Kako je propao DJB

U januaru 2014. godine, kada je dao ostavku na mesto ministra privrede u vladi Ivice Dačića i osnovao Pokret „Dosta je bilo“, Saša Radulović i DJB nisu imali mnogo toga: novac potreban za politički život jednog pokreta koji hoće da postane stranka, prisutnost i vidljivost u medijima, članstvo, mrežu lokalnih odbora – sve bez čega se ne može ni zamisliti funkcionisanje jednog političkog subjekta.

Bilo je potpuno izlišno očekivati bilo kakav uspeh DJB – na izborima koji su održani manje od dva meseca kasnije (republički i gradski), u martu 2014, ali i u godinama koje su usledile. Van tokova novca iz budžeta koji su dobijale parlamentarne stranke, bez sponzora, nije bilo očekivano da DJB bude išta osim prolaznog, „štapom po vodi“ pokreta, kakvi se rađaju pred svake izbore i ugase se pre narednih.

Sa druge strane, pozicija u kojoj su bili Saša Radulović i DJB bila je naprosto idealna. Nakon nekoliko meseci provedenih u Ministarstvu privrede, on i njegov tim saradnika mogli su do detalja da uvide u kakvom leglu korupcije se valjaju Vučić i SNS, i sa kakvom žestinom tadašnji potpredsednik vlade, današnji predsednik Srbije i njegov SNS – poput elementarne nepogode – razvaljuju i uništavaju svaku instituciju ove zemlje.

LAK POČETAK U SLOBODNOJ NIŠI: Kao insajder koji nije želeo u tome da učestvuje, a mogao je da ostane i bude jedan od mnogih fikusa koji su prodefilovali vladom, Radulović i njegov tim, koji su kasnije postali DJB, imali su sav moralni kredibilitet, što je za političku scenu Srbije izuzetno redak resurs. Takođe, Radulović i DJB dali su preciznu dijagnozu problema sa kojim se suočava Srbija i jednostavnim jezikom i (bezbroj puta ponavljanim) porukama ponudili svoj program kojim bi te probleme rešili. Ovako Radulović u intervjuu „Vremenu“ u februaru 2014 objašnjava: „Ušli smo u osinje gnezdo partijskih interesa, interesnih grupa koje žive kao paraziti na leđima sistema. I upravo zbog postojanja takvog parazitskog sistema svi građani žive tako loše. Postoji direktna veza između te dve stvari. Političke partije su do savršenstva dovele sistem u kom se partijski kadrovi zapošljavaju preko institucija sistema u javnim preduzećima i u državnim ustanovama. Čitavi koalicioni sporazumi se prave da bi mogli da se udome kadrovi. Imamo stalan rast broja zaposlenih, veliki broj ljudi u javnom sektoru ne radi svoj posao, nego je tu postavljen politički. A onda, drugi deo tog čitavog sistema je privilegovani deo privatnog sektora koji se oslanja na partijsku ekonomiju, koji dobija ugovore u javnim preduzećima i povlašćen je kod javnih nabavki. U takvom parazitskom sistemu, kad je naišla kriza i kad su nam presušili neki izvori prihoda koje smo imali u prošlosti, celo društvo je počelo da se urušava i da se smanjuje. Znači, zdravo tkivo umire da bi parazit mogao da preživi.“

Na ovih nekoliko sintagmi – demontaža partijsko-parazitskog sistema, burazerske ekonomije, partokratije, partijskog zapošljavanja – DJB i Radulović insistirali su svih ovih godina i, marketinškim rečnikom, našli slobodnu „nišu“ na političkoj sceni. Uskraćeni za prisustvo u medijima, sva komunikacija sa potencijalnim glasačima išla je putem interneta i društvenih mreža.

Na tim prvim martovskim izborima za parlament, DJB uzima nešto iznad dva odsto, a posmatrajući rezultate parlamentarnih izbora na nivou Beograda, taj rezultat je bio skoro dvostruko bolji: nešto iznad 31 hiljade osvojenih glasova, odnosno 3,84 odsto.

Organizacija se širi, otvaraju se lokalni odbori, poruke o demontaži parazitskog sistema neprestano se propovedaju putem društvenih mreža, i na vanrednim parlamentarnim izborima u aprilu 2016. događa se ono što je delovalo nemoguće dve godine ranije: DJB ne samo da ulazi u parlament, nego osvaja najviše od svih opozicionih partija (ne računajući Srpsku radikalnu stranku) sa više od 227 hiljada glasova (6,02 odsto – 15 poslanika u Skupštini). Na nivou Beograda, rezultat je još impresivniji: DJB osvaja 11,15 odsto, odnosno skoro 94 hiljade glasova – više i od radikala, i od SPS-a, i od DS-a; više od svih osim Vučića i SNS-a.

Dve godine kasnije, u poslaničkom klubu DJB u Skupštini Srbije ostalo je manje poslanika (7) nego što je iz tog poslaničkog kluba izašlo/izbačeno (8), pokret je duboko podeljen na one privržene Saši Raduloviću i one koji ga zovu autoritarnim, porede sa Vučićem i odbijaju svaku pomisao da ostanu u DJB, ukoliko dosadašnja „garnitura“ ili njeni ljudi ostanu na čelu pokreta. (I dalje pokreta, pošto je proces stvaranja stranke „Dosta je bilo“ neslavno propao.)

POČETAK SUNOVRATA: Šta je dovelo do ovolikog sunovrata DJB za samo dve godine? Ukratko, uzastopne katastrofalne političke odluke na izborima 2017. i 2018. godine, ideološko i vrednosno lutanje i konačno upadanje u ćorsokak koalicijom sa Dverima, odsustvo bilo kakvog smisla za saradnju sa medijima i shvatanja šta su to mediji, kao i tvrdoglavo insistiranje da se realnost potčini planovima, željama i namerama DJB, umesto obratno (ovo poslednje bi se moglo nazvati i vređanjem zdravog razuma raznim, blago rečeno, nerealnim prognozama i samouverenim predviđanjima o rezultatima izbora nakon 2016, o izvesnosti raspada SNS-a koji samo što nije, i tome slično).

Još mnogo toga se događalo između ulaska u Skupštinu 2016. i predsedničkih izbora 2017. godine – možda manje važnog od pomenutih stvari, ali potrebnog za shvatanje stepena nesnalažljivosti u situaciji kada postoji medijska pažnja usmerena na DJB. Uprkos svim „tačkama“ i „crvenim linijama“, DJB nije ponudio mnogo toga značajnog van sfere ekonomije, pa je iz tog ugla, povećana vidljivost dovela i do povećane izloženosti mnogobrojnih nedostataka. Svakako, pogoršanju imidža dovelo je ni do danas razjašnjeno pitanje da li je Radulović dugovao milion dolara poreskoj službi Sjedinjenih Američkih Država i kako ih je i kada vratio, o čemu je pisao Dojče vele, odnosno novinar Nemanja Rujević.

Nisu pomogle ni silne najave tužbi protiv Rujevića, koje se nisu ostvarile, niti je pomoglo saopštenje NUNS-a, koji je javno kritikovao Sašu Radulovića, jer je „pokazao neodgovorno i uvredljivo ponašanje prema uglednom nemačkom mediju Dojče vele (DW) i njegovom novinaru“.

„Iako je prošlo godinu dana od teksta na veb stranici DW u kome se tvrdi da je Saša Radulović, kada se pre 15-ak godina iselio iz SAD, ostao dužan milion dolara američkoj poreskoj službi, lider DJB na razne načine izbegava da u neposrednom razgovoru s novinarom argumentuje svoj demanti. Umesto da konačno prihvati poziv za intervju u kome bi se razjasnila novinarska priča o poreskom dugu, Radulović uporno pokušava da diskredituje DW i novinara Rujevića. U tome Radulović koristi partijske resurse za pritisak na DW i njegovog novinara, između ostalog ponavljajući i pretnje tužbom“, piše NUNS u avgustu 2017.

TREĆI ČOVEK: Pre toga, na izborima za predsednika Srbije, DJB vođen logikom „jedan kandidat je bolji od dvojice, ali mi ćemo kandidovati i trećeg“, odlučuje da kandiduje Radulovića za mesto predsednika Srbije „da bi se povećala izlaznost“ (i uveravaju javnost da istraživanja govore da DJB ima 15 odsto podrške), te da Vučić ne bi pobedio u prvom krugu. Rezultati tih izbora govore više od bilo kakvog komentara, a Radulović i rukovodstvo stranke ne preuzimaju odgovornost za katastrofalnih 1,41 odsto osvojenih glasova: od toga u Beogradu – istom onom u kom je DJB godinu dana ranije osvojio skoro 94 hiljade glasova – Radulović osvaja nešto iznad 14 hiljada.

Izostaje odgovornost rukovodstva za katastrofalan potez i katastrofalan rezultat. Umesto toga, pred beogradske izbore 2018. donosi se nova katastrofalna odluka: pokret koji u maju 2017. saopštava da „ne želi frankenštajn koalicije“, pravi koaliciju sa Dverima, kampanju gradi na napadanju opozicije i osvaja ukupno 31.682 glasa ili 3,89 odsto.

SVOĐENJE RAČUNA: Stavimo stvari u perspektivu: na parlamentarnim izborima 2016, DJB je na nivou Beograda osvojio skoro 94 hiljade, a koalicija DSS-Dveri 55 hiljada glasova. Godinu dana kasnije, Radulović je na predsedničkim izborima na nivou Beograda dobio nešto iznad 14 hiljada, a Boško Obradović skoro 21 hiljadu glasova. Nastupajući zajedno, 2018. godine osvojili su manje od prostog zbira iz 2017. godine.

Predsedništvo DJB – godinu dana prekasno – podnosi ostavku, a Glavni odbor pokreta raspisuje unutarstranačke izbore. Ne, nije greška: DJB je ostao pokret jer je Upravni sud u maju 2017. odbio da upiše DJB u Registar političkih stranaka, i to iz dva razloga – pokret Nijedan od ponuđenih odgovora je preduhitrio pokret DJB i prijavio registrovanje stranke pod imenom „Dosta je bilo“, i spor u tom predmetu je još uvek bio u toku, a ujedno, Upravni sud je konstatovao da velika većina od 10.000 potpisa neophodnih za registrovanje političke stranke koje je pokret DJB podneo – nije uredno, jer su podneseni na različitim formularima.

Svejedno, pokret DJB je u junu 2017. doneo Statut stranke, a u decembru 2017. Privredni sud odbija i tužbu DJB po pitanju registracije političke stranke, tako da DJB ostaje pokret.

Dakle, Predsedništvo DJB podnosi ostavku, a za novog predsednika se kandiduje poslanik Branislav Mihajlović iz Bora, koji u svojoj kandidaturi maltene celo dotadašnje Predsedništvo „prevodi“ u Programski savet.

Istog dana kada se Mihajlović kandidovao, DJB isključuje trojicu poslanika – Nenada Božića, Vladimira Đurića i Aleksandra Stevanovića – zbog „kršenja Statuta, vrednosti i principa DJB, nepoštovanja odluka organa stranke, pokušaja stvaranja klanova i urušavanja cele organizacije“. Međutim, njih trojica na konferenciji za štampu u Skupštini Srbije izjavljuju da je reč o „eliminisanju konkurencije pred predstojeće unutarstranačke izbore“, da niko nije dobio nikakve odluke, a da je isključenje sprovedeno „na onlajn četu, na mobilnim telefonima“. „Radulović je i taj dokument, Statut, koji nema pravno dejstvo, prekršio“, kaže za „Vreme“ jedan od isključenih poslanika Nenad Božić. „Tom procedurom, propisanom Statutom, može da se izbaci odbor na nečiji predlog, ali to razmatra prvo matični odbor, pa to potom ide na drugi stepen, to je čitava procedura. Mi smo isključivali jednog člana iz Kragujevca, i znam koliko to traje – prvo ide razgovor, pa opomena, ne može to tek tako. Zato ja insistiram da je Radulović izvršio puč, jer ti kad prekršiš neka pravila, a uzurpiraš resurse – finansije, kontakte sa medijima – koji su resursi svih nas, to je puč. Kao kad bi neko uzurpirao Narodnu banku i televiziju: ima pare, plaća koga treba i izbacuje samo informacije koje njemu odgovaraju“, kaže Božić.

Iz DJB nisu hteli zvanično da se oglašavaju, ali je „Vreme“ dobilo izjavu jednog člana DJB koji podržava Radulovića: „Mi smo ih upozoravali – nije problem što oni misle da rukovodstvo treba da podnese ostavku, nego da to ne treba da se iznosi javno dok se sve ne reši u kući. Glavni odbor ima pravo na osnovu Statuta da raspusti određene lokalne odbore za koje smatra da su nefunkcionalni ili da imaju bilo kakvu vrstu problema, tako da smo mi raspustili te odbore u kojima se oni nalaze. A raspuštanjem odbora, svi članovi tih odbora su automatski prestali da budu članovi stranke. Nije bilo disciplinskog postupka, već su raspušteni odbori.“

Zbilja, prema Statutu (nepostojeće) stranke DJB, Glavni odbor imenuje i razrešava predsednike, koordinatore i sve ostale birane članove teritorijalnih odbora na predlog ovlašćenih predlagača i suspenduje rad teritorijalnih odbora na predlog Predsedništva. Međutim, tu su dva problema: jedan je što je Predsedništvo u ostavci dalo predlog da se izbace ljudi koji bi mogli da budu protivkandidati Branislava Mihajlovića. Drugi problem je što u saopštenju DJB nema ni reči o izbacivanju čitavih odbora, već samo poslanika i odbornika.

Šta sledi dalje? Prema Pravilniku, predsednik se bira sa većinom svih delegata Skupštine, što praktično znači da je vrlo moguće da 21. aprila, kada je zakazana Skupština DJB, novi predsednik ne bude ni izabran. U tom slučaju, staro Predsedništvo, sa Radulovićem kao predsednikom, ostaje na čelu pokreta još 6 meseci, kada se zakazuju novi izbori.

Nenad Božić je dao „Vremenu“ na uvid mejl Saše Radulovića, kojim saziva „vanrednu onlajn sednicu skupštine“ (koja, uzgred, nikada nije održana). U njemu, između ostalog, piše: „Građenje konsenzusa je ključno za napredak organizacije. Kao i kod svih drugih odluka bilo kog organa DJB, za odluku skupštine je potrebna većina (50 odsto+1) svih članova skupštine. Ovakvo glasanje je predviđeno Statutom DJB od samog početka jer upućuje na jak legitimitet koji tako izglasane odluke onda nose. Ovaj prag pobede na izborima obavezuje kandidate da grade konsenzus i okupljaju ljude, da se priključuju jakim timovima, a ne dele stranku i prave klanove. Nijedan kandidat koji se bude fokusirao na napadanje drugih i pravljenje klanova, neće moći da računa na ovako visok prag podrške i takve kandidature su osuđene na neuspeh. Očekujem da će organizacija pokazati zrelost i da ćemo doći do tima koji će dobiti potrebnu podršku. U slučaju da nijedan kandidat sa svojim timom nije u stanju da dobije 50odsto+1 glas, pravilnik predviđa da staro predsedništvo nastavlja da vodi stranku još 6 meseci do novih izbora. Bilo je predloga da se umesto ovoga, izabere kandidat koji je imao najviše glasova. Staro predsedništvo sastavljeno je od članova Odbora osnivača i ima i imaće nesporan legitimitet u stranci i sigurno mnogo veći od kandidata koji je uspeo da prikupi 30 ili 40 odsto glasova. To je jedan razlog. Drugi razlog je još važniji. Ova odredba sa starim predsedništvo predstavlja odbranu od svih kandidata koji bi pomislili da razbijanjem stranke, pravljenjem klanova i pridobijanjem manjinske podrške 30 ili 40 odsto delegata, mogu da izvedu uspešnu strategiju preuzimanja stranke. Samo jaki kandidati, sa jakim timovima i podrškom, koji budu gradili konsenzus i okupljali ljude mogu da računaju na podršku od 50 odsto+1 glas. Ovom poslednjom odbranom se sprečavaju scenariji negativnih kampanja i fragmentacije stranke i sva energija usmerava na građenje jakih timova i konsenzusa. Ponavljam još jednom, ovo nije očekivani scenario i predstavlja zaštitnu meru koja kaže: gradite konsenzus i jake timove.“

Onaj ko je zlonameran, na ovaj odnos prema demokratskim principima i odnos većine i manjine, mogao bi samo da doda čuvenu rečenicu Nebojše Stefanovića pred izbore 2014: „Voleo bih da građani svojim izlaskom na birališta omoguće lideru Srpske napredne stranke (SNS) Aleksandru Vučiću da ima neometanu mogućnost da sam odlučuje o tome kako želi da Srbija izgleda.“