Na teškim su mukama bili provladini mediji u poslednjih sedam dana – u pokušajima da se što efektnije i maštovitije dodvore premijeru i tek promovisanom predsedničkom kandidatu Aleksandru Vučiću, pucali su iz svih oružja, prekršili i ono malo preostalih profesionalnih standarda i sav svoj pravednički gnev usmerili u Tomislava Nikolića. Sada je na redu posipanje pepelom i rehabilitacija aktuelnog predsednika
Prvi su na mukama bili televizijski urednici, pre svega oni nadležni za jutarnje programe RTS-a i TV Pinka, u kojima su građani i obavešteni da će se Nikolić kandidovati na predsedničkim izborima. Sasvim očekivano, TV Pink je tog 16. februara 2017. lestvicu beščašća i neobjektivnosti podigao toliko visoko da su ostali mogli samo da se trude da je sustignu. Iako su jutarnji programi i inače poligon za jednostrani politički pogled na svet, iako čovek koji ih prati već u prste zna sve eksperte i analitirače koji će se tu pojaviti, pa i otprilike šta će oni reći – u studiju televizije Željka Mitrovića dogodilo se nešto što je ipak retkost. Skupljen je čitav niz veličanstvenih: novinar „Večernjih novosti“ Dragan Vujičić, Dragan J. Vučićević, Milorad Vučelić, Dejan Vuk Stanković, Dragomir Anđelković i – kao da sve ovo nije bilo dovoljno – Ivica Dačić.
Danas, post festum, ne vredi se ni baviti detaljima tih nastupa, ali oni su se uglavnom sveli na žalopojke, na opšte razočaranje u Nikolića, na šok, nevericu, pa bezmalo (između redova doduše) i na poziv građanima da ostanu smireni u trenucima tako teškim za državu. Da se kojim slučajem probudio baš u trenutku nekog od ovih nastupa, siroti gledalac lako je mogao da pomisli kako se raspala neka obližnja nuklearka ili je otpočeo treći svetski rat. Najdramatičnije je – sasvim očekivano – bilo istupanje Dragana J. Vučićevića koji nije ni pokušavao da prikrije očaj i, uz brojne druge teze, iznese i onu po kojoj je sada jasno da se „igra poker u samo jednu glavu – Vučićevu“.
Deo analitičarske ekipe seliće se tog dana s televizije na televiziju, pa će se na društvenim mrežama komentarisati kako bi, recimo, Stanković i Anđelković mogli makar da se presvuku kad menjaju studio. Uprkos tome, građani i građanke nisu čuli ono najvažnije: da Tomislav Nikolić ima pravo da se kandiduje koliko i svi drugi, da njegovo kandidovanje ne predstavlja kraj univerzuma i da svakako ne zaslužuje da se zbog toga optuži za veleizdaju.
Pošto im je najava Nikolićeve kandidature zgodno pala baš u vreme praznika, tj. na dan kad novine ne izlaze, štampani mediji imali su više vremena da udahnu i da smisle šta će. I zaista – briljirali su. Oni koji to već nisu primetili u poslednjih nekoliko godina, mogli su 17. februara da se vrlo jednostavno i iz prve ruke uvere u tezu da u Srbiji više ne važe profesionalni standardi i da su mediji aktivno angažovani na strani režima.
Od osam dnevnih nacionalnih listova, čak pet su na naslovnim stranama objavili nešto zbog čega bi u normalnijoj medijskoj atmosferi u najmanju ruku mogli da završe na sudu. „Srpski telegraf“ je obznanio da je „Mišković platio Tomi da izda Vučića“, list „Alo“ da je „Dragica naredila ‘Tomo idi na Vučića“, dok je za „Kurir“ vest dana bila da „Rusi hoće Tomu za predsednika“. S druge strane, „Blic“ je baš tog dana izgubio i poslednju šansu da ga bilo ko smatra iole ozbiljnim medijem, na čemu je rukovodstvo ovog lista dugo insistiralo u javnosti. Posle otpuštanja praktično pola redakcije i dobrog dela uredničkog tima, nije zapravo ni čudo što je tog dana udarni naslov bio „Koliko košta obraz: Nikolić od Rusa uzeo 20 miliona evra“. Za ovakvu tvrdnju, „Blic“ nije pružio nikakve dokaze – praksa dopustiva i oprostiva samo u atmosferi u kojoj niko ničemu ne veruje, u kojoj javna reč nema nikakvu težinu i u kojoj svako svakog može da optuži za šta god mu padne na pamet.
Šampion dana ipak je bio „Informer“ sa sad već antologijskom naslovnom stranom na kojoj je Aleksandar Vučić prikazan s omčom oko vrata, Tomislav Nikolić optužen da je u „dilu sa Miškom“ i da je „prešao na stranu žutih bandita, stranaca i tajkuna“, a lideri opozicionog bloka (sad na čelu s Nikolićem) da su se ujedinili da Vučiću „skinu glavu“. Iako ovakve optužbe predstavljaju kršenje ne samo Zakona o informisanju, već i brojnih drugih pravnih akata, nadležno Ministarstvo kulture i informisanja ostalo je nemo – time nastavljajući svetlu tradiciju svojih isto tako nemih prethodnika u prošlom mandatu Vlade Srbije.
Nepunih sedam dana kasnije, 21. februara, nakon što su se Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić izmirili i dogovorili, naslovne strane izgledale su sasvim drugačije: informacija o dogovoru zauzela je ivice naslovnih strana (ako se tu uopšte i pojavila), dok je jedino „Kurir“ ostao fokusiran na Nikolića, objavljujući kako je on odustao od kandidature jer mu je obećano premijersko mesto.
U sledećih nekoliko dana, sasvim je sigurno da će se aktivno raditi na rehabilitaciji lika i dela aktuelnog predsednika, a da će urednici – još umrljani onim u šta su do malopre uvaljivali Tomu – krenuti da se ubrzano posipaju pepelom. Kako će to izgledati za sada nije poznato, ali je sasvim izvesno da će smrdeti do neba.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
