Pošto je desetak dana uoči datuma na koji je oročena (27. jul) gotovo izvesno da najavljena rekonstrukcija Vlade Srbije ne može biti „zamena za izbore“, to jest da ona ne može biti „obimna, temeljna i sveobuhvatna“, kako je zatražio njen pokretač Aleksandar Vučić, lider SNS-a (2. jul), ostaje da se vidi da li će to biti iskorišćeno za raspisivanje prevremenih izbora ili će se preći u fazu „kontrole štete“, pa će se neke personalne rokade u vrhu vlasti prikazati kao važne za ostvarivanje „novih ciljeva“ vladajuće koalicije.
Ukoliko Vučić u nastupu jarosne veličine „ne sruši astal“ u Vladi, to jest ne krene u avanturu prevremenih izbora, protiv čega su, izgleda, svi ostali, uključujući i njegove stranačke kolege, neuspeh njegove inicijative o velikoj rekonstrukciji Vlade, koja je išla do ideje o „zameni premijera“ (Dačića Vučićem), mogao bi biti znak da je vrtoglavi uspon moći ovog još mladog političara – zaustavljen. Problem je što model političkog uzleta koji je Vučića već visoko uzdigao, ne trpi ni privremene poraze i neuspehe, pa može ispasti da će se rekonstrukcija najviše obiti o glavu upravo njenom inspiratoru.
PRIORITETI I MLADOTURCI: Ako ostavimo po strani praktično infantilnu tezu da je rekonstrukcija Vlade sada potrebna da bi se zamenili ministri i visoki državni činovnici „koji slabo rade“, onda možemo primetiti da je ova Vučićeva politička operacija od početka imala izvesne „konstrkcione mane“. Naime, rekonstrukcijama vlade se obično pristupa kada se drastično promeni odnos snaga unutar dominantne političke stranke ili unutar vladajuće koalicije, pa se onima koji su „oslabili“, unutar stranke ili unutar vladajuće grupe stranaka, više isplati da prihvate „nagodbu“ sa naglo ojačali liderom stranke ili naglo ojačalo liderskom strankom, nego da idu na prevremene izbore.
Vučić je, verovatno, računao na takav rasplet, s obzirom da sva ispitivanja javnog mnjenja i rezultati sporadičnih vanrednih izbora po opštinama, upućuju na značajnu promenu u odnosu političkih snaga u Srbiji u njegovu korist u proteklih godinu dana – ali nije uzeo u obzir okolnost da njegov stil apsolutnog „vođstva“ partnerima ne pruža nikakvu odstupnicu, ni u stranci ni u koaliciji – pa su oni svi zajedno primorani na ogorčen otpor, dok je za vremena.
Prvo treba primetiti da se prema Vučiću, izgleda, pojavljuju odavno očekivani prvi znaci otpora među samim naprednjacima. Njegov pokušaj da, pod vidom „rekonstrukcije“ ministara iz sopstvenog SNS-a, koji se navodno nisu snašli u dobijenim resorima (mada su navodno „stručni“ i mada su navodno „pošteno radili“), potisne iz Vlade one ljude koji njemu lično „ne duguju“ sve u stranačkoj karijeri, već ponešto duguju i eks predsedniku stranke Tomislavu Nikoliću, sada predsedniku Srbije – čini se da nije u potpunosti uspeo. Naime, sudeći po oskudnim izveštajima sa sednice Predsedništva SNS-a (13. jul) o rekonstrukciji Vlade, tamo „nije postignuta puna saglasnost po svim pitanjima“. Valjda saglasnost o Vučićevim predlozima ili, možda, o „crvenim linijama“ rekonstrukcije, preko kojih se ide na prevremene izbore.
Na kraju, kako se u štampi licitira, izgleda da je Vučiću „odobreno“ da promeni Gorana Kneževića, Bratislava Petkovića i Alisu Marić, a oko Milana Bačevića čini se da nije obezbeđena spomenuta „puna saglasnost“. A baš on je, moguće, najvažnija meta, s obzirom da je blizak predsedniku Nikoliću, a i kopredsednik je rusko-srpskog međudržavnog komiteta, koji ima uticaja na celokupnu srpsku energetiku, u kojoj Vučić i ministarka Zorana Mihajlović ne mogu da maknu sa svojim planom.
Uzgred budi rečeno, sam Vučić je posle ovog sastanka Predsedništva SNS-a počeo naprasno više da priča da je smisao rekonstrukcije povezan sa novim prioritetnim ciljevima Vlade: pregovorima sa EU, povećanjem zaposlenosti mladih i „promenom svesti“ u Srbiji u pravcu modernizacije i reforme države. Međutim, postavlja se pitanje ima li on u svojoj stranci dovoljno „mladoturaka“ da bi on postao Ataturk.
JAVNE BLAGAJNE: Prva početna (a slabo skrivena) meta zamišljene rekonstrukcije, premijer Vlade Srbije i vođa grupacije stranaka oko SPS-a, Ivica Dačić, lukavo je i trpeljivo izdržao prolećni prvi talas lične difamacije u režiji Vučićevog kruga (da je imao veze sa Šarićevim narko-klanom, pre svega), a kada je „dramski trenutak“ za njegovo medijsko svrgavanje nepovratno prošao, uspeo je od Vučića da prigrabi veći deo uspeha sa Briselskim sporazumom oko Kosova i otvaranja pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji. Sada on, koji je do juče galamio o „podeli Kosova“, na televiziji ističe da nije logično da se ide na prevremene izbore ili da se sveobuhvatno rekonstruiše vlada koja je za Srbiju „ostvarila istorijski uspeh“ u Briselu i da će njegovo ime ostati u istoriji, čak i ako sutra napusti premijersku poziciju („Utisak nedelje“, B-92, 14. jul).
Uza sve to, Dačić je istom prilikom izjavio da je čak spreman da „rekonstruiše“ „najmanje jednog ministra“, što je ispalo kao ironična poruka Vučiću o navodnoj kolegijalnoj konsilijantnosti prema „prvom potpredsedniku“ koga je bacio u nevolju „paralelnim vezama“ u svetu. Taj „najmanje jedan“ ministar je, prema spekulacijama štampe, Milutin Mrkonjić, koji je doista zreo za penziju po svim osnovama. Ali kako, na primer, racionalizovati mogućnost da rekonstrukciju, posle skandala sa malom maturom, izbegne Žarko Obradović, ministar prosvete i Dačićev zamenik predsednika stranke? I kako sačuvati svu silu državnih sekretara i šefova javnih preduzeća s kojima je „nagrađen“ Dačić, kada je okrenuo leđa Tadiću i demokratima – i ušao u koaliciju sa naprednjacima? Premijer Dačić će tu, verovatno, morati nešto da popusti, uz gunđanje svojih saboraca – vodeći računa da je već „odsečen“ od značajnih materijalnih resursa, pošto su njegovi ljudi već temeljno i sveobuhvatno upropastili desetak javnih preduzeća i banaka. To jest, pitanje je koliko „javnih blagajni“ SPS još sme da napusti u korist opstanka svoga premijera, a da sačuva „koalicioni kapacitet“ sa penzionerima i ćuranima, koji u biračkom telu njegovu grupu i nose na leđima?
U stvari, čim je Dačićev kolega iz vrha SPS-a, Branko Ružić, indirektno, „pripretio“ Vučiću izjavom da promena premijera zapravo znači promenu koalicionog sporazuma „koja nije tražena“ u vezi sa rekonstrukcijom Vlade, te da rukovodstvo SPS-a „nije raspravljalo“ o zameni Dušana Bajatovića na mestu šefa „Srbijagasa“ – postalo je jasno da SPS veruje da ima dovoljno jaku „zaštitu“, i sa Zapada i sa Istoka, od prevremenih izbora – a ostalo je samo tekuće cenjkanje u kome oni imaju dovoljno iskustva i veštine. Pri svemu tome, Dačić ima malo razloga da strepi da će ga napustiti Krkobabićeva penzionerska stranka, jer Vučić najavljuje i reformu penzijskog sistema.
KONTROLE ŠTETE: I treći član vodeće stranačke trojke u vladajućoj koaliciji, Mlađan Dinkić, predsednik URS-a, postavio se na jedino mogući način – odbio je „cepanje“ svog resora na ministarstvo finansija (koje bi mu bilo ostavljeno – da otima novac od naroda i privrede) i ministarstvo privrede (koje bi trošilo taj novac i seklo vrpce na novim fabrikama) – a izgleda da je odbio i da „rekonstruiše“ svoje prve stranačke saradnice, ministarke Suzanu Grubješić i Vericu Kalanović. On je najslabiji u trenutnoj vladajućoj koaliciji, ali bi mogao biti važan u nekoj budućoj, koja bi možda mogla biti izmišljena da se spreče prevremeni izbori ili formira neka nova vlast posle njih. Valjda zato iz Dačićevog SPS-a u proteklih godinu dana prema Dinkiću nije upućena nijedna jedina kritička reč.
Kao i sve dosadašnje akcije vladajuće koalicije i rekonstrukcija Vlade Srbije se odvija uz veliku dozu „dramatizacije“, čemu je poslednjih dana najviše poslužio „noćni sastanak“ Vučića i Dačića između 15. i 16. jula. Samo održavanje ovog sastanka „u gluvo doba“ upućuje na zaključak da se zasad verovatno ne ide na prevremene izbore nego na nagodbu u okviru već spomenute „kontrole štete“. Kako ovaj tekst ide u štampu pre nego što je moguće saznati nešto više o ovom susretu, može se samo pretpostaviti da će doći do nekakvih pretumbacija u organizaciji i u sastavu Vlade i njene administracije – kako bi sama rekonstrukcija izgledala uspešnija i „temeljnija“, ali glavni razlog spora, bitka za premijersko vođstvo, verovatno neće biti razrešen u dogledno vreme.
U nečemu se ipak uspelo, priča o rekonstrukciji ministarskog sastava potisnula je u treći plan svaki razgovor o neuspesima aktuelne Vlade na unutrašnjem planu, pre svega u domenu ozbiljnog ekonomskog oporavka. Taj „uspeh“ je „temeljan i sveobuhvatan“.
