Kad zaboraviš JUL

Zavidnom partijskom stažu (Savez komunista – Pokret za Jugoslaviju, JUL, Partija demokratske levice i SPS) Aleksandar Vulin, sada predsednik Partije socijalista sa kojom je na naprednjačkoj listi „Pokrenimo Srbiju“ ušao u parlament, pridodaće i državnu funkciju šefa Kancelarije za Kosovo i Metohiju. U pauzama svog levičarskog angažmana pisao je kolumne, novinske članke, a poslednjih godina i romane (Opadanje, Lepota i Mrak). Za razliku od književnih dela koja su ostala manje-više neprimećena, Vulinov političko-publicistički opus je, pre svega zbog Marković-miloševićevske stigme, stekao nemali broj ogorčenih protivnika i neprijatelja, ali i verne poklonike. No on se uvek više držao svojih uverenja nego toga šta drugi misle o njemu, tako da će se svi oni koji moraju da dokazuju svoj dosledni liberalizam ili uspaljeni patriotizam, ponovo naći pred starom metom, samo u jednom nešto izmenjenom ambijentu.

„VREME„: Kakav je osećaj biti ponovo u stranci koja je na vlasti?

ALEKSANDAR VULIN: Opterećujući.

Zbog čega?

Osećanja odgovornosti.

Za šta?

Za mnoge stvari, uključujući i one za koje niste krivi.

Dobro, ali vi ste se kao borbena levica, kako piše u programu Pokreta socijalista, trudili da dođete na vlast?

Naravno, to je cilj svakog bavljenja politikom, ali njega prati osećanje odgovornosti za ono što radite.

I za šta ćete se, u skladu sa tim osećanjem, zalagati?

Po prirodi posla, pre svega za očuvanje Kosova i Metohije u državno-pravnom sistemu Srbije, ali time moje političko angažovanje ne prestaje.

Nego se nastavlja?

Pre svega socijalnim pitanjima. Da vidimo šta ćemo sa socijalnim neravnopravnostima u zemlji, šta sa tajkunima, a šta sa kriminalnim privatizacijama.

Znate da ih je bilo?

Apsolutno, Evropska komisija je od Srbije već tražila da preispita 24 sporne privatizacije.

To podrazumeva borbu protiv kriminala i korupcije?

Nije to samo borba protiv kriminala i korupcije. Drastične socijalne razlike nisu samo posledice tih problema. Ima bezobrazno bogatih koji su pošteno stekli novac, ali ne sme više da bude bezobrazno siromašnih. Socijalne razlike moraju da se smanjuju, i na kraju nestanu.

Mislite da takve stavove dele i ostale stranke vladajuće koalicije?

Sve partije, bez obzira na to da li su u opoziciji ili na vlasti, govorile su da se pljačka mora zaustaviti, a da će odgovarati oni koji su u njima učestvovali.

Mislite da se to može sprovesti u vladi u kojoj je premijer Ivica Dačić, s kim ste se razišli nakon afere „Kofer„?

Mi smo imali dve mogućnosti: da pustimo Demokratsku stranku da nastavi da pljačka ili da preuzmemo vlast i da ih pošaljemo u opoziciju, jer je to bio jedini način da se ispitaju kriminalne privatizacije.

Ostavimo sada Demokratsku stranku, šta je sa vašim nekadašnjim kolegom Dačićem?

Činjenica je da sam se razišao sa Dačićem i Socijalističkom partijom, ali ovo nije vlada ljubavi. Nije ni vlada partija koje imaju istovetne programe. Nije čak ni vlada nacionalnog jedinstva. Ovo je vlada nacionalnog spasa. Zato morate da ostavite po strani neka ideološka razmimoilaženja da biste dobili priliku da promenite neke stvari.

Izvinite, ali druženje sa ljudima koji u tašnama nose gomile novca nema veze sa ideološkim razlikama?

Ja sam i podržao ovu vladu zato što verujem da će se Aleksandar Vučić boriti protiv kriminala i korupcije.

Mislite da će on biti dosledan u tome i utvrditi, na primer, da li je Dinkić imao neku ličnu korist od privatizacije Mobtela ili da li je Velimir Ilić upleten u poslove „stečajne mafije„?

Apsolutno, kako bi moglo drugačije? Postoji zakon, ako se utvrdi da je bilo malverzacija, za njih mora neko da odgovara, mada do sada nije bilo tako. Na primer, Ustavni sud je utvrdio da je Statut Vojvodine neustavan. Da li je neko odgovoran za to?

Da li jeste?

Naravno da jeste, ali ja nikada nisam čuo ime čoveka koji je prekršio Ustav. Policija će vam napisati kaznu istog trenutka kada napravite prekršaj, ali zato niko ne odgovara kada se pogazi najviši pravni akt ove zemlje. Slično je sa uredbom Vlade o pretvaranju društvene u državnu svojinu, bez obzira što je tadašnji Ustav dopuštao ravnopravnost svih oblika svojine.

Ima li tu neko ime?

Naravno. Za kršenje Ustava je odgovoran tadašnji ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović, čije je mišljenje o privatizaciji stavljeno iznad zakona.

Sada će biti da su za sve odgovorni oni koji više nisu na vlasti?

Ako me pitate, mislim da je Aleksandar Vlahović kriv.

I?

I Vlahović treba da ide u zatvor. Kao i svi ostali koji su odgovorni za prodavanje imovine u bescenje i uništavanje privrede.

To nije obračun sa političkim oponentima?

Naravno da nije, to je mišljenje Aleksandra Vulina, konačnu reč će dati sudovi.

Mislite da će sudovi raditi bez političkih pritisaka, da neće biti revanšizma i kompromisa zbog toga što neko sada sedi u vladi?

Vučić je više puta rekao da nećemo biti u vladi ukoliko bude prepreka u borbi protiv korupcije. Nema potrebe da sumnjam u njegove reči.

Ali vi ste sami donedavno govorili da Dačićev ostanak na funkciji podrazumeva da nećemo saznati kako su se obogatili Slavica Đukić Dejanović i njen muž od privatizacija kragujevačke Zastave Elektro?

Sve privatizacije, uključujući i prodaju preduzeća Zastave Elektro treba da se provere. Sve, bez izuzetka.

I uloge funkcionera SPS–a u prezaduženju javnih preduzeća poput Galenike?

Naravno, treba da se vidi ko je taj dug napravio. Ne sme da bude zaštićenih. To bi moralo da bude u interesu svih koji čine vladu. Nekada se govorilo, nećemo da diramo naše partijske kadrove, to loše deluje na imidž partije. Nema više toga. Razračunavanje sa mangupima u vlastitim redovima biće dobro za imidž partije.

U to spada i provera da je Milutin Mrkonjić sprečavao izdavanja dozvola za kamionski transport, bez obzira što je upravo postavljen za ministra saobraćaja?

Tužilaštvo više neće biti „naše“ ili „njihovo“, već će sprovoditi zakon, tim pre što će nakon promene pravne regulative, upravo ono, a ne policija, voditi istrage, tako da ja u pravosudni sistem imam poverenja.

Na čemu se zasniva to poverenje s obzirom da sumnje koje ste javno iznosili o Dačiću, Slavici Dejanović ili Mrkonjiću nisu do kraja razjašnjene?

Ja znam da biste vi voleli da ja budem tužilac. Nije vam to loša ideja, moram priznati.

Nije reč o tome šta bi ko voleo, već da li sudovi imaju dvostruke aršine, jedne za one koji su na vlasti, a druge za ostale.

Tako je, i ja očekujem da će se zakoni sprovoditi, i da će tužilaštvo da radi svoj posao, ali znate šta mi je žao?

Šta?

Što ovakve stvari nikada niste pitali, recimo, Borisa Tadića.

Nije bilo prilike, ali to jesu pitanja za svakog ko učestvuje u vlasti.

A zаšto nije bilo prilike da ga pitate?

Sasvim slučajno.

Nije vam bio interesantan sagovornik? Znate zašto niste bili u prilici? Zato što vam oni nikada ne bi dozvolili da se pravi intervju na ovaj način. Mislite da sam toliko politički nepismen da nisam znao šta ćete da me pitate?

Pa ne bismo ni razgovarali sa vama da ne možemo da vas pitamo ovakve stvari.

Apsolutno. Ja sam otvoren za sva ta pitanja. Samo mi je nekako malčice žao što neki drugi, dok su bili na vlasti, nisu bili u prilici da odgovaraju na ovakva pitanja. Ništa više.

Dobro, osim borbe protiv korupcije prioritet nove vlade je?

Kosovo.

Šta ćemo sa Kosovom?

Šta ćemo s Kosovom? Radićemo sve da ljudi na Kosovu i Metohiji žive bolje, i da više osećaju državu Srbiju iza svojih leđa.

Šta je za vas Kosovo?

Šta je Kosovo?

Da.

Južna srpska pokrajina. Šta drugo?

Bez obzira što je više od devedeset zemalja priznalo Kosovo kao nezavisnu državu i što Beograd niti formalno niti suštinski ne vrši vlast na toj teritoriji?

Nemojte samo da mi pričate o realnosti na terenu. Ustav Srbije za mene je jedina realnost. Po Ustavu moje države, Pokrajina Kosovo i Metohija je sastavni deo teritorije Srbije.

I radićete u skladu sa tim?

Naravno, da nemate neku bolju ideju?

Možda ima predsednik Nikolić, koji kaže da nikada neće biti predsednik Prištini.

Kao što vidite, on nije prestao da se bori za očuvanje ustavnog poretka Srbije.

Što odbijaju svi do jednog kosovski Albanci.

Videćemo da li će Albanci na kraju prihvatiti Srbiju, ali hajde da se jedino kladimo na našu državu. Zašto se uvek kladite na to da su drugi uporniji, pametniji i hrabriji od nas? Ja ne mislim da je tako. Mislim da smo mi pametniji i hrabriji od drugih. I uporniji. Pa da vidimo. Vreme je pred nama. Istorijski narodi se razlikuju od ostalih po tome što ne odustaju od svojih interesa ako se ne ostvaruju istog trenutka kada bi to želeli. Ostali dižu ruke čim naiđu na prvu prepreku.

Kada je reč o preprekama, znate li šta se Srbija dogovorila sa prištinskom delegacijom tokom dosadašnjih pregovora u Briselu?

To niko precizno ne zna, ali to nema veze sa Kancelarijom za Kosovo, već sa državom. Skupština nikada nije raspravljala o tim dokumentima.

A vlada?

Nije ni vlada.

Dosadašnji šef pregovaračkog tima kaže da su svi dogovori pretočeni u zaključke i uredbe Vlade. Imate sve te sporazume na sajtu.

Kakvom sajtu?

Vlade Srbije.

Šta će oni na sajtu? Ti dokumenti treba da budu u Skupštini Srbije. Ima li nekog važnijeg mesta da se o njima razgovara i raspravlja?

Hoćete da kažete da će parlament glasati o tim Vladinim uredbama?

Uredbe ne moraju da prođu skupštinsku proceduru, ali ako imate bilo kakvu sumnju da je dogovoreno nešto što je suprotno najvišem pravnom aktu zemlje, morate pred Ustavni sud.

A lokalni organi na severu Kosova koji su izabrani na osnovu zakona Srbije?

Opstaće.

Kao paralelne institucije?

Na Kosovu postoje paralelne institucije, ali se one finansiraju iz Prištine, a ne iz Beograda. Za nas postoje samo legalne srpske institucije i one neće biti ukinute.

Ni one gde su kosovski Srbi sami organizovali izbore, bez obzira na to što se Beograd tome odlučno protivio?

To je vrlo osetljivo pitanje jer je prethodna vlada stvorila konfuziju svojom politikom, ali u svakom slučaju neće biti ukinuta nijedna opština, tako da ćemo naći rešenje.

Kakvo?

U skladu sa zakonima Srbije.

Mislite da ćete to moći lako da uradite kada neke od najuticajnijih država traže od Srbije da raspusti lokalne samouprave na Kosovu?

Nisam ni rekao da će to biti lako. Niti prijatno. Ali, to je jedino moguće. Ne mogu ja da promenim Ustav. Ustav i zakoni obavezuju da se izbori organizuju na teritoriji čitave Srbije. Jasno piše da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije i da iz takvog položaja slede obaveze svih državnih organa.

Mislite da će to razumeti neko u Briselu ili Vašingtonu?

Mislim da hoće. Ne samo u Briselu, već i u Vašingtonu ili Moskvi. Postoje stvari o kojima ne možete da pregovarate. Među njih spadaju i legalne institucije Republike Srbije na Kosovu, pre svega opštine, organi raznih ministarstava Srbije koji tamo funkcionišu. Ministarstva zdravlja, školstva, socijalne politike, kulture…

Pravosuđa, sudovi…?

Naravno, i sudovi.

I ispostave Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije koje po privatnim kućama izdaju lične karte, dozvole i registarske tablice Srbije?

Ne, ne. Ne izdaje MUP dokumenta na Kosovu, već u područnim jedinicama u centralnoj Srbiji.

Ali i ta ministarstva o kojima govorite imaju ingerencije samo severno od Ibra.

Taman posla. Samo nam još ta podela fali. Nesporno je da uslovi u kojima žive Srbi na severu i u enklavama nisu isti, da su oni u enklavama ugroženiji, ali zato njima moramo da posvetimo mnogo više pažnje. Kancelarija za Kosovo će upravo raditi na tome da institucije države Srbije zadrži i sprovede na Kosovu.

Što Srbiju direktno vodi u konfrontaciju sa Briselom.

To nije tačno.

Kako nije tačno kada je jedan od uslova za dalje evropske integracije normalizacija odnosa sa Prištinom?

Ne postoji jedinstven stav EU o pitanju Kosova.

Ali postoji većinski, s obzirom na broj članica EU koje su priznale Kosovo.

A što ne kažete da u Ujedinjenim nacijama postoji većinski stav država koje nisu priznale Kosovo? U najmanju ruku postoji prostor da se borimo da Kosovo nije država.

Koju Srbija nikada neće priznati?

Naravno da neće.

Pa niko i ne traži od Srbije da je formalno prizna, već da se ponaša prema Kosovu kao suverenoj državi sa kojom treba da normalizuje odnose.

I da prihvatimo realnost?

To je deo realnosti o kojoj vrlo jasno govore međunarodni zvaničnici.

Dobro, to onda znači da gde god žive Srbi na Kosovu, ne postoje institucije Kosova. I to je realnost. Realnost je da Kosovo nikada neće postati nezavisna država dok to Srbija ne prihvati, a neće prihvatiti. Zašto se takva realnost ne prihvati? Hajde onda da igramo tu igru. Ali nije stvar u tome. Moramo da se vratimo na teren Ustava i zakona, jer je to jedini način da se izbegnu proizvoljna tumačenja.

I da se nastavi dijalog sa Prištinom?

Proces političkog pregovaranja će se nastaviti jer gledamo kako da olakšamo život ljudima na Kosovu, i da primenjujemo zakone Srbije.

Čak i ako bi njihovo sprovođenje zaustavilo evropske integracije?

Predsednik države je jasno rekao da od toga nema ništa. Ko sam ja da ga ispravljam? Uostalom, Pokret socijalista neće ni uvesti ni izvesti Srbiju iz EU.

A šta kažete vi lično?

Da moramo da budemo oprezni.

Šta to znači?

Da budemo svesni da se svet menja, i da to sada nije na dnevnom redu. EU nije cilj, već sredstvo da naši ljudi bolje žive.

Ali se slažete da Srbija treba da nastavi put ka EU?

Da, jer bi nagli zaokret bio poguban za nas.

I lično to prihvatate?

Ja neću raditi ništa protiv toga. A što se tiče Kosova, nema države na svetu koja bi se odrekla dela svoje teritorije. Zašto bi to očekivao bilo ko od nas, tim pre što se sa Kosovom ne bi završio proces cepanja Srbije? Da li nam je neko rekao da bi nakon toga Srbija ostala u istim granicama? Naravno da nije. Šta, treba da kažemo da se odričemo Kosova, da smo genocidan narod i da onda sve bude u redu?

Niko ozbiljan i ne govori da su Srbi genocidan narod, ali ste videli kakve su bile reakcije u regionu kada je premijer Dačić rekao da se u Srebrenici nije dogodio genocid, već zločin.

Imate odluku Međunarodnog suda pravde da Srbija nije odgovorna za ono što se dogodilo u Srebrenici. Takođe imate i deklaraciju Skupštine Srbije.

Ali da ima određene obaveze zato što nije učinila dovoljno da ga spreči.

Da, hajde da navijamo za to da smo genocidni. Hajde da se borimo za takvu kvalifikaciju.

Dobro, šta se dogodilo u Srebrenici?

Odmah da vam kažem, u tu igru me nećete uvući.

Kakvu igru?

U kojoj očekujete da ćete nešto od mene dobiti.

Niko ne očekuje.

Onda ništa nećete ni dobiti. Pogledajte odluku Međunarodnog suda pravde, deklaraciju Skupštine Srbije i stavove i zaključke Komisije za ispitivanje zločina Republike Srpske, tu sve piše. Srebrenicu, kao nijedan drugi zločin, ne možete da posmatrate izvan konteksta onoga što se dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije.

Ali jedan zločin ne amnestira drugi?

Apsolutno.

I svi koji su odgovorni za zločine treba da odgovaraju.

Naravno.

A što je onda vaša stranka govorila da je hapšenje Mladića plitko i politički neodgovorno?

Mi smo tu bili jasni. Hapšenjem se neće rešiti nijedan problem. Ni nezaposlenost ni siromaštvo, a posebno ne korupcija.

Pa je li to bilo politički neodgovorno?

Da li sam se radovao Mladićevom izručenju? Nisam. Da li je to urađeno po zakonu? Jeste. Ali ako od mene tražite da zbog toga budem srećan i euforičan, moraću da vas razočaram.

Vi ste bili u pritvoru i zbog sprečavanja hapšenja Veselina Šljivančanina, koji je osuđen za ratne zločine?

Tadašnji Ustav je zabranjivao izručenje naših državljana stranim sudovima, a proveo sam mesec dana u pritvoru zato što sam predvodio demonstracije zbog njegovog hapšenja. Nikada niko nije u Srbiji hapsio opozicione lidere zbog protesta. Toliko o dosovskim slobodama.

Vi pričate o tome, a u vreme kada ste bili jedan od najviših funkcionera JUL–a policija je brutalno tukla lidere opozicionih stranaka i građane na ulicama, što ste vi podržavali.

To jednostavno nije istina, moje reči su bile istrgnute iz konteksta. Kada vam državni organ kaže da se pomerite, vi ćete to uraditi, ili ćete snositi posledice. Kada je meni policija prilikom hapšenja Šljivančanina rekla da se pomerim, ja to nisam učinio. Jesu li pucali gumenim mecima? Jesu. Jesu li me polivali vodom iz šmrkova? Jesu. Jesu li me tukli? Jesu. Jesam li se žalio zbog toga? Nisam. Ne ide se u revoluciju a da ne dobijete nijedan šamar. Ja sam tokom protesta devedesetih jasno pozvao građane da ne napadaju policiju, a policiju da ne reaguje na način na koji je to činila, i osudio svako nasilje.

To nije bilo obično nasilje, ljudi su doslovno ubijani.

Dvanaest godina je prošlo od svrgavanja Miloševića. Dvanaest godina se vode istrage. Dvanaest godina se ispituju pojedini slučajevi. I šta je bilo? Ništa. To, priznaćete, nije moja odgovornost.

A da li je vaša odgovornost kada ste opravdavali upad policije tokom studentskih protesta na Filozofski fakultet?

Rekao sam da Univerzitet nije strana ambasada, ali nemojte da vas podsećam da je bilo i napada na policiju.

Zbog čega policija treba da gazi ljude na ulicama?

Naravno da ne treba i ja sam jednom gotovo dobio batine na ulici.

I videli policijsko nasilje?

Video.

Da li ste o tom batinanju građana pitali nešto nekoga u JUL–u, koji je odlučivao o svemu?

Tada još nije odlučivao. JUL je bio uticajan, ali nije odlučivao o svemu.

Mislite da bi neko smeo da vrši represiju bez odluke političkog vrha?

Sigurno da je bilo i takvih odluka. Dvanaest godina je više nego dovoljno da se pronađu odgovori na sva ta pitanja, ali to nije urađeno. Ja se nadam da ćemo mi moći da otkrijemo građanima sve što je bitno i za taj period, ali i kako je stradao Ranko Panić tokom protesta 2008. godine.

I ko je ubio Slavka Ćuruviju?

I to ko je ubio Slavka Ćuruviju, ko je odgovoran za smrt novinara Milana Pantića, ali i Ranka Panića.

I ko je ubio generalnog sekretara JUL–a Zorana Todorovića?

Tako je, i ko je ubio direktora JAT-a, ministra odbrane Pavla Bulatovića ili načelnika Resora javne bezbednosti Radovana Stojičića. Bilo bi lekovito i zdravo da skinemo tu hipoteku s vrata i da nastavimo sa normalnim životom. Ja se radujem toj istini ma kakva ona bila.

A što ste tek 1998. otišli iz JUL–a?

Zato što je ta stranka izneverila svoj program i postala maska za bogataše koji su sedeli u njoj.

I trebalo je da čekate četiri godine da to vidite?

JUL je na početku bio izvorno levičarska stranka, ali se to s vremenom menjalo.

Kako je izgledao vaš razlaz sa Mirjanom Marković?

Neću da pričam o tome. Sve što je bilo bitno rekao sam kada je bilo važno, dok je JUL bio vlast.

Kome?

Kome je trebalo da kažem. Glavnom odboru i najvažnijim funkcionerima partije.

I šta su vam odgovorili?

Saslušali su me, ja sam tražio na Glavnom odboru da glasa o mojim predlozima, ali sam ostao ubedljivo u manjini. Ali kažem vam, i da je bilo gore, ne bih vam to rekao.

I kako ste se osećali kada ste shvatili da ste u manjini?

Eto, kako sam se osećao? Neću da govorim o tome.

Niko vas ne pita šta vam je rekla gospođa Marković tokom poslednjeg susreta.

Ma pustite to. Tada sam rekao šta mislim, jer je bilo važno. Sada bi to bilo samo lažno herojstvo. Činjenica je da sam se razišao sa strankom i napustio vlast iz principijelnih razloga, što i nije baš uobičajeno u domaćoj politici.

Pa što ste se onda vraćali?

Vratio sam se kada sam video kako gori Skupština 5. oktobra.

Gde ste bili tada?

Na ulici, prošao sam blizu parlamenta. Moj povratak u politiku proistekao je iz potrebe da se suprotstavim onome što je usledilo nakon toga što je Srbija postala plen.

Možda se zato i čuju kritike da je to povratak u najgore vreme devedesetih i crveno–crne koalicije: nema JUL–a, ali ste tu vi, umesto Miloševića je Dačić, umesto Šešelja Vučić.

To su besmislice, ova vlada mi liči na devedesete koliko i prethodna vlada demokrata, SPO-a i socijalista koji su isto tako sarađivali u tom periodu. Na sreću, ništa ne može da se vrati.

Čak ni Mira Marković?

To nije pitanje.

Kako nije?

Lepo, nije.

A ako jeste, šta je vaš odgovor?

Da bih voleo da se svako ko je otišao iz Srbije vrati u svoju zemlju.

Slika sa naslovne štampanog izdanja fotografije: milan timotić / pečat