U najboljem slučaju, možda se može desiti da izbori u Beogradu budu raspisani na proleće, sa drugim lokalnim, ali pod izlikom da nije bilo moguće formirati stabilnu većinu u gradskom parlamentu. Kao neka vrsta kompromisa. Neće se vlast naravno potresti zbog pretnji o prekidu evropskih integracija, jer ih tako što nikada i nije interesovalo. Ali, zbog svoga kleptomanskog karaktera, ne bi da baš ostane bez evropskog novca
Nije trebalo biti vidovit pa znati da će po dolasku na vlast Srpske napredne stranke građani Srbije izgubiti pravo na smenjivost vlasti, što je bilo jedno od ne baš bezbrojnih dostignuća – uz dakako izvesne izborne probleme koji inače krase tranzicione zemlje bez demokratske tradicije – petoooktobarskih političkih promena. Potrebno je bilo samo poznavati karakter “neuspešno lečenih radikala”, odnosno shvatiti da oni i politiku i život doživljavaju kao rat u kojem valja po svaku cenu pobediti – gaziti preko mrtvih, nikada im nije bio problem. Kakve ženevske konvencije, kakve demokratske procedure, kakve nezavisne institucije, kakva odgovornost, istina i drugi bakrači!
Da bismo se u to uverili, čak nije trebalo ni sačekati sledeće izbore u organizaciji nove vlasti. Već u procesu tzv. upodobljavanja lokalnih vlasti sa državnom, 2012. godine, video se dobar deo arsenala naprednjačke surovosti i bahatosti koji će vremenom dobiti oblik organizovanog kriminalnog poduhvata: od kupovine, ucena, pretnji, primene sile, pa do hapšenja političkih protivnika. Sa ciljem da se u lokalnim samoupravama uspostavi vlast po meri novih vladara Srbije, a pre svega, opozicija sravni sa zemljom.
Mehanizam je bio uočljiv i na vanrednim izborima u nekim lokalnim samoupravama, održanim 2013. Niti društvo, niti međunarodne organizacije ove događaje nisu smatrali relevantnim za reakciju, pa su na neki način saučestvovali u početku rađanja bezobalnog političkog monstruma koji je državu pojeo kao bananu. Retko ko je shvatao da uništavanje opozicije i političke alternative nije samo problem Vučićevih političkih protivnika, nego problem svih. Nećemo sada o “belim listićima”, koji su u ime najviših demokratskih principa doprineli ukidanju i natruha demokratije, niti o pojedinim građanskim partijama koje su se prodale za tepsiju baklave, a ne može se reći da nisu znale kuda stvari idu.
Teško da se, čak i iz najrealnije pozicije, može govoriti o nekakvim velikim uspesima Vučićevog režima u proteklih deceniju i kusur, a na polzu građana. I ekonomska i infrastrukturna dostignuća, toliko reklamirana, zasnovana su na enormnom zaduživanju i rastu socijalnih nejednakosti, odnosno abnormalnoj korupciji. U prilog režimu išao je i ukupni globalni ekonomski uspon nakon svetske krize. Sa druge strane, vlast je bila veoma efektivna kada je reč o porobljavanju institucija i medija, te razaranju društva. Politika je praktično ukinuta: preselila se na stranice crne hronike i estrade. Ipak, najveći “uspeh” naprednjaka jeste usavršavanje izbornog menadžmenta, što je sinonim za nepravilnosti, muljanja, prevare i krađe. Iz ove pozicije gledano, čini se da su učestali izborni ciklusi služili (i) za uvežbavanje naprednjačke glasačke mašinerije koja je sada tako kapacitirana da izbore praktično ne može izgubiti. Red korumpiranih, red ucenjenih, red sluđenih, red “fantomskih” i red “mrtvih” duša sa pravom glasa, desetak hiljada tamo, desetak hiljada ovamo.
U međuvremenu su stasale generacije naprednjačkih aktivista koje političke mutljavine doživljavaju kao najnormalniji posao na svetu. Bilo bi interesantno saznati koliko se zapravo ljudi u ovoj zemlji ničim drugim i ne bave, odnosno koliko njih od tih mutljavina – živi i hrani porodicu.
KAKO SE BORITI SA DIJAGNOZOM?
Dijagnoza je elem odavno uspostavljena i ovde i kod onoga koga se to vani tiče, šta jeste nekakav uspeh i opozicije i kritičkog dela javnosti. No, pitanje je ne od milion, nego od milijardu dolara – kako se boriti protiv neuporedivo moćnijeg protivnika, koji ima para k’o šaše, dobro plaćene medije, silu, uslužno i poslušno pravosuđe, pa i evidentnu podršku najvažnijih međunarodnih faktora? Ovo se poslednje tanji, ali daleko smo od toga da razvijene zemlje nešto baš preterano brigaju o stanju demokratije na ovim meridijanima. Možda imaju neke druge planove koje se mere decenijama, možda i nemaju, ali je glupo samo njih optuživati za ovo u čemu živimo – u dobroj meri sami smo se formatirali na vučićevske mere. Svakako Srbiji globalne prilike idu od ruke. Nakon perioda sna o demokratiji i ljudskim pravima, danas živimo u svetu ogoljene moći i interesa. Za to ni ne treba podastirati dokaze.
E, sada ide ona priča o polupunoj i polupraznoj čaši. Opozicija u Srbiji je prve znake života počela davati tek negde 2016. i 2017. godine. Kada se pogleda odakle je krenula i dokle je stigla – nije da baš nema nikakvih rezultata. Iako se teško rađala, kilavo, uz muke, međusobna nadgornjavanja i literarne liderske sujete, Srbija danas ipak ima relevantnu, uglavnom ujedinjenju opoziciju građanskog spektra. Malo li je na ovu skupoću…
Iako se očekivalo mnogo više, ni ostvareni rezultati opozicije na decembarskim izborima nisu tako loši. Gledajući šire, celokupnu kritičku javnost, treba reći i da su mnoge nevladine organizacije sazrele i postale relevantni kontrolori vlasti i njenih zloupotreba, odnosno da su izašle iz besmislene i besplodne procesije institucionalnog razvoja države kroz saradnju sa režimom koji šljivi institucije koliko i za lanjski sneg. Napuštena je i nekada sveprisutna ideja da se političke promene mogu ostvariti bez političkih stranaka. Decembarski izbori, ali i događaji koji su im prethodili govore da je stvoren jedan od preduslova za promenu svakog autoritarnog režima – a to je sadejstvo opozicije, nevladinih organizacija, građanskih pokreta, javnih ličnosti i tzv. običnih građana.
ŠTA JE JOŠ DRUGAČIJE?
Izbori održani 17. decembra još po nečemu se razlikuju u odnosu na neke prethodne naprednjačke. Opozicija i civilni sektor iskazali su sposobnost da iznesu, konkretizuju i kvantifikuju dokaze o brojnim izbornim prevarama. Tome treba pridodati i nikada kao sada obimne i relevantne i užasno poražavajuće, analize i monitoringe medijske scene koje i najvećim ignorantima slovima i brojkama pokazuju da su mediji u Srbiji instrumentalizovani po (belo)ruskom principu, te da su – zahvaljujući tome – izbori neregularni i pre nego što bivaju raspisani. Za te analize zaslužne su ekspertske organizacije. Ne samo da su se ugledne javne ličnosti aktivirale, ne mareći za to što će ih sa raznih strana optuživati za političko-stranački angažman, nego su važno učešće u (post)izbornom procesu uzele i neke važne društvene grupe, kao što su recimo studenti.
Opozicija i civilni sektor pokazali su da imaju moć da okupe veliki, mada možda ne presudno veliki broj ljudi na uličnim protestima, ne skrivajući se iza “nepoznatih organizatora”. I na onima u maju i junu, i na onima nakon izborne krađe. Izveštaji i izjave nekih međunarodnih posmatrača i zvaničnika, pa i oficijelan stav pojedinih moćnih zemalja, poput Nemačke, rečitiji su i kritičniji nego ikada do sada. Iako i dalje ni približno žestoki kako ovdašnja demokratska javnost očekuje, s obzirom na “stanje na terenu”. Ipak, teško je bilo donedavno i zamisliti da neki evropski funkcioner izgovori to što je pre neki dan rekao šef posmatračke misije Evropskog parlamenta Klemen Grošelj: da će se zbog izbornih marifetluka vrata EU za Srbiju ubrzo zatvoriti!
No, sve navedeno nikako ne znači da će Vučićeva vlast popustiti pod pritiskom, te da će pristati da se ponove izbori ili da se organizuje međunarodna istraga izbornih nepravilnosti. Realno, teško će ih u to ubediti i potencijalni veoma masovni protesti, ni brojni dokazi o izbornim prevarama, ni štrajkovi glađu, pa ni međunarodni pritisci, pogotovo ako budu sadašnjeg nivoa. Odnosno, i dalje je velika nepoznanica šta treba učiniti da se ostvari bar neka simbolična pobeda protiv neuporedivo jačeg i besramno bahatog protivnika. Naravno, “stručnjaci” na društvenim mrežama i razni “analitičari” imaju odgovor na ovo pitanje, kao i na sve nedoumice ovoga sveta, ali su to uglavnom infantilna naklapanja prepuna strasti. Čini se da jednostavnog odgovora – jednostavno nema.
Naredni protesti su zakazani za 16. januar, saopštila je opozicija. Na njima će biti obeležena i godišnjica likividacije kosovskog političara Olivera Ivanovića, što je svakako – u žestokoj konkurenciji – najveća, ako se tako može nazvati, naprednjačka afera. No, šta ako se ipak na ovim protestima usled lošeg vremena ili postizborne depresije pojavi relativno mali broj ljudi? A šta i ako na ulicama budu desetine hiljada građana? Ne bi bilo prvi put.
Jedno je sigurno: pred opozicijom i građanima-”rušiteljima” autokratskog režima nalazi se dug, veoma naporan put, trebaće puno strpljenja i truda. Opšte mesto je u pitanju, ali tako jeste.
TRI KOLOSEKA BORBE
Opozicija najavljuje da će borbu nastaviti na tri koloseka. Dva podrazumevaju tzv. unutrašnji pritisak. Pre svega, građanske proteste koji će voditi objedinjavanju svih demokratskih snaga u državi. Potom je tu institucionalni pritisak, odnosno korišćenje svih pravnih sredstava kako bi se razotkrili, razobličili i sankcionisali brojni, konkretni i dokumentovani slučajevi izbornih nepravilnosti. Treći kolosek je međunarodni: odnosno podsticanje važnih zapadnih faktora da snažno pritisnu Vučićev režim, kako bi se ovaj demokratizovao i uljudio. Ali i kako bi se izdejstvovala međunarodna arbitraža izbornog procesa koja bi vodila poništavanju decembarskih izbora, odnosno organizovanju novih izbora pod drugačijim uslovima. Vučić je već odgovorio da mu ovo potonje ne pada na pamet.
Nema nikakve sumnje da će, kada su u pitanju protesti, vlast igrati na kartu iscrpljivanja. U tome je i do sada bila uspešna. Ignorišeš i prođe samo od sebe. Vremenom su svi antivučićevski protesti gubili na snazi i ostajali bez konkretnih rezultata. Koliko god bes rastao, građani postaju destimulisani. Ipak, ne može se reći ni da su postizborni protesti, uključujući i štrajkovanja glađu, bili baš bez ikakvog efekta i to ne samo zbog međunarodnog odjeka. Može se ispostaviti da to nije loš opozicioni kapital za naredne, redovne lokalne izbore, koji će biti održani krajem proleća.
Osim isrcpljivanja, vlast će koristiti i druge metode za podrivanje eventualno veoma masovnih građanskih protesta, a to je svakako ubacivanje aktivista koji će demonstracijama davati nasilni karakter. Viđeno toliko puta. Vlast već dugo priprema “svoju javnost” da će primeniti žestoku silu ukoliko protesti budu nasilni, izjavama da iza ojađenih građana stoji “mrski” Zapad želeći da u Srbiji napravi novi Majdan. Premijerka Brnabić je rekla da su vlasti o tome saznale od ruskih tajnih službi, i na tome im se zahvalila. Istovremeno, ruski ambasador Bocan-Harčenko je rekao da je njega o mešetarenju zapadnih agenata obavestio Aleksandar Vučić lično. Uglavnom, teško je razlučiti ko tu koga informiše. Reakcije na ove izjave sa Zapada su, očekivano ili neočekivano, bile blage.
Tu su i stare, dobre metode spinovanja, skretanje pažnje sa krize, recimo, budalastim pričama o uvođenju obaveznog vojnog roka. Tu je i Kosovo, kao i beskrajni nastupi predsednika na nacionalnim frekvencijama, koje imaju za cilj da pošalju mitomansku poruku da je on jedini koji zna pravi put, odozgo Srbima poslan, žrtva kojoj jamu svi kopaju, od Zapada do opozicije, pa čak i ljudi oko njega.
Opozicija je svesna da od rešavanja problema institucionalnim putem nema ništa. Žaliće se institucijama koje su u najmanju ruku nečinjenjem učestvovale u organizovanom kriminalnom poduhvatu. Uključujući tu i Ustavni sud Srbije, koji lebdi negde u orbiti i džabe troši pare.
Što se tiče međunarodnog faktora, teško je da se tu mogu očekivati značajni pomaci, odnosno da će vlast biti dovoljno snažno pritisnuta da ponovi izbore i prizna izborne neregularnosti. U najboljem slučaju, možda se može desiti da izbori u Beogradu budu raspisani na proleće, sa drugim lokalnim, ali pod izlikom da nije bilo moguće formirati stabilnu većinu u gradskom parlamentu. Kao neka vrsta kompromisa. Neće se vlast naravno potresti zbog pretnji o prekidu evropskih integracija, jer ih tako što nikada i nije interesovalo. Ali, zbog svoga kleptomanskog karaktera, ne bi da baš ostane bez evropskog novca.
Pisma koja opozicioni zvaničnici upućuju međunarodnim subjektima imaju pomalo očajnički oreol. Nije isključeno da će završni izveštaj posmatračke misije ODIHR-a, koji se očekuje krajem februara – biti značajno “umiveniji”, odnosno manje kritičan nego preliminarni, koji je sadržao oštre ocene izbornih nepravilnosti. Tome u prilog govori i pismo koje je direktor ODIHR-a Mateo Mekači uputio Ani Brnabić. Zahvalio se na “odličnoj saradnji ODIHR-a i Vlade Srbije”, kao i na “obezbeđivanju potrebnih sredstava za rad Misije”.
Kada je reč o međunarodnom faktoru i eventualnom učešću Evropskog parlamenta u istrazi izbornih nepravilnosti, postoje dva važna problema čak i ako ova institucija bude zainteresovana za tako što. Prvo, to se može desiti jedino ako Vučić odobri, a drugo – Evropski parlament se raspušta za koji mesec, izbori će biti održani u junu, a tek onda će krenuti proces formiranja raznih radnih tela. Iako će evropske institucije raditi, jasno je da će druge stvari imati prioritet.
Neki analitičari kazuju da bi se možda mogao u Srbiji primeniti slučaj Severne Makedonije. Evroposlanici su u ovoj državi onomad imali važnu ulogu u organizovanju fer i demokratskih izbora, a potom i svrgavanju autoritarne vlasti VMRO-DPMNE. Ipak, u odnosu na nekadašnji makedonski režim, Vučić ima više aduta u rukama: tu je pre svega Kosovo, sa kojim toliko dugo i vešto trguje. A tu je i ruski uticaj i moć da proizvede regionalnu nestabilnost u skladu sa svojim mogućnostima.
“PROTESTE STAVITI U DRUGI PLAN”
Politički analitičar Dejan Bursać smatra da bi opozicija priču o protestima i neregularnostima na decembarskim izborima trebalo da stavi u drugi plan, a da se u mnogo većoj meri usredsredi na predstojeće lokalne izbore. On kaže da su opozicione postizborne aktivnosti bile nedovoljno kompetentno organizovane, da su se stvari kretale po inerciji i da potezi nisu bili dovoljno promišljeni. Smatra da su opoziciji stavove nametali spoljni akteri, kao što su aktivisti na društvenim mrežama i pojedini analitičari.
“Opozicija ima značajnu šansu da trijumfuje u nekim gradovima i opštinama, i na to bi trebalo da usmeri energiju. Pokazuje se da je, pogotovo u velikim gradovima, razlika između SNS-a i ujedinjene opozicije svedena na samo nekoliko procenata. Taj odnos se u međuvremenu, radom, može promeniti dodatno u korist opozicije. Opozicija bi trebalo da napravi stratešku procenu u kojima od stotinak gradova i opština, gde će biti izbori, ima najveće šanse za pobedu i da ka njima usmeri svoje organizacione, medijske i druge kapacitete. Posebno uzevši u obzir činjenicu da su savladali lekciju o izbornim nepravilnostima, da poznaju naprednjački izborni ‘modus operandi’ i da mogu smisliti način kako se protiv njega efikasno boriti, mobilišući i građane za tu borbu”, kaže Bursać.
DA LI PRIHVATITI MANDATE?
U delu javnosti, ali i među pojedinim opozicionim političarima pokrenuto je i pitanje opozicionog odnosa prema osvojenim mandatima. Neki smatraju da bi prihvatanjem poslaničkih i odborničkih mandata opozicija praktično legalizovala neregularne izbore.
“Postoje neslaganja u opoziciji oko toga da li treba uzeti poslaničke mandate. Verujem da je stav većine građana da se ne sme ući u legalizaciju izbornog procesa ulaskom u parlament. Ako ukazujemo na neviđenu krađu, ne možemo prihvatiti fabrikovane rezultate u kojima smo ko zna koliko oštećeni. Ja to doživljavam kao prihvatanje mrvica sa stola koje je Vučić udelio opoziciji, ma koliko to jesu procenti mukotrpno dobijeni. Principijelna je stvar da ne pristajete na ilegalne radnje i ishode koji odatle proizilaze. U tom smislu, pritisak mora rasti i politička kriza se mora produbljivati ako želimo da probudimo građane, međunarodnu zajednicu i, konačno, nateramo vlast na promenu izbornih uslova i nove izbore. U potpunosti podržavam zahtev ProGlasa da se takvi ponovljeni izbori održe za šest meseci. Odbijanje da se prihvate mandati jeste pojačavanje takvog zahteva i ujedinjavanje u jedan front. Samo zajednički možemo do toga doći”, kaže Biljana Stojković, kopredsednica stranke Zajedno.
Dejan Bursać, međutim, smatra da je pitanje mandata “lažna moralistička dilema koja je stavljena pred opoziciju”.
“Ako se odrekne mandata, opozicija će se vratiti na poziciju posle bojkota izbora 2020. godine. Znamo da na bojkot i rezultate bojkota nije, bar ne u dovoljnoj meri, reagovala ni domaća ni međunarodna javnost. Opozicione stranke bi, odbijanjem mandata, praktično sebi pucale u noge. Isključile bi se iz institucija, isključile bi se i iz ono malo pristupa medija, a što je najvažnije – ostale bi bez institucionalnog finansiranja, odnosno dovele sebe na ivicu opstanka, na prosjački štap. Ne možete se boriti protiv SNS-a ako nemate materijalna sredstva na raspolaganju. A politička poruka bi mogla biti jednostavna – opozicija je osvojila mandate, i tu nema nikakvog spora. Protestuje se zbog toga što je, da nije bilo izbornih nepravilnosti, mogla da osvoji više”, kaže Bursać.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
