalnih tenzija oko Grenlanda – dolazi režimu kao kec na jedanaest?

Svakako ide u prilog vlasti i uklapa se u način na koji ona već godinama objašnjava kako globalna, tako i domaća dešavanja. Ta zbivanja se uklapaju u militaristički narativ koji vlast u Srbiji intenzivno gradi i plasira već duže vreme, koristeći globalnu nestabilnost kao okvir za sopstvene političke poruke.

Za kraj pitanje: slični procesi vidljivi su i u Hrvatskoj — govori se o povratku obaveznog vojnog roka, ulaže se znatno više sredstava u naoružavanje. Da li je to, pre svega, posledica opšte bezbednosne situacije u Evropskoj uniji i globalnih zbivanja, ili postoji i regionalna dimenzija?

Ima sve pomalo. Hrvatska se zaista suočava sa činjenicom da joj je vojna tehnika zastarela i istrošena, te da je modernizacija neophodna. To je jedan važan razlog. Drugi su širi trendovi na nivou Evropske unije, a treći obaveze koje Hrvatska ima kao članica NATO, uključujući izdvajanje više od dva odsto budžeta za odbranu. Ukoliko ne prati tehnološke standarde Alijanse, Hrvatska rizikuje smanjenu interoperabilnost sa saveznicima.

Naravno, jedan od faktora je i situacija u regionu. Hrvatska pažljivo posmatra naoružavanje Srbije i političke poruke koje dolaze iz Beograda, posebno narativ o takozvanom “srpskom svetu”, koji se poslednjih godina intenzivno koristi. Ipak, rekao bih da je to pre svega deo komunikacije hrvatskih vlasti sa vlastitim građanima, a manje realna bezbednosna potreba. Rat u Ukrajini je pokazao koliko se savremena vojna tehnika brzo troši i da, u takvim sukobima, čak i 50 ili 100 tenkova ne predstavljaju važan faktor.