Kako sam od ministarstva napravio brend

Stvarno nisam mislio da ću se baviti politikom. Bio sam okrenut medicini i mislio da nakon studija ostanem na fakultetu u Sarajevu. Onda se desila antibirokratska revolucija. Počeli su mitinzi, prve podele. Videla se i na fakultetu diferencijacija po etničkoj osnovi. Bilo je mnogo tribina na koje su dolazili predstavnici iz Srbije, iz Hrvatske, a raspoloženje u publici nije slutilo na dobro. Počeo sam da idem na te tribine i otud počinje moje interesovanje za politiku. Bio sam na osnivačkim skupštinama svih stranaka koje su tada formirane u Bosni. Glavne su bile tri grupacije – HDZ, SDA i SDS.

Jednom prilikom sam sa grupom sandžačkih studenata koji su studirali u Sarajevu bio u Begovoj džamiji, na centralnoj molitvi za Muslimane. Tu je bio i Izetbegović, koga tad nisam znao, i neko od studenata me zamolio da se raspitam za osnivačku skupštinu SDA, koja je održana 26. maja u Holidej inu u Sarajevu. Pitao sam ga kako možemo da dobijemo nekoliko pozivnica. Iznenadio se i pozvao nas da dođemo kod njega. Otišli smo i videli da je vrlo malo znao o Sandžaku, stekao sam utisak da ne zna ni koje su opštine u granicama Sandžaka. Pitao je da li možemo da osnujemo odbore stranke u Sandžaku, s obzirom na to da će to biti stranka za celu bivšu Jugoslaviju, sa centralom u Sarajevu.

Računao sam da ću biti samo onaj koji će da pronađe ljude. Video sam da su svi narodi formirali svoje nacionalne stranke. S druge strane, SDA je tad bio na poziciji očuvanja bivše Jugoslavije, koja je predstavljala optimalni interes za Muslimane, s obzirom na to da su posle Srba bili najrasprostranjeniji narod, živeli su od Makedonije do Slovenije.

Ispostavilo sa da u Sandžaku to niko ne sme da prihvati. Iako je u narodu postojao veliki interes, Muslimani koji su tada nešto značili, bili su, uglavnom, članovi Saveza komunista. Za njih je to bilo neprihvatljivo.

Vratim se u Sarajevo neobavljenog posla. Izetbegović me nekoliko puta tražio, ali sam se krio jer me je bilo sramota da kažem da ništa nisam uradio.

CIPELE: Onda mi jedan od studenata kaže da postoji neki specijalizant na Stomatološkom fakultetu iz Novog Pazara i da bi trebalo njega da pitam, s obzirom na to da se približava vreme skupštine. Već su odredili 14 članova Izvršnog odbora, pokrili sve republike bivše Jugoslavije i sve regione u Bosni, ostao im je još Sandžak. Otišao sam do Stomatološkog fakulteta i u jednoj ordinaciji sam prepoznao čoveka po cipelama koje su se tada proizvodile u Novom Pazaru. Bila su dva-tri modela koja su bila pazarski brend. Braon cipele, sećam se kao danas, polušimi, vrh cipela je bio tamnije braon boje u odnosu na ostali deo. Prepoznam čoveka po tome, nikad ga u životu nisam ranije video. Pitam ga jeste vi Sulejman Ugljanin, odgovori da jeste. Kažem mu da se osniva muslimanska stranka i da treba da damo jednog čoveka iz Sandžaka. Ni pet, ni šest, kaže „hoću“, a meni dobro što rešavam problem. Mislio sam da je važno da to krene, da se ljudi oslobode, onda će se pojaviti ljudi koji mogu da predvode narod.

Na osnivačkoj skupštini u Sarajevu govorio sam ispred studenata iz Sandžaka koji su tamo studirali, ali opet sam mislio da budem po strani. Ugljanin je preuzeo organizaciju stranke u Sandžaku, a ja sam ostao u Sarajevu.

U leto 1990. bila je osnivačka skupština u Novom Pazaru, do tada najbrojniji skup SDA održan na prostoru bivše Jugoslavije. Bilo je preko 30.000 ljudi, to je bilo nacionalno i versko buđenje, posle mnogo godina potiskivanja. Noć pred skupštinu trebalo je da idem u Sarajevo da dovedem goste, računajući da će to biti moja završna aktivnost. I onda mi javljaju – ti si predložen da budeš sekretar stranke. Opet računam to će da bude kratko, jer ću da budem u Sarajevu, šta ću da se vraćam u Pazar? Ali na osnivačkoj skupštini, mog imena nema nigde. Imam ambivalentan odnos –krivo mi je, jer se čulo da ću to biti ja, a s druge strane, osećam olakšanje jer ne moram time više da se bavim. Video sam da je to vraški teško, a moglo bi da utiče i na moje profesionalne ambicije.

Izabrano je rukovodstvo i sutradan se spremam da idem na bazen, kad dolazi Ugljanin. Treba da učestvuje u nekoj radio-emisiji, da li ima strah, šta li je, traži nekog drugog. Sretne me na ulici, ja u šortsu, kaže treba da ideš u emisiju. „Ja ne mogu, promukao sam, govorio sam juče na mitingu, evo ti kao sekretar“… Kakav sekretar, bio sam juče na skupštini, nisam izabran?! Ne, kaže, izostavljeno je greškom, vidim neka laža i paralaža… Problem je što nema ko da govori da objasni to što se desilo.To je bio potpuni šok za sve, šok za Muslimane, šok i za Srbe, šta se dogodilo tog dana, toliki broj ljudi da dođe… Raspravljam se s njim, neću da idem, on ubeđuje… Samo navučem neke pantalone i odem. Dočekan sam na nož, morao sam da objašnjavam šta je ko hteo da kaže, bilo je i neprimerenih izjava, koje su besmislene i politički štetne.

Mi, studenti u Sarajevu, videli smo da Ugljanin nije kapacitet da to vodi, ali smo verovali da će se vrlo brzo pojaviti ljudi koji će to da preuzmu. Međutim, s obzirom na to da je bio bokser, on je i to shvatio kao boksersku arenu. Sećam se prvih sastanaka, došli su intelektualci koji su hteli da se uključe, ali on ih je eliminisao – te ovaj je UDBA, ovaj ovo, otac mu bio ono… Nalazio je ljude koji su bili skromnijih intelektualnih mogućnosti i nisu predstavljali opasnost.

Krenulo se sa aktivnostima vezanim za organizaciju stranke, išli smo širom bivše Jugoslavije. Onda me, iako nikad nisam to radio, zovu iz Sarajeva da pišem kolumne. Nisu imali nikog u Sandžaku, a da nije bio vezan za Savez komunista. „Muslimanski glas“, tako su se zvale novine. Počeo sam da pišem, i posle sam dugo radio kao novinar, prve pare sam tako zaradio. Zvali su me i sa Kosova, pa sam tri godine radio za prištinski „Zeri“, imao redovnu kolumnu. U Sarajevu sam radio skoro za sve novine. Najbolje prijatelje sam imao među novinarima, i to je i danas tako.

SEČA RUKU: Nameravao sam definitivno da dignem ruke od politike. Vratio sam se u Sarajevo, kad se desio miting SPO-a 9. septembra 1990. u Novom Pazaru. Počinje ta priča o seči ruku, pa demonstracije, protesti, privođenja ljudi.

Da ne bi bilo da sam se izmakao, ponovo se vratim u Pazar. Morao sam da peglam Ugljaninove glupe izjave, koje su nam nanosile štetu i predstavljale odličan alibi za Miloševićevu represiju u Sandžaku. Posle svake izjave smo imali nove kontingente vojske i policije u Sandžaku, svaka izjava je bila poziv na sukob, stvarala se opšta ratna euforija …

Onda je 1991. bio referendum o autonomiji Sandžaka. Tada su svi počeli da se izjašnjavaju, Srbi u Hrvatskoj, u Bosni, bilo je to izražavanje političke volje, zapravo stvaranje što boljih pozicija ukoliko dođe do pregovora oko rešavanja jugoslovenske krize.

Održava se referendum. Ugljanin izmisli neki put u Hag, ostanem ja sa gomilom novinara, CNN-a, BBC-ja, ne znam ko nije bio, plus milion novinara iz Beograda, većinom nedobronamernih. Nekako smo uspeli da izbegnemo konflikt. Referendum je bio kao i svi ostali – napišeš da je 80 i nešto odsto glasalo, nećeš da pogrešiš sigurno. Učestvuje jedan narod, jedna komisija, nema nikakvih provera, ali je u svakom slučaju to odraz političke volje.

Nakon toga počinje rat u Hrvatskoj. Dobijem poziv za mobilizaciju. U „Politici“ izlazi veliki članak „Ugljanin i Ljajić dobili poziv za mobilizaciju“, zapravo se čekala reakcija. Ja procenjujem da li da ostajem tu, da budem mobilisan ili da se sklanjam. Čovek iz SUP-a mi javi da me prate. Išao sam na neki put, da li Beograd, da li Sarajevo, ne sećam se, i praktično pola sata pošto sam ušao u autobus, policija dolazi kući navodno da me privede i da me vodi u jedinicu. To je za mene bio signal da ja njima ne trebam kao pripadnik redovnog sastava vojske, već je to poruka da se ne vraćam. I naravno, pošto sam obavio posao, vratim se, ali me niko više nije tražio.

FERMAN: Prvi sukob sa Ugljaninom počinje 1992. godine. Raspisuju se lokalni i savezni izbori, gde bi se 90 odsto Bošnjaka, tad još Muslimana, sigurno izjasnilo za SDA, kao jedinu nacionalnu stranku. Bilo je nekih manjih stranaka, ali one ne bi osvojile nijedan promil glasova u toj euforiji. Glavni odbor načelno donese odluku, 29 prema sedam, da treba da učestvujemo na izborima. Ugljanin je još bio tu, a odmah posle toga ide na islamsku konferenciju u Džedu u Saudijskoj Arabiji. Mi spremamo dokumentaciju za učešće na izborima, kad stiže ferman faksom, pisan ručno: „Sreo sam Aliju Izetbegovića i on se protivi učešću na izborma“. Onda potpuni lom: s jedne strane znam šta znači neučešće, potpuna marginalizacija. Na lokalnom nivou ostavljamo vlast SPS-u, bez borbe. Ugljaninov argument je bio da ćemo time da internacionalizujemo problem Sandžaka, da kroz institucije ne možemo ništa da postignemo i da je bojkot jedino rešenje. Taj dopis iz Džede uticao je na ljude, Izetbegović je tad bio politički i nacionalni autoritet za Bošnjake u Sandžaku i nažalost mi te izbore bojkotujemo. Time se napravi ogromna greška koja ni dan-danas nije ispravljena, jer mi smo dotad 1990. godine imali u Crnoj Gori devet poslanika u parlamentu, sa Albancima to je bilo 13, bili smo u koaliciji i predstavljali treću snagu u parlamentu Crne Gore. Posle tog bojkota, građanske stranke upadaju u bošnjačko biračko telo i nikada se više nije formirala relevantna bošnjačka stranka u Crnoj Gori. U srbijanskom delu takođe je napravljena ogromna šteta, SPS je uzeo kompletnu vlast, promenio potpuno strukturu opštinske administracije koja nije odražavala etničku strukturu stanovništva u Sandžaku.

Počinje naš otvoreni sukob, ali se uvek događalo nešto što bi ga stišavalo. Taj strašni rat je već počeo, a u tim okolnostima biti u manjini nije ni malo lagodno. Imate problem sa Beogradom, sa režimom i imate problem unutar vlastite zajednice, to je bila neizdrživa pozicija. Imate i problem što večno morate da peglate nečije izjave, jer već počinje opkoljavanje sandžačkih gradova, oko Novog Pazara su bili tenkovi, a čovek daje izjave kao da se to dešavalo u drugoj državi, preti oružjem… Tuđman ga je savršeno koristio da pravi pandan Srbima u Hrvatskoj – ako vi napravite problem u Hrvatskoj, mi ćemo vama praviti problem sa Ugljaninom u Sandžaku.

Meni je naknadno jasno, Adil Zulfikarpašić u svojoj knjizi objašnjava da mu je na mitingu u Rožajama prišao Ugljanin i rekao da je ugovorio isporuku oružja iz Zagreba i pitao da li on može još nešto oružja da dopremi. Nakon svega, to je možda 1995. godina, Ante Pero, nekadašnji generalni sekretar HDZ-a u Zagrebu, priča mi kako ih je Ugljanin prevario, rekao da ima organizovanu vojsku, da mu fali samo oružje. Dva kamiona oružja su mu poslali, a onda čuli da je on to sve prodao. Onda u Sarajevu potpuno identična priča. Tokom rata u Bosni mi smo 1994. godine, okolo preko Mađarske, Hrvatske, zapadne Hercegovine ušli u Sarajevo, na poziv Izetbegovića, da vidimo o čemu se, zapravo, radi. Bili smo strašno satanizovani. Ugljanin se nalazio u Turskoj gde je pobegao 1993. godine.

OTRGNUT OD SRCA: Pred Izetbegovićem su pokušali nas da optužuju da smo srpski špijuni, izdajnici, da šetamo normalno Beogradom, da radimo za srpsku UDBU, najcrnje moguće optužbe. Pred svima ga pitam – jesi li me izvodio iz kancelarije da mi kažeš da si organizovao neku vojsku koja bi trebalo da brani Sandžak, da nisi hteo mene u to da mešaš, da bi, ako bude hapšenja, bar neko ostao tu. Kaže on – jesam. Čemu onda optužbe? Počelo je hapšenje, ja nisam imao pojma. Tek kad se to sve desilo saznao sam da je 300 ljudi slao na obuku u Tursku. Da pošalje 300 ljudi, a da se to ne zna, to je nemoguće. Među tih 300 sigurno je bilo 30 koji rade za UDBU. Ljudi su pravili ispraćaje kad su išli na tu obuku. Čovek to sve organizuje pa se čudi što usledi hapšenje?!

Kažem tad u Sarajevu Izetbegoviću da nam je naneo štetu time što je doneo odluku da ne izađemo na izbore 1992. godine, a on kaže „živa mi deca, nisam ni spomenuo, jeste me pitao Ugljanin u Džedi, ali ja sam rekao da nemam nikakve informacije da bih ja mogao vama da savetujem i oni koji su dole treba o tome da donesu odluku“. Tako da nas je Ugljanin potpuno obmanuo, doneli smo katastrofalno lošu odluku. Dao je odličan alibi Miloševiću da kaže – evo, neće kroz institucije da rešavaju svoj problem, hoće da ga rešavaju na međunarodnom planu, hoće posebnu državu, što znači radikalizacija i stvaranje dva nacionalna fronta u Sandžaku. Ako stvarate dva nacionalna fronta, onaj ko je u manjini – i to u apsolutnoj manjini, ima nas dva odsto u Srbiji – taj može samo da izvuče deblji kraj.

Ugljanin 1993. beži u Tursku i tad definitivno dolazi do rascepa. U trenutku rascepa imali smo većinu. Međutim, ljudi su kvarljiva roba, daju se ogromne pare i odjednom smo u apsolutnoj manjini. Onda kreće stravična kampanja. On je iz Turske mogao da tokom rata ide i u Sarajevo. Pokreće emisiju na Radio Sarajevu „Sandžak otrgnut od srca“, išla je oko 11 naveče, nisam mogao da je slušam koliko je bila degutantna. Čitava emisija se bazirala na tome da, isto kao što je Milošević radio, razna udruženja pekara, kurira, ovih, onih, optužuju mene za izdaju bošnjačkih interesa. A Radio Sarajevo je bilo tokom rata najslušaniji program. Zamislite kad vaši roditelji slušaju da ste izdajnik, da ste uradili ovo, da ste uradili ono, da sarađujete sa Miloševićem… Nikad Miloševića u životu nisam video. A nemate nikavu mogućnost da date odgovor i sve što vam ostaje su mediji u Srbiji. Ako kažete tim medijima nešto, odmah kažu, evo, srpski mediji mu daju prostor. To je bilo nepodnošljivo.

IZETBEGOVIĆ: Tokom rata sam odem kod Izetbegovića i kažem mu da će politika koja se vodi prema Sandžaku izazvati katastrofalne posledice, nije naša pozicija takva da možemo da pravimo paralelu sa Srbima u Hrvatskoj koji imaju pomoć srpske države, političku i svaku drugu. Kažem da nemamo na koga da se oslonimo i da moramo da kroz institucije sistema tražimo rešenje. Sandžak je u dve republike, deo je u Srbiji, deo u Crnoj Gori, političko raspoloženje je različito, mi jesmo u kulturnom smislu neka celina, ali u političkom i teritorijalnom nismo. Imamo tri opštine u Srbiji gde smo većina, u Crnoj Gori imamo dve opštine gde su Bošnjaci većina i to nisu teritorijalno vezane opštine, što je pozicija koja je u startu gubitnička sa stanovišta velikih nacionalnih ciljeva i interesa.

On se sa mnom potpuno složi. Zove telefonom Ganića i kaže Ejupe, treba da zoveš Ugljanina i da mu kažeš da je ovo što Rasim govori potpuno realistično, bukvalno prepričava naš razgovor. Naravno, i posle toga ide ista priča, ništa se nije promenilo.

Onaj koga je podržavalo Sarajevo imao je uticaj i dole. Posebno je bio važan Izetbegovićev stav, iako moram da priznam, on je uvek bio bliži mojoj političkoj opciji, posle je i rekao da je Ljajićeva koncepcija bila realističnija, da je Ugljaninova radikalnija, da u tim ratnim vremenima radikalnija opcija uvek ima više šanse, ali da kako vreme odmiče, da će ta realistična opcija nada se prevladati. Međutim, u praksi se dešavalo nešto potpuno drugo. Oni su imali medijsku podršku iz Sarajeva i to je uticalo da mi budemo velika manjina. Borili smo se protiv režima ovde, borili smo se protiv većinskog mišljenja u Sandžaku i borili smo se protiv neprincipijelnog ponašanja Sarajeva u čitavoj stvari. Ni sam ne znam kako smo sve to izdržali, to je najteži period u mom životu.

Onda se događa Ugljaninov volšeban povratak, uz dogovor, naravno, sa Miloševićem. Pričao sam nedavno sa bivšim predsednikom Lilićem koji je jedno nedelju dana pred dolazak Ugljanina primio delegaciju njegove stranke. Pitao sam otvoreno šta je bio sadržaj tih razgovora i da li je on njima nešto obećao. Ne, kaže, „tražili su da se on vrati, ja sam ih saslušao, posle toga me odmah zvao Milošević i pitao šta je bilo, ja sam rekao moje mišljenje – da on treba da bude uhapšen“. Milošević je s druge strane rekao – ne budi lud, on treba da se vrati i da radi ono što treba da radi.“ Doslovce.

Ja sam bio zaprepašćen – čovek koji je tri godine boravio u Turskoj, putovao svetom dok su ljudi hapšeni, da se vrati kao heroj?! Prosto neverovatno. Gledam da li sam normalan, ne vidim nešto što drugi vide? Mesec dana posle toga – izbori. On ubedljivo pobeđuje i nastaju još veći pritisci. Strašno je bilo to vreme.

SRPSKA OPOZICIJA: Posle toga idem u London da učim jezik, već je Dejton potpisan. Stanovao sam u jednoj britanskoj porodici, i tu me nađe Đinđić. Zove telefonom i kaže Rasime, mora nešto da se radi ovde, moramo da pravimo drugačiju opoziciju, da se ujedinjuju stranke, da sarađujemo, kada dođeš, morali bismo nešto u tom pogledu da napravimo. Ja zaprepašćen, nisam bio u nekoj komunikaciji sa njim, znali smo se kroz opozicione aktivnosti, ali ništa posebno.

To jeste bio mač sa dve oštrice, ali sam uvek gledao tri koraka ispred. Video sam da smo suviše mali i da je uslov da napravimo neki napredak, da Milošević ode. I sve što doprinosi tom cilju treba pomoći. Sećam se kada se Vuk Drašković kandidovao za predsednika Srbije. Imali smo grupaciju Savez demokratskih partija, šest regionalnih partija. Na sastanku oko podrške Vuku svi kažu da će da ga podrže. Ja kažem – Vuče, ja te najbolje mogu podržati ako te ne podržim. Neće niko posle seče ruku glasati za tebe, ja bih voleo da ti pobediš, ali ja ti najbolje mogu pomoći ako ćutim. Bio sam uveren da jedino ako se svi udružimo, pa ode Milošević, te razlike mogu da se rešavaju na potpuno pristojan i legitiman način.

Kad se DOS formirao, imao sam istu dilemu, bile su tu mnoge desničarske, monarhističke stranke, pa počinju mitinzi sa Bože pravde, a ja stojim mirno. Intimno, nisam imao nikakvu dilemu. Znao sam da nemam izbora, nemam većinsku podršku, mogu da se sa Ugljaninom nadmećem u nacionalizmu ili da se priključim demokratskom frontu, ali sam u javnosti ostavljao utisak da se premišljam.

Kad sam govorio pred 200.000 ljudi na mitingu 14. aprila u Beogradu, bila je to potpuno nadrealna slika, ispred očiju su mi mahale četničke zastave, morao sam da razmišljam šta ću da kažem da to u Beogradu bude prihvatljivo, da me ne osude u Sandžaku, da ne krene kampanja iz Sarajeva protiv mene. To je, mislim, ključna stvar koja je napravljena – premostili smo psihološku barijeru. Rekao sam ljudima da ni četnici nikad ne bi bili pobeđeni da nije bilo Srba koji su protiv toga i to je naišlo na prijem.

KOMPENZACIJA: Sve svoje poraze sam pretvarao u pobede. Recimo, dese se ti izbori 2000. i Đinđić napravi tajni dogovor protiv mene sa Ugljaninom. Stavi Ugljaninovog čoveka na izbornu listu, na 19. mesto, pod firmom DS-a. To mi jave predstavnici međunarodne zajednice. Obavestim druge u DOS-u, kažu to je nemoguće, oni to neće dozvoliti. Izbori su bili 24. septembra, onda su počele demonstracije. Govorim ispred savezne skupštine, predstavljaju me kao saveznog posalnika, jer DOS je dobio deset mandata, ja sam na devetom mestu, znači ja sam poslanik.

Spremam se da idem na konstitutivnu sednicu savezne skupštine, kad me sretne Žarko Korać i kaže da sam u pravu, Đinđić je dao mandat Esadu Džudževiću iz Ugljaninove stranke. Kaže, Đinđić je rekao da je to njima obećao, ali da su svi bili za to da, kao kompenzaciju, kad se bude formirala vlada, ja imam mogućnost da biram. Naravno, mislim da neće od toga biti ništa. To je šamar neviđen – šta sad svima da kažem, kad se vratim dole, učestvovao sam u protestima, rizikovao sve, a neko drugi dobije mandat?

Svilanović, Labus i Korać su se bunili protiv toga, izričito zahtevali da se na bilo koji način kompenzujem. I praktično sam tako posato ministar – mislim da je čak izmišljeno to mesto. To je moje mišljenje, niko mi to nije rekao. Oni su mislili da je to dobro prema međunarodnoj zajednici, s druge strane, mene će zadovoljiti, to će biti neka forma. Imali smo velike probleme i malo mogućnosti za razrešenje, ali sam ja napravio od tog ministarstva brend.

JUG: Dobio sam taj posao na jugu Srbije i četiri meseca sam bio tamo, opet između dve vatre. Šta god kažete, zamerićete se onima drugima. Sećam se, na prvom odlazku dole, kažem – bilo je kršenja ljudskih prava Albanaca od strane Miloševićevog režima. Nemoguće je da se napravi takav izborni zakon na lokalnom nivou da 60 odsto Albanaca, koliko živi u Bujanovcu, može maksimalno da dobije 28,5 odsto odbornika. To je čista diskriminacija i to moramo da menjamo. Dođem ovde, odmah paljba, Dačić pokreće u Skupštini inicijativu, a ja ne mogu da obrazložim šta sam hteo da kažem jer sam bio dole…

Stvarno je Čović tu odradio vraški težak posao. Radili smo danonoćno. Bilo je gađanja pikslama sa međunarodnim pregovaračima, to su strašne svađe bile, po celu noć pregovori, oko svakog detalja. Jednom prilikom trebalo je da se ide u selo Lučani da se pregovara sa jednim od glavnih komandanata kapetanom Lešijem, koji je kasnije ubijen. Dogovorim se sa Čovićem, kažem da idem da vidim da li može išta da se učini. Ali, kažem da niko drugi ne treba da zna, naći ću dva Albanca koji će da me povedu. Nije moglo da se ide sa beogradskim tablicama, potpunu kontrolu je imala UČPBM.

Već je bila noć, dođemo do te kuće u Lučanima, dođe čovek sa ogromnom bradom, u uniformi. Tri sata pričam sa njim, pitam šta je vaš cilj, šta hoćete. Kaže, ne znam, ajde da pregovaramo, da dođe čovek u Beograd… Nema koncepta, ništa. Kažem, ajde da stanu sukobi pa ćemo da vidimo, proces je to, ne može sve preko noći da se dogodi, morate da se razoružate, ne mogu bilo kakvi razgovori pre toga da počnu. Naravno, ti razgovori se završe neuspešno, ja se ponovo vraćam u istom automobilu, na našem punktu kontrola i dajemo lične karte. Ja dam ličnu kartu, policajac vidi Novi Pazar. Au, kaže, šta ćeš ti iz Novog Pazara u ovo doba ovde? Kažem ništa, došao kod prijatelja. „Izlazi napolje!“ Pođem za policajcem, povučem ga za sako, a on podigne pušku, kaže, šta radiš to?!? Kažem, ja sam ministar. On me gleda, pali lampu da vidi ime. Jao kad je video, pa stao mirno, počeo da se izvinjava…

Ono što mi je drago – branio sam interese države, a niko ne može da mi zameri, pa ni Albanci, da sam radio nešto protiv njih. To je stvarno bila pobuna koja je mogla da zapali čitav region. Bio je to najveći uspeh koji je DOS postigao i koji je ceo svet priznao – da je kriza rešena na miran način. Poslednji incident sa pogibijom mladića Dašnima Hajrulahua predstavlja nesrećan slučaj i verujem da neće izazvati veću destabilizaciju i porast političkih i etničkih tenzija. Nažalost, ne isključujem pojedinačne incidente, posebno zato što se bliže pregovori oko Kosova, ali sam siguran da povratka na staro nema i da se neće ponoviti situacija iz 2001.

HAG: Hag je došao kasnije, kad je već formirana državna zajednica. Bilo je pitanje ko će da potpisuje rešenja o izručenju. Onda se dva ministra pravde, Batić i Šturanović, dogovore da to nije njihov posao i da to bude na nivou državne zajednice. Na nivou državne zajednice ima pet ministarstava. Sve što nemaju gde, sve su ljudska prava – i readmisije su ljudska prava, i ekstradicije i transfer osuđenih lica…

Šta je bio moj izbor –da kažem da to neću da radim i zbog toga dam ostavku ili da prihvatim, jer, objektivno, tad je to bio više formalan čin. Nisam bio uključen u aktivnosti vezane za saradnju, to je radio Nacionalni savet, Ministarstvo spoljnih poslova, Svilanović, a ja sam potpisivao rešenja o izručenju, računao sam da je moja uloga tu potpuno drugorazredna.

Ovo sad je potpuno drugačije. Prihvatanje mesta predsednika Nacionalnog saveta je, posle ulaska u DOS, bio moj najveći politički rizik. To je moj večiti problem – šta ako nešto kažem ovde, ili se neće svideti nekome u Sandžaku, ili se neće svideti nekome ovde. Ne mogu da uništim svoj politički uticaj dole, a ne mogu ni ovde da zastupam državu a da govorim protiv te države. Ne mogu da govorim ni svoje lično mišljenje. I ovo oko Haga nastojim da nivelišem, da nađem najmanji zajednički sadržalac između onoga što govori Drašković kao ministar spoljnih poslova, što govori Koštunica kao premijer, što govori Tadić kao predsednik Republike.

Niko me nije primorao da to prihvatim, zamolili su me. Marović me molio, rekao je, možemo ovako unedogled, niko to neće da prihvati, jedino ti možeš da praviš te kompromise, da ne stvaraš odijum, Mareš je razgovarao sa Koštunicom i on misli da si ti ostao jedini koji bi to mogao da prihvati… I ja sam onda vagao – to jeste neka vrsta rizika i izazova. A opet sam računao da to što radim za mene u političkom smislu neće biti štetno, jer ne računam na srpsko biračko telo.

Naravno da sam vodio računa i o bezbednosnom aspektu, ali opet sam računao da čitav taj korpus saradnje sa Tribunalom može javnosti da se predstavi na drugačiji način, da pokažete brigu, pre svega za porodice ljudi koji su optuženi. To mogu da potvrde porodice mnogih optuženika – izlazio sam u susret kad god sam mogao, primao advokate kad su god hteli, davali smo veliku dokumentaciju.U javnim nastupima trudio sam se da ničim ne doprinesem negativnom odijumu koji bi se na mene navalio. Mislim da nisam napravio grešku, da sam našao neku sredinu da pokažem spremnost da država sarađuje sa Tribunalom, ali i da govorim o svim teškoćama koje tu saradnju usporavaju ili otežavaju.

Čim sam preuzeo funkciju, preuzeo sam odgovornost za konačan ishod, bez obzira na to što ja ne učestvujem u donošenju odluka i samo se nadam da ćemo tu obavezu što pre ispuniti.

Volim da šetam, volim Beograd i sve do preuzimanja ove funkcije to sam činio bez bojazni da mi se nešto dogodi, odbijao sam obezbeđenje iako sam imao pravo na to. Sad imam obezbeđenje koje mi je, uslovno rečeno, teret, ali se dešava da im bežim, to je navika koje ne mogu tek tako da se oslobodim. Nastojim da budem neprimetan, koliko se može.

Trudim se da živim normalno, to je moje geslo u politici. Uvek sam razmišljao o danu kad se više neću ovim baviti, da ne ostavim nešto čega ću da se stidim i zbog čega ću da se plašim posle odlaska sa funkcije. Uvek razmišljam o danu kad neću biti na funkciji, ta promena mi neće predstavljati u psihološkom smislu nikakav značajan problem.

Ovo je za mene najteža, a s druge strane godina gde sam ipak imao najviše uspeha. Najteža godina u privatnom smislu, jer sam izgubio brata Esada, mlađeg od mene. Opet, ove godine imam političku satisfakciju, jer smo napravili odličan rezultat na izborima u Sandžaku. Od stranke koja je imala tri odbornika u celom Sandžaku, postali smo stranka koja ima preko 60 odbornika i vlast u nekoliko opština. Ugljanin ima vlast samo u Tutinu. Napravio sam solidan imidž u političkoj javnosti Srbije, s druge strane, napravio sam i rezultat u Sandžaku. Bilo je nepojmljivo da pomirim te dve stvari, ali sam uspeo.