Kako smo prirodu zatvorili u geta

Ekološka slika Srbije je, prema svim pokazateljima, neuredna, haotična, povremeno katastrofalna. Beograd se često nalazi u samom vrhu gradova sveta sa najzagađenijim vazduhom, Lim i Drina su zatrpani otpadom, na stotine divljih deponija oko Niša, topionica u Boru, železara u Smederevu, kao i razne cementare su ekološke „crne rupe“ Srbije, za koje očito da ne važe pravila razvijenih tehnologija, a beskrajno betoniranje gradova i planina sasvim sigurno će se u budućnosti izučavati kao primer drastičnog brisanja prirode, njenih zakona i njene estetike. Sa sagovornikom „Vremena“, biologom, ekologom, profesorom Beogradskog univerziteta u penziji dr Vladimirom Stevanovićem, predsednikom Odbora SANU za izučavanje flore i vegetacije Srbije, nastojimo da definišemo karakter i stepen ugroženosti našeg životnog okruženja i nas samih. I da ukažemo na to kakav je naš odnos prema životnoj sredini kada su nam ekološke katastrofe, realne ili preteće, svako malo udarna vest.

„VREME„: Redovno prateći onlajn mape koje beleže trenutnu zagađenost u Evropi, najčešće se može videti kako, po boji, odmah iza severne Italije odudara i Srbija – sa najmanjim brojem „zelenih“ oznaka za zdrav vazduh, a najviše onih „upozoravajućih“ i „alarmantnih„. Zašto je to tako?

VLADIMIR STEVANOVIĆ: Činjenica je da i dalje imamo nerešen problem aero-zagađenja kod onih emitera koji su prepoznati kao zagađivači, a to su pre svega industrija, termoelektrane, toplane, saobraćaj i naročito individualna ložišta, čiji se akumulativni efekat ne može zanemariti. Naročito su štetna ložišta koja koriste niskokalorični lignit koji ima dosta sumpora. Postojeći filteri su zastareli ili ih nema te nisu dovoljni da spreče zagađenje. U severnom delu Srbije postoji visoka koncentracija takvih objekata, a onda tu su i Bor i Smederevo. Uz to dodajte i gradove, pa kad se sve sabere, uz nepovoljne atmosferske uslove kakvi su postojali u poslednje vreme, kumulativni efekat povećanog aero-zagađivanja dovodi do takve opšte slike. I inače, kao društvo, zapušteni smo veoma dugo što se tiče odnosa prema životnoj sredini. Prema njoj postoji ignorantski odnos pre svega u onim strukturama koje bi trebalo da brinu o zaštiti životne sredine. Na primer, mi sada pričamo o aero-zagađenju, a zvanični podatak Ministarstva za zaštitu životne sredine glasi da se svega osam odsto otpadnih voda u Srbiji prečišćava.

Voda, zemlja, vazduh, postoji li ijedan deo našeg prirodnog okruženja o kojem brinemo?

Pa i kada kažemo voda, zemlja, vazduh, ni to nije dovoljno – a gde je tu živi svet? Zar i on nije važan, pa i presudan, u smanjivanju najrazličitijih negativnih uticaja čoveka? Ponašamo se kao da živimo u nekom potpuno pustom pejzažu. Zašto se niko ne pita koliko smo uništili i svakodnevno uništavamo asimilacionu površinu, ne samo kod nas nego i u svetu, krčeći šume i prirodnu vegetaciju koja asimiluje ugljen-dioksid i proizvodi kiseonik. To ne mogu da urade betonske površine u gradovima i prateća infrastruktura. One samo proizvode povećane toplotne efekte tako da gradovi već imaju svoju mezoklimu. Gradovi su veliki potrošači resursa, pre svega bioloških a naravno i mineralnih, a šta ispuštaju – samo otpad i zagađenje različitih vrsta. Zato su ekološkim rečnikom označeni kao paraziti biosfere.

Danas se, ipak, ne možemo vratiti u svet bez gradova…

Daleko od toga, ali tu postoji rešenje: da se prirodne ekološke zakonitosti primene u urbanim aglomeracijama. Kao prvo, neophodno je primeniti sistem reciklaže. Mora da se reciklira otpad, sve što bi bilo organsko moglo bi da se pretvori u đubrivo i kompost, staklo i metal da se recikliraju, o plastici da ne govorim, bezbroj je rešenja. To su skupi procesi, ali što se više odlažu biće sve skuplji i pogubniji po životnu sredinu. Već danas smo zatrpani čvrstim otpadom svih vrsta. Drugo, da se uvećavaju zelene površine koje će da asimiluju i na neki način kompenzuju sve negativne uticaje, od zvučnog zagađivanja, aero-zagađivanja pa nadalje. I treće, da se reguliše zagađivanje na bilo koji način. Pa ne možete kanalizacione vode koje ispušta grad da pustite tek tako u reke. Onda će i reke da budu zagađene, a to je povezano sa vodom za piće. U prirodi je sve povezano.

I nije reč samo o kanalizacionim vodama. Istraživanjima sedimentacije u Dunavu, utvrđeno je da su ogromne količine mulja opterećene različitim organskim i neorganskim zagađivačima (živa, olovo), pa čak i onim radioaktivnim koji su dospeli posle havarije u Černobilju.

Da li to znači da je i riba iz Dunava opasna za ishranu?

Ne. Ono što je istraživano, uslovno da je nazovemo „porcijaška riba“, stara dve-tri godine, nije imala opterećenje teškim metalima. Međutim, somovi koji su veliki i hrane se svim i svačim mogu da imaju to opterećenje, kao i ptice koje se hrane ribama, to je takozvani biokumulativni efekat. Analizirali smo na primer jednog kormorana, on je imao žive i mnogo toga još u svim tkivima daleko iznad dozvoljenih granica.

Pomenuli ste reciklažu, zašto kod nas uvek ostaje na bledom pokušaju onaj početni nivo da građani razvrstavaju kućni otpad i odlažu na zasebna mesta? U kom trenutku kod nas zastaju svi procesi?

Zastaju u civilizacijskom pomaku i obrazovanju. Ako pogledate unazad, sa promenom sistema, ratovima, sankcijama, mi stalno imamo urušavanje svega pa i životne sredine. Jer kada nemate proizvodnju, a imate nezaposlenost i siromaštvo, najveći pritisak je na prirodne resurse. Znate li šta se izvozilo u vreme sankcija, i to bez ikakvog problema? Drvo. Sekle su se šume. Takođe, u to vreme gledao sam na keju kod „25. maja“ dede koje love ribu za ručak. A da ne govorim o krivolovu, lovu i tako dalje.

Najveći zagađivači dolaze iz industrije, i ako oni ne plaćaju penale zbog zagađivanja vazduha, vode i zemljišta, onda se na njih ugledaju i drugi. To je vidljivo na svakom koraku, verovatno najviše u gradovima. Takav neprimeren odnos prema životnoj sredini posledica je svekolikog osiromašenja ljudi i posledično srozavanja civilizacijskog nivoa.

foto: marija janković

Imajući sve to u vidu, zapanjujuće je da smo i na ovom nivou. Pogledajte na šta liči nacionalni park Kopaonik. U kom nacionalnom parku u Evropi može da se gradi? Smatraće vas ludim, a kod nas je ministar Dinkić svojevremeno ponosno izjavio kako je Kopaonik veliko gradilište. Pa to nema nigde, a ta tendencija se samo nastavlja, neko gradi skijališta kao Dinkić, neko gradi mini hidroelektrane kao ministarka Mihajlović. A rečni sistem je kao krvni sistem čoveka. Ako ga isečete, nema više dotoka, na kraju ćemo doći do toga da nećemo imati više ni vode, jer i te male rečice doprinose vodnom bilansu. Da ne govorim što se uništava kompletan živi svet ovih vodotoka. Ništa manje nije važno i to što su takve rečice od životne važnosti za ljude koji su tu nastanjeni. Predviđeno je više od osam stotina mini hidroelektrana, to naprosto nije normalno. Ta megalomanija je nešto što je meni neshvatljivo.

Na koji način konkretno skijališta na Kopaoniku narušavaju životnu sredinu?

Na svakoj planini postoji visinsko zoniranje ekosistema. Na Kopaoniku od podnožja do približno 1300 metara postoji nekoliko pojaseva listopadnih šuma koje polako prelaze u četinarske šume smrče i jele, i na kraju ostaje smrča koja čini gornju šumsku granicu i koja postaje sve niža i niža. Kada izađete na preko 1800 metara imate zajednicu smrča koje su stare preko 200 godina, ali koje su visoke jedan do dva metra, a uz njih i zajednice polegle kleke. To je prva vidljiva odbrana od erozije koja počinje sa vrhova planine. Napravili su staze kroz tu zonu subalpske smrče i visoku četinarsku šumu, a to izgleda kao kad medved uzme da grebe deblo pa ostanu tragovi od njegovih kandži, e tako je na Kopaoniku. A onda su predvideli više od 100 kilometara staza. I gde god vide neku padinu, oni tu naprave skijašku stazu. Pa dokle, ta planina je uništena. Ne znam ni zbog čega još nosi naziv nacionalni park.

Tu je još jedna greška, principijelna, urbanistička, jer je napravljen grad na 1600 metara nadmorske visine i on se neprestano širi. Pošto je grad po definiciji parazit biosfere, onda imate problem da dopremite hranu i energente, a šta ćete sa otpadnim vodama? Sve okolne reke i rečice su zagađene ili ispresecane putevima. Ne mogu se Alpi sa visinom preko 4000 metara i skijaškim centrima u glacijalnim dolinama uporediti i preslikati na nešto iznad 2000 metara visok Kopaonik. To je bila greška u startu koja se ponavlja i uvećava do neodrživosti. Ovde je sve rezultat jedne megalomanije i mantre „graditi i samo graditi“, a iza toga se provlači ono „razvoj i samo razvoj“, a u stvari već smo došli dotle da nam treba obnova i da treba odlučno stati na papučicu za gas nezadrživog razvoja.

Na obnavljanje čega tačno mislite?

Da se urade prečistači otpadnih voda, filteri na dimnjacima, reciklira otpad, uvećaju zelene površine uključujući pošumljavanje napuštenih poljoprivrednih zemljišta, da se čuvaju nacionalni parkovi i prirodni rezervati, da to bude prioritet kako bi ružna strana lica Srbije izgledala lepše i zdravije. Da se spreče urbanističko divljanje i improvizacija gde ne bi bilo mesta na primer za nekakvu gondolu sa Kalemegdanske tvrđave.

Ako slušate drugu stranu, sve se radi u korist građana i sve je pokriveno upravo njihovim interesom.

Kojih građana? Ko će da stanuje u Beogradu na vodi? Ko može to da kupi i ko će to da kupi? Ili misle da dovedu čitavu Srbiju u Beograd? Za mene je to sve samo pranje novca. Imate zgrade na Dorćolu koje su već urađene, skromnih dimenzija, oko četiri sprata, i koje još uvek nisu u potpunosti useljene. Koliko imate slobodnog stambenog i poslovnog prostora u Beogradu? Je li to neko izračunao? Pošto smo nesređena zemlja u svakom pogledu, gde ne postoji valjana evidencija bilo čega, onda u tako mutnoj vodi može da se radi šta se hoće. I onda se čudimo zašto je zagađeno, pa naravno da je zagađeno jer niko ne vodi računa o tome da je zaštita životne sredine preduslov dobrog i civilizovanog života.

Može li se uopšte postići balans između očuvanja životne sredine i konstantnog razvoja?

Nisam rigidni zastupnik zaštite prirode već pristalica umerenosti i održivosti. Ovo što se sada dešava u Srbiji može se slobodno nazvati neodrživim razvojem. Kad pogledate Beograd na vodi, on je napravljen da bi se podigle faraonske piramide i kule, jer ne vidim drugi smisao takve megalomanije. Ko će tu da živi, kako će da oživi taj grad u gradu. On i izgleda isprazno, zato što su ga zamislili neproduhovljeni ljudi čija je jedina pokretačka snaga novac i profit. Njima je važno da ostave nešto što će ljudi da vide, a ono što se ne vidi, na primer sistem za prečišćavanje voda, to im uopšte nije bitno. Ili neki novi park, i to se ne vidi. Videće se kućerine i kule, nećemo ni prepoznati Beograd od toga kako se i koliko gradi. Mislim da sam odgovor na vaše pitanje dao, a to je usklađenost između zaštite životne sredine i razvoja. Ona je ne samo moguća već i šansa i izazov da se pronađu nova i kreativna rešenja, na primer kroz ekološki inženjering u skoro svim aspektima životne sredine.

Da li Ministarstvo za zaštitu životne sredine brine o tome?

Moj utisak je da je to ministarstvo za potkusurivanje. Ono služi u podeli partijskog plena posle izbora. I nalazi se na poslednjem mestu. Prvo je bilo pridruženo ministarstvu za poljoprivredu, ali tu postoji sukob interesa u okviru samog ministarstva. Onda je bilo pri energetici, pa tu još više dolazi u sukob interesa. Sada je samostalno, ali u njega se dovode neke potpuno nekompetentne osobe. Nije u pitanju samo formalno obrazovanje, za to mesto potrebna je osoba koja nešto želi da uradi, ali pošto je ovde sve partijski vezano, to je prosto nemoguće. Ali hajde da zamislimo i to da je došao čovek koji je kompetentan i koji hoće da promeni stvar – on to opet ne može da uradi. Zato što je zaštita životne sredine u ovom našem društvu u sukobu interesa sa svim drugim ministarstvima. Iako ne bi trebalo tako da bude, ovde se naprosto tako radi, napravite Beograd na vodi i fekalije ispuštate u Savu.

Možete li da sagledate koncept Beograda na vodi u budućnosti?

Mislim da je megalomanski i neodrživo koncipiran, pa otud moje sumnje da će to biti funkcionalan deo grada jer već sada izgleda kao strano telo u odnosu na deo grada na koji se oslanja. Ne vidim u tom kompleksu u izgradnji ništa što bi bilo od opšteg interesa. Savski amfiteatar je vrlo zgodan za razne kulturne sadržaje, galerije, muzeje… To bi imalo smisla. Digli smo ruke od toga jer se jednostavno ne bavimo obrazovanjem naroda. Otežavajuća okolnost po nas je da 850.000 ljudi u Srbiji nema završenu osnovnu školu, da imamo funkcionalno nepismene ljude. I ova vlast živi na račun njih. A nijedna zemlja ne može da napreduje ako nema znanje, ako nema populaciju koja je obrazovana. To je znao još i Miloš Obrenović.

U svemu tome, kako cenite ulogu SANU, moć njenog uticaja i snagu mišljenja?

Priča o neaktivnosti Akademije je najobičnija floskula koju plasiraju oni koji iz različitih razloga gaje animozitet prema Akademiji. Često su ti razlozi iracionalni. Prvo, došli smo u situaciju da se glas razuma i znanja ne sluša. Vi možete da argumentovano govorite i pišete koliko hoćete, možete da dajete intervjue, ali ovde je ustoličen sistem „pas laje, karavani prolaze“. Taj sistem je ustoličen mnogo ranije, a ova vlast ga je dovela do savršenstva. Akademiju niko ništa ne pita. Jer da je pita, Akademija ima dovoljno znanja i intelektualnog kapaciteta da može da odgovori na mnoga pitanja. Uostalom, ona to i radi, a da je za to niko ne pita. Stvorena je podela na one koji kritikuju Akademiju što navodno ćuti i one koji odobravaju takvo ćutanje jer im je u interesu. Danas Akademiju kritikuje ko stigne, bez argumenata i pristojnosti. Incident sa Arkanovim sinom, koji se najvulgarnijim navijačkim jezikom obraća predsedniku SANU, vrlo precizno pokazuje dokle je ovo društvo zaglibljeno, sa tendencijom da postane društvo divljaka, siledžija, plitkoumnika i zaista pravog ološa. To, između ostalog, pokazuje u kakvom antisistemu vrednosti živimo.

Sarađujete li sa Ministarstvom za zaštitu životne sredine? Da li vas ponekad zovu za mišljenje?

Ne. Čak i kad smo ih pozivali na neke sastanke, oni nisu dolazili. Poslednji je bio prethodni ministar Trivan kada smo imali raspravu o mini hidreolektranama, ali generalno izbegavaju nas. Vučić nas nikad nije posetio, jednom je kao predsednik bio Toma Nikolić i jednom Irinej, naprosto postoji animozitet ili kompleks prema Akademiji.

Nalazite li, nakon svega, prostora za optimizam?

Voleo bih da budem optimista, ali zaista nemam elemente za to. Jedini optimizam dolazi od nevladinih organizacija, grupacija koje vole prirodu, građanstva koje se buni i pokušava da mnogo toga učini transparentnim i prihvatljivim. Kada vlast u vidu sumnjivih investitora namerava da poseče deo šume u Košutnjaku, ili na Fruškoj gori, u nacionalnom parku, oni protestuju, kada hoće da prave Novi Sad na vodi i da ne nebrajam, oni se podignu. To je osvešćeni deo populacije iako je malobrojan, ali bez pobune ovo će da prolazi tako kako prolazi. Jer sa druge strane su bahati, u pravom smislu reči siledžije koje sprovode šta im padne na pamet. A imaju loše namere i na umu im je samo lično bogaćenje. Tu nema ni u tragovima opšteg dobra i dobrobiti.

Može li struka ipak nadjačati politiku i njene sfere interesa?

Dve godine posle potpisivanja i ratifikacije Konvencije o biološkoj raznovrsnosti u Najrobiju, 1995. je napisana knjiga o biodiverzitetu, a 1999. je izašla prva crvena knjiga flore, pa onda i crvene knjige ptica, vodozemaca, Natura 2000, i tako dalje. Što se tiče naših biologa, oni su na vrhunskom nivou. Tačno smo objavili šta je ugroženo, šta treba štititi. Mislite li da to nekoga interesuje, tačnije kako preporuke struke i nauke sprovesti u delo? Nikoga ne interesuje da se nešto proglasi novim zaštićenim objektom prirode, a takvih područja ima u Srbiji. Ministarstvo to drži da bi reklo „evo imamo crvenu knjigu“, to je njegov domet. Svojevremeno sam govorio, i mislim da sam bio u pravu, da će priroda biti u getima. Čak se i na takva geta kao što su nacionalni parkovi, rezervati, parkovi prirode vrši pritisak. Sa Starom planinom će napraviti istu grešku kao što su napravili sa Kopaonikom. Zavod za zaštitu životne sredine, koji bi trebalo da bude vodeća institucija u odbrani prirode, takođe je potčinjen politici, na mesto direktora je doveden čovek iz SNS-a koji za potrebe vlasti obezbeđuje sve što treba, sve što traže, svi papiri i dozvole za narušavanje zaštićenih zona lako se dobijaju. Divlji zapad je pesma za ovo što se kod nas događa. Rekao bih još nešto. Očuvana priroda je, između ostalog, i lična karta Srbije i mora da bude prioritetna briga države.