Kako spasiti glas i razum

Odavno se ostvarilo “proročanstvo” pokojnog premijera Zorana Đinđića, koji je ustvrdio još onomad da će u Srbiji po dolasku radikala na vlast – odnosno naprednjaka kao neuspešno lečenih radikala, kako je to ustanovio pre desetak godina Teofil Pančić – biti izbrisane sve razlike između časti i beščašća, istine i laži, činjenica i klevete, pristojnosti i nepristojnosti. Sistematsko, decenijsko “raspamećivanje” građana, odnosno stvaranje sveopšte političke i društvene konfuzije samo dobija nove, dramatičnije oblike, a nema nikakve sumnje da će taj trend samo jačati, paralelno sa trudom da se, ako treba i silom, poguše kritički glasovi i dodatno porobe institucije. Cilj je sasvim jednostavan: sačuvati svevlast po svaku cenu i na svaki način.

Režim i njegove medijske pojavnosti kanaderima sa nebeskih visina degažiraju tone straha i mržnje i neprestano antagonizuju društvo po svim šavovima, demonstrirajući bahatost i nadmoć. I najupućeniji, odnosno politički i medijski pismeni, teško razlikuju događaje i pseudogađaje, bitno od nebitnog, nasedaju na lažne signale i glinene golubove – a kamoli tzv. običan građanin koji niti ima obavezu niti vremena da se u opštem zamešateljstvu snalazi.

Zamešateljstvo je većim delom posledica strategije i radikalske inercije, a manjim – konsekvenca sukoba unutar pohlepnih struktura moći, koje vode podzemni rat za veći deo plena. Ko tu koga i zašto, pitanje je na koje odgovor ne bi imali ni forenzičari iz Majamija.

ODLUKA JE IZGLEDA DONETA

Pošto sve što vlast radi, kako to kaže jedan naš sagovornik, ima veze sa izborima, nema nikakve sumnje da aktuelni postupci režima imaju veze i sa skorim beogradskim i drugim lokalnim izborima. Odluka je izgleda doneta: bez obzira na raspoloženje građana, bez obzira na unutrašnje i spoljne pritiske, vlast se svuda ima sačuvati. Ni zrna žita okupatoru! Jedan od režimskih zadataka je da se opoziciono nastrojeni građani obeshrabre i pasiviziraju: ne samo njihov glas nego ni bilo kakvo aktivnije učešće u političkom životu nema nikakvog smisla – naprednjaci će svakako pobediti i nastaviti sa svojom agendom! U tu svrhu šalju poruku da od izbornih prevara neće odustati ni za korak, a predsednik saopštava i vrlo sumnjive rezultate istraživanja po kojem podrška opoziciji u glavnom gradu – opada.

Tu je, naravno, i kampanja straha. Kao što je koristio pandemiju da učvrsti moć, sada režim, pre svega sam Vučić, ionako lošu svetsku političku situaciju koristi da bi se pojavio kao veliki spasilac. Treći svetski rat samo što nije počeo, a ako i ne počne, onda su tu potencijalni sukobi sa susedima, koji jedva čekaju povoljan trenutak da nasrnu na Srbe. U prirodi je autokratskih režima da vladaju strahom i homogenizacijom zastrašenih građana.

Tu su i danonoćni, surovi napadi na aktiviste, kritičare režima, novinare, najnoviji turnus upodobljavanja institucija i antagonizacija društva po raznim osnovama. Cilj je, naravno, zastrašiti protivnike, ali i pravljenje estrade koja treba da skrene pažnju sa ključnih problema društva (korupcija, besomučna pljačka svih resursa, privatizacija države) i unese dodatnu konfuziju među “raspamećene” građane, pa i one koji bi za sebe rekli da imaju nedvosmisleno jasan politički stav. Na udaru su i univerziteti, iz kojih pristižu, bar od dela nastavnog kadra, kritički glasovi. A i inače ovakvim režimima je znanje samo po sebi neprijatelj. Tu su finansijske kontrole i revizije, a studentski parlamenti, kao produžene ruke stranke, imaju za cilj da “uvedu red” u ove ustanove.

E sada, šta da radi opozicija i kritički deo javnosti, kako da odgovori na žestoku kontraofanzivu vlasti? Ima u javnosti bezbroj “stručnjaka” koji znaju šta im je činiti, ali neke stvari je lako izreći a teško realizovati. Ipak, nešto je nedvosmisleno. Kako kažu naši sagovornici, potrebno je slati jasne poruke kao odgovor na konfuziju, precizno adresirati probleme, demonstrirati jedinstvo i proširivati front a ne sužavati ga. Bez obzira da li se odluči na izlazak na predstojeće izbore ili za bojkot, opozicija mora pronaći način da animira antirežimski nastrojene građane, jer bez njihovog aktivnog učešća i eventualni bojkot će se završiti kolapsom. Valjda je jasno da međusobna opoziciona nadgoranjavanja idu samo i jedino u prilog režimu.

Na kraju malo optimizma. I pored svega navedenog, opozicija može odneti pobede u velikim gradovima, naravno u slučaju dobrog i motivišućeg opoziciono-građanskog delovanja, ukoliko ne bude još bizarnije krađe izbora nego u decembru. Za Beograd je to jasno, ali i neki rezultati istraživanja u Novom Sadu kazuju da su promene realne, uz malo pameti i truda. I u Nišu su moguća ozbiljna iznenađenja.

PRITISAK NA VLAST JAČI NEGO IKADA

Bivši vojvođanski premijer Bojan Pajtić kaže za “Vreme” kako postoji mogućnost da jedan deo opozicionih birača ostane kod kuće plašeći se da njihov glas neće ništa promeniti jer će režim “dokupiti” i “privremeno doseliti” dovoljan broj birača da bi zadržao vlast. On kaže da bi tim ljudima trebalo objasniti kako je pritisak i međunarodnih organizacija i nezavisnih medija i opozicije i građanskog društva danas mnogo jači nego pre decembarskih izbora, te da je za vlast u Srbiji više nego skupo da se kocka sa strpljenjem građana Srbije.

“Treba im, takođe, objasniti, da bi čak i na decembarskim izborima opozicija imala dovoljno glasova za većinu mandata u Beogradu da su desno orijentisane stranke učinile isto što i građanska opozicija – ujedinile se u jednu kolonu. Da se to dogodilo, ne bi Nestorovićev pokret imao šansu da pređe cenzus, ne bi se rasuo ispod cenzusa ogroman broj glasova i sve bi izgledalo potpuno drugačije, na štetu SNS. Međutim, nije dovoljno samo ovo objasniti, stvarna opozicija zaista više i ne sme izaći na izbore u više od dve kolone, kako u prestonici, tako ni u Novom Sadu i drugim gradovima”, smatra on.

Kulturološkinja Aleksandra Đurić Bosnić kaže da je propagandno simuliranje realnosti i stvaranje atmosfere nesaznatljivosti i nemoći najfunkcionalnije sredstvo svih hibridnih i autokratskih režima. Po njenom mišljenju, te propagandne tehnike ne bi bilo tako delotvorne u Srbiji da postoji vladavina prava i da institucije nisu de facto otete od građana i uzurpirane. U Srbiji, kaže, već dvanaest godina traje sinergijsko dejstvo sačinjeno od crno-propagandnih oblikovanja društvene realnosti i brutalnog targetiranja političkih protivnika, sa jedne, i sprovođenje principa nekažnjivosti za sve one koji su saradnici i vitalne poluge aktuelne vlasti, sa druge strane.

“Prirodno je da građani koji su opozicioni glasači, nakon ovakvog političkog inženjeringa, povremeno osećaju i obeshrabrenost, i zamor, i bojazan da će njihovi napori u borbi za bolje i demokratsko društvo u Srbiji biti bezuspešni. Mislim da je reč o suštinskom obeshrabrivanju građana da budu svesni i aktivni, a opozicija ne sme prestati da ima aktivnu i delotvornu komunikaciju sa svojim glasačima, kako s onima koji to već jesu, tako i s onim potencijalnim, da insistira na principu i praksi solidarnosti – recimo, otvaranjem namenskih fondova za žrtve političkog progona u Srbiji. Mislim da građani u svakom trenutku i u svim lokalnim sredinama gde postoje odbori opozicionih stranaka ili pokreta moraju da osete da nisu sami i da mogu da računaju na jasnu podršku. Nastupi opozicionih poslanika u skupštinama jesu važni, ali ne i dovoljni, posebno u situaciji zarobljenih medija. Opozicija bi morala, ukoliko želi da bude uspešna na predstojećim lokalnim izborima, da se liši pojedinačnih sujeta i da stvori najširi front sačinjen od građanskih inicijativa, pokreta i nezavisnih intelektualaca. Ali i da se rukovodi principima ravnopravnosti, uvažavanja i međusobne lojalnosti”, kaže ona.

STANJE NEUPOREDIVO SA PRETHODNIM IZBORNIM CIKLUSIMA

Politički konsultant Dušan Lj. Milenković smatra da među opozicionim biračima ne postoji postizborna depresija. On je, kako kaže, ne vidi. Svima je jasno da režim u Beogradu ne može da pobedi bez krađe, te da bi svaki pristanak na fer i poštene izbore značio i spremnost režima da izgubi glavni grad. U tom smislu, jedino što je važno, prema njemu, jeste – komunikacija opozicije sa građanima.

“Stanje je neuporedivo sa svim prethodnim izbornim ciklusima, u kojima je režim osvajao oko 50 procenata glasova dok bi prva sledeća opoziciona stranka imala najviše oko 15 procenata. Sada su dve stvari drugačije – prvo, imate izuzetno jaku opozicionu grupaciju, neviđenu u Srbiji još od radikala i SNS kada su bili opozicija. I drugo, svima je jasno da su izbori pokradeni, barem svima na opozicionom spektru. Zato kažem da ne nema ni osnova za predizbornu depresiju kakva je postojala u nekim ranijim ciklusima. U ovom trenutku je najvažnije da opozicija jasno komuncira sve što će uraditi da spreči novu izbornu krađu, kao i da jasno da do znanja da će uhvatiti svaki čin izborne krađe i da pozovu građane da učestvuju u odbrani izbornog procesa. Građani su već počeli da se samoorganizuju u odbrani od SNS pritisaka, zloupotreba i kriminalnih radnji, i mislim da nije potrebno previše ubeđivanja da se dodatno motivišu u toj borbi”, kaže on.

Profesor psihologije na novosadskom Filozofskom fakultetu Vladimir Mihić je oprečnog mišljenja. On smatra da postoji opasnost od apatije opozicionih birača, koja je dobrim delom posledica sudara sa realnošću na šta je sve spremna vlast da ne izgubi nijednu opštinu u Srbiji, a pogotovo Beograd i veće gradove.

“Kada imate nekoliko desetina izbora u isto vreme i svi se završe na isti način, to je izuzetno demotivišuće za ‘drugu stranu’. Dalje, nesporno je da vlast uvek ima neki kec u rukavu koji će uleteti ako ‘zagusti’. Sada je to zamalo bio Nestorović, a ne treba zaboraviti da su neke stranke bile donedavno u koaliciji sa SNS-om na lokalu iako su sada na drugoj strani. Na kraju, u sistemu u kome se umesto pitanja ‘šta drugačije’ pita ‘ko drugi’, teško je pobediti bez nekoga na čelu liste koji može da mobiliše veliki broj apstinenata. A na pitanje šta opozicija može da učini ja, nažalost, nemam optimistični odgovor. U ovom kratkom periodu, ne verujem da se išta bitno može promeniti. Izbori u Srbiji su dobijeni i izgubljeni davno pre izbornog dana. Trebalo bi da se desi nešto zaista sada nezamislivo pa da suštinska promena sistema na izborima bude uopšte moguća”, kaže Mihić.

Politikolog i aktivista “Lokalnog fronta” iz Kraljeva Vladimir Marović kaže da u uslovima autoritarizma, društva razorenih i devalviranih institucija, u situaciji kada je pitanje da li uopšte i u kolikim tragovima postoji država i s obzirom na činjenicu da veliki broj građana nema nikakva medijska saznanja o spregama režima i ljudi iz kriminalnog miljea – opozicija ima veoma težak zadatak pred sobom, ali istovremeno mora da joj bude jasno na kakvoj platformi mora da gradi svoj nastup.

“U Skupštini to svakako nije nasedanje na nametanje primitivnog diskursa vladajućih struktura, niti njihovo dekorisanje skupštinskim toalet-papirom. Opozicija mora ostaviti utisak faktora organizovanog i spremnog da se razračuna sa organizovanim kriminalom, banalizovanjem javnog prostora, institucionalizovanjem nasilja i samovoljom vođe. Stoga baš na tom mestu mora biti ustanovljena i jasna linija razgraničenja, koja treba da bude noseća priča opozicionih struktura. To ujedno znači da društvo mora biti upoznato sa istinskim razlozima opstanka na vlasti jednih i namerama dolaska na vlast drugih. Ukratko, jedni vlašću kupuju produžetak svog samovlašća i ostanak na slobodi, drugi moraju pojasniti da se njihovim dolaskom na vlast najpre ima rehabilitovati ono što zovemo državom”, kaže on.

ŠTA JE CILJ INTENZIVIRANIH NAPADA NA KRITIČARE REŽIMA?

Svedoci smo intenziviranih napada na sve one koje režima doživljava ili proglašava svojim protivnicima. Društvo se antagonizuje po svim osnovama, dodatno se deli i atomizuje. Osim toga, širi se atmosfera straha i ugroženosti Srba, Srbije i njenih građana. Bojan Pajtić kaže da se to radi konstantno, a pogotovo pred izbore.

“Nekada nepostojeći rizici dolaze sa juga, nekada sa Zapada, nekada nam preti Treći svetski rat, nekada nekakvi teroristi. Ovo se čini iz jasnog razloga – u uslovima krize mnogi građani nisu spremni da menjaju vlast iako su nezadovoljni njom, jer period primopredaje vlasti doživljavaju kao vreme u kom država nema dovoljan potencijal da se odbrani. Pored toga, u uslovima koji liče na ratno stanje, u ljudskoj prirodi je da dolazi do udruživanja oko onog ko poseduje mehanizme da se ratnoj opasnosti suprotstavi, a to je, po pravilu, onaj ko je na vlasti. Jasno je da su sve te krize artificijelne i deo kampanje, kao što u kampanju spada podgrevanje sukoba iz Drugog svetskog rata i potpirivanje svađa između ‘partizana’, ‘četnika’ i ‘ustaša’, da bi fokus građana bio skrenut sa okolnosti da državu vodi korumpirana, nekompetentna, bahata grupa najgorih političara koje je Balkan video u poslednjih 100 godina’, kaže on.

Po rečima Aleksandre Đurić Bosnić, mikrokonflikti koji se svakodnevno produkuju imaju za cilj da proizvedu svojevrsnu masovnu dezorijentaciju u vrednosnom smislu, konfuziju i atomizaciju čitavih grupacija građana.

“U tom smislu, i širenje straha i stalno podjarivanje osećanja ugroženosti nacije sa svih strana, izazivanje nacionalističkog transa koji sasvim podseća na mehanizam devedesetih, imenovanje državnih i nacionalnih neprijatelja i izdajnika, stalni napadi na aktiviste i novinare, takođe imaju funkciju, s jedne strane, snažnog obeshrabrivanja opozicionih glasača, a sa druge, homogenizacije glasača vladajuće stranke i njenih satelita. Društvo u Srbiji tendenciozno je uronjeno u polje političke i ideološke iracionalnosti, u njemu je snažno indukovana mržnja, a nasilje koje je u fazi zapanjujuće eskalacije čini da se svi zajedno vrtimo u nekoj vrsti začaranog kruga. Napadi na političke neistomišljenike, aktiviste i novinare jesu jedan od ključnih političkih i društvenih problema, ali je važno da se razume da će ovaj problem nestati tek sa promenom vlasti i sistema, odnosno, ukidanjem autokratskih i primenom demokratskih načina vođenja politike”, kaže ona.

STVARANJE PRIVIDA UNISONOSTI

Mihić kaže da svaki autoritarni režim ima u svom arsenalu razne ratove, krize, spoljnje i unutrašnje neprijatelje, kako bi skrenuo pažnju sa bitnih pitanja propasti institucija i loše ekonomske situacije.

“U tim situacijama se narod pokušava mobilisati oko ‘bitnih pitanja’, a ako posumnjate u realnost opasnosti, onda ste izdajnik ili najmanje neznalica koja ne shvata kako svet funkcioniše. Zato se svaki, pa i najmanji znak otpora mora u korenu suzbiti kako narod ne bi video da postoje ljudi koji ne misle kao većina i kako se ne bi dozvolilo da se okrnji ta prividna unisonost koju gledamo u manje-više svim medijima, a svakako onima koje prati najveći deo Srbije. Ovo nije situacija koja je nastala preko noći i proći će godine dok makar ne krenemo na put oporavka”, kaže on.

foto: jadranka ilić / tanjug

Marović nema sumnju: za Vučića su i širenje straha i antagonizacija društva deo konstantne i besomučne izborne kampanje. U kriznim vremenima, masama se najjednostavnije upravlja strahom.

“Bitno je naglasiti socijalnopsihološki govoreći: oblik vladavine utemeljen na strahu je tiranija. Setimo se samo uvođenja vanrednog stanja tokom pandemije, što je bilo pre samo četiri godine, kada je građane plašio popunjavanjem grobalja i kada je govorio kako mu je drago što se građani plaše improvizovanih bolničkih uslova na Sajmu, te kako će ‘morati da smisli nešto još gore od Sajma’. U tom slučaju je zaista postojala realna opasnost od nedovoljno poznate bolesti, ali se prvenstveno pokazivala priroda jedne vlasti koja se opsluživala strahom. To je i sada slučaj. Naime, najpre se zastrašivanjem deluje na mase ubeđujući ih u bespomoćnost u odnosu na pretnje što dolaze od (često izmišljenog) neprijatelja. Tako se manipuliše osećanjima masa – stavljajući ih u situaciju traženja spasa u idealizovanom vođi kao jednoj nadljudskoj i obogotvorenoj pojavi. To je slika totalnog iracionalizovanja politike i obespamećivanja masa. Njenu potvrdu imamo u intervjuisanju ljudi u Smederevu, koji su na jednoj televiziji komentarisali navode o preseljavanju birača iz Male Krsne na Voždovac, kada jedna sagovornica kaže: ‘Verujem našem predsedniku… On nije običan čovek, on je božji čovek, verujte’”, kaže on.

Marović kaže da oni koji kritički reaguju na takve “konstrukte posuvraćene pameti” bivaju proglašeni “izdajnicima”, “plaćenicima”, “špijunima”, “antisrbima”, “autošovinistima”. Time sa, kaže, širenja straha od spoljnog prelazi na širenje straha od ‘unutrašnjeg neprijatelja’ koji vodi ‘specijalni rat’ protiv države.

Milenković, međutim, smatra da antagonizacije u društvu ne idu više u korist režimu. “Odgovarale su mu dok god je uspevao da opozicione stranke drži razjedinjenim. U uslovima kada to više nije slučaj, verujem da im to više nije toliko upotrebljivo. Problem je što oni ne znaju drugačije da se ponašaju i vladaju”, kaže on.

UDAR NA UNIVERZITET

Mihić se plaši da su lokalni izbori već rešeni samim tim što jedna stranka diktira sve uslove i ima apsolutni pristup svim polugama koji će im obezbediti tu pobedu.

“Ono što me dodatno brine jeste sve otvoreniji udar na neke institucije koje su do sada bile, koliko-toliko, ostavljene na miru. Tako je sada počeo otvoreni udar na univerzitet preko montiranih snimaka i procesa, nakon što je godinama, pre svega materijalno, njegova uloga u društvu sve više minimizirana, pa čak neretko i ismevana. Da li će akademska zajednica smoći snage da se tome odupre, videćemo u narednih par dana ili meseci”, kaže Mihić.