Kako je šest MiG-ova postalo više od 330 aviona

Ne bi valjalo da čovek kojeg ministar odbrane Aleksandar Vulin tako uporno naziva „vrhovnim komandantom oružanih snaga“ bude tako loše obavešten. Ali, krenimo redom…

foto: vreme arhiv

Sve je počelo kada je postalo izvesno da će donacija iz Rusije od šest lovaca MiG 29 konačno stići u Srbiju. Najavljujući da će početkom oktobra doći dugo čekani lovci, Vučić je rekao da je u Srbiju za kratko vreme stiglo više aviona nego za proteklih 40 godina, dakle od 1977. godine! Problem je samo u tome što nije. Jer od 1977. godine do raspada Jugoslavije za potrebe JNA nabavljeno je više od 330 mlaznih borbenih aviona iz zemlje i inostranstva. U tom periodu nabavljen je 91 MiG-21 u verziji Bis i 25 u dvosedoj verziji UM, kupljeno je 16 MiG-ova 29, dok je iz fabrike u Mostaru u jedinice stiglo 114 aviona orao i 85 školsko-borbenih aviona supergaleb G-4. Ukupno 331 letelica.

Par dana kasnije, predsednik se donekle ispravio pa je rekao da je zahvaljujući poslu sa Rusijom Vojska Srbije (VS) u posedu „devet ili deset MiG-ova 29“, što je najveća brojka na stanju tog tipa još od 1990. godine. Pa ipak, ako se konsultuje zvanična monografija 204. lovačkog puka, dolazi se do podatka da je u rat sa NATO om 1999. godine VJ ušla sa 16 aviona tog tipa. Na 105. strani konkretno se navodi da je 24. marta u 17.45 (dva sata pred početak rata) puk imao dva aviona MiG-29 u Nišu, dva na aerodromu Ponikve, jedan u Podgorici i 11 aviona na Batajnici. Ne računajući 19 aviona tipa MiG-21.

U istoj izjavi predsednik je naveo da će, nakon što se završe remont i modernizacija, Ratno vazduhoplovstvo rešiti sve probleme sa lovačkom avijacijom u narednih 20 godina i da će to biti eskadrila koja je „ubedljivo najjača u regionu“. Na stranu što eskadrila treba da ima ne „devet ili deset“ nego od 12 do 16 aviona, to je najmanje važno, ali su i druge dve tvrdnje u najmanju ruku sporne. Prvo, „novi“ MiG-ovi iz Rusije nisu baš novi, s obzirom da imaju u proseku 28 godina. Do momenta kada se vrate sa remonta i (moguće) modernizacije imaće bar 30 godina, što je važeći vremenski resurs za letelice tog tipa. Resursi za MiG-ove 29 sada se rutinski produžavaju na 40 godina, a sve i da im proizvođač omogući upotrebu do 45 godina, to će i dalje biti bar za tri do pet godina manje od procenjenih 20 godina. Nema sumnje da ocena da će srpska vojna avijacija uskoro biti najsnažnija u regionu godi uhu prosečnog srpskog militariste, a autor ovog teksta u tom pogledu nije izuzetak. Ali, opet ostaje ta sitnica da ni to nije tako. Srbija će, doista, biti jača od BiH, Crne Gore, Makedonije i Albanije koje nemaju mlazne borbene avione. Biće jača i od Bugarske, čije se vazduhoplovstvo nalazi na dosta niskim granama. Hrvatska ima 12 MiG-ova 21, od kojih će Srbija svakako biti jača, ali se postavlja pitanje da li će ta zemlja uspeti u naumu da nabavi američke lovce F-16 do momenta kada svi srpski MiG-ovi budu remontovani i modernizovani (procena je 2021. godine). Ne treba zaboraviti da je u regionu i Mađarska koja ima 13 švedskih gripena koji su bar upola mlađi i nešto savremeniji od aktuelnih srpskih MiG-ova, a tu je i Rumunija koja ima 12 aviona F-16 i više desetina modernizovanih MiG-ova 21.

U očima poznavalaca vojne avijacije ništa bolje ne bi prošla ni predsednikova procena da, uprkos protoku vremena, i dalje nema bolje mašine od MiG-a 29. Samo u ruskoj vojsci leti na desetine boljih borbenih aviona poput Suhoja 30 i 35. Pa čak je i iz fabrike MiG u poslednjih nekoliko godina stiglo više novijih generacija koje su daleko bolji od verzije koju ima Vojska Srbije, poput verzija MiG-29M, M2 ili K, a uskoro se očekuje i dolazak znatno unapređenog MiG-a 35. Upravo je činjenica da u toj zemlji postoji znatan broj modernijih aviona dovela do odluke da se osnovne verzije MiG-a 29 izbace iz borbenih jedinica, čime je i stvoren uslov za donaciju Srbiji.

Govoreći o tome kako je vlast SNS a zatekla loše stanje, Vučić je rekao da je vojska, kada je on bio ministar odbrane, imala samo dva lovca MiG 21 i dva MiG-a 29, ali i njih van resursa. Pa ipak, ni ta tvrdnja ne prolazi činjeničnu proveru. Vučić je bio izabran za ministra odbrane krajem jula 2012. a već u septembru te godine na aerodromu Batajnica održan je veliki aero-miting povodom 100 godina srpske vojne avijacije. Na toj svečanosti, kojoj je prisustvovao i sam Vučić, letela su tri srpska MiG-a 29, što je moguće proveriti i na mnogobrojnim snimcima na Jutjubu.

Ko god da je savetovao predsednika Srbije prilikom davanja izjava o dolasku novih aviona iz Rusije, učinio mu je medveđu uslugu. To nikako nije dobro jer predsednik „kao vrhovni komandant“ treba da ima prave informacije da bi mogao da donosi adekvatne odluke. Kada bismo primenili logiku provladinih tabloida, mogli bismo tu osobu da optužimo i za sabotažu. Ali šalu na stranu.

Posao sa ruskim MiG-ovima je dobar i ovakav kakav jeste i nema potrebe da se izmišljaju netačne cifre, da se konstruiše nepostojeća snaga i da se broje avioni koji neće leteti još mesecima ili godinama. Ruska donacija i postojeći avioni u inventaru VS, kada jednom polete, omogućiće da se preživi, da se sačuva ideja o letenju i da se pregura naredna dekada. Da se dočeka trenutak kada će Srbija možda biti dovoljno finansijski jaka da porazmisli i o nabavci novih i savremenih aviona. I to nije loš rezultat, naprotiv. Loše je ako se vojska doživljava jedino kao sredstvo za političku promociju. Jer vojska je ozbiljna stvar a avijacija je veoma skup sport. I oduvek ima samo jednu namenu, a to svakako nije letenje na aero-mitinzima. Ako se ikada desi da nam avijacija zatreba u svojoj pravoj nameni, neće nam ništa vredeti nijedan afirmativan tekst u vladinom tabloidu ili izjava stranačkog analitičara u jutarnjem programu.

Vredeće nam samo oni obučeni piloti i ispravni avioni koje budemo mogli da podignemo u vazduh.