Kad ministar roman piše

Пристојно сит, кренуо је пешке према Детелинари како би шетњом поспешио циркулацију и мало разбистрио главу. На улицама није било много људи, хладно време их је нагнало да махом остану у затвореном простору. Радници на мердевинама су мењали билборде уз Булевар ослобођења. Воша је позивала на утакмицу против Бајерна, а шопинг центри су промовисали луде попусте за Црни петак који се приближавао. Тек на понекој огради градилишта се могао видети заостао похабан плакат из прошлогодшње референдумске кампање, када су грађани позивани да се на истом листићу изјасне за независност Војводине и приступање Европској унији.

Bilo da su rukovođeni slepim slučajem i haosom ili pak sudbinom (šta god ona za koga bila), naši su životi svakotrenutni “referendum” između opcija koje biramo impulsivno ili nam se dešavaju po nama neshvatljivom poretku: neke kišovite srede uveče, zgureni pod poluraspadnutim kineskim kišobranom, na slabije osvetljenoj gradskoj raskrsnici ne skrenemo levo nego desno i – ne upoznamo osobu svog života. Čak ni ne saznamo da je nismo upoznali…

...

Ne ide to tako samo sa malim, ličnim sudbinama nego i sa velikom istorijom. Da li je sve išlo najbolje moguće ili smo negde pogrešno skrenuli? Ako jesmo, da li je to bilo neminovno? A šta bi bilo da je bilo nekako sasvim drugačije?

E, upravo zbog tih pitanja, a najviše onog poslednjeg, poslednjih decenja svedočimo globalnom procvatu tzv. alternativne istorije iliti istorijske fikcije: šta bi bilo da su Hitler i ekipa dobili rat, da su Sovjeti umarširali u Pariz, da je nacistički simpatizer usred WWII postao američki predsednik…

SLUČAJ ILI SUDBINA

Da li je bio slepi slučaj ili prozorljiva sudbina da u nekoj knjižari pre 5-6 godina opazim inače sasvim neopazivu knjižicu, tanušnu, polugrozno dizajniranu, nepoznatog autora? Uzevši je u ruke, prvo sam se setio da mi autor i nije baš sasvim nepoznat – jedna od onih lokalnih NS prišipetlji sa desnice, ali ne ekstremne; bio je, tada valjda i dalje, dugogodišnja uzdanica SPO – a kada sam malo prelistao romančić koji “alternativnu istoriju” smešta u Srbiju i u Novi Sad, bilo je jasno da neću kući bez nje!

Samo, znate kako to ono ide, život vas odvuče nekim drugim stazama i zavede vas u neka druga bespuća, i tako knjižica ostade nepročitana. I ostala bi verovatno zauvek da njen pisac nije postao ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u novoj Vladi Srbije (koju gle, formalno predvodi još jedan Novosađanin), dakle, neko i nešto, pripadnik samog establišmenta. A ko sam ja da ne čitam ministarske romane?

I tako je lektira napokon pročitana, makar i sa zakašnjenjem. I odmah ću vam reći: nije mi žao. Knjiga, doduše, nije dobra, ali je zabavna. Verujem da razumete tu važnu distinkciju. Osim što je zabavna, knjiga je – to jest, pisac – u neku ruku i odvažna, jer se pozabavila nečim što je apsolutni tabu makar i kao distopijska fikcija, naročito severno od Dunava i Save.

Elem, ovako stoje stvari u Podeljenom gradu Nemanje Starovića (Prometej, Novi Sad, 2018). U leto NATO bombardovanja 1999. ovdašnji Vrhovnik je bio malo tvrdoglaviji nego što je bilo podnošljivo, tako da ga je usred leta smenila vojska (general Peričić!) i usput ostala na vlasti u Srbiji, a NATO je krenuo u kopnenu ofanzivu ne samo sa juga nego i severa, tako da je izbio na Dunav, zauzeo Bačku i Banat (Novi Sad je, naravno, postao glavni grad nove nezavisne teritorije), dok je Srem ostao u Srbiji. To od naše lepe varoši čini dvostruki pogranični garnizon, na bačkoj strani, u Banovini i drugde, stoluje vojvođanska vlast koju Beograd ne priznaje (dočim je u zgradi koju u ovoj stvarnosti znamo kao NIS-ovu smeštena NATO komanda, zgodno!), a odmah preko reke, na petrovaradinskoj tvrđavi, stoluje vlast koju je postavio Beograd, ali koja na bačku obalu (bajdvej, mostovi nisu nikada ponovo izgrađeni) može samo da gleda s čežnjom. Vojvodina je, uostalom, pre koju godinu organizovala uspešan referendum o nezavisnosti, a istom prilikom je postala i članica EU. Voša uredno igra Ligu Evrope s Bajernom, ali ovdašnjem Srpstvu ipak nije lako pošto “vlast ne dozvoljava povratak starog imena stadiona Karađorđe”. A kome treba Bajern bez Karađorđa?!

MAČKA I MIŠ

To je, dakle, zatečena postavka stvari, ali gde je peripetija? Srbija se, dakako, ne odriče svoje severne pokrajine, a Evropa se ne odriče svoje nezavisne članice. A bliži se datum stogodišnjice prisajedinjenja Vojvodine Srbiji, što bi Beograd da, hm, nekako spektakularno obeleži, a nadrndani Britanac koji je šef okupacijske obaveštajne operative treba da spreči neprijatna iznenađenja. Njegov rival, sekretar Majstorović, rođeni Novosađanin i patriota, malo pre akcije prvi put posle mnogo vremena inkognito dolazi u rodni grad, i u njemu uočava one iste urbanističke promene (i na istim mestima!) koje uočavamo i mi, pa se pitamo – živimo li i mi u ovom romanu?

I tu kreće igra mačke i miša sa subverzivnom kontrabandom zamotanom u običan šverc preko Dunava (Begeč-Banoštor, ponajvećma), sa zamenama identiteta i ostalim žanrovskim andrmoljama, sa nameštaljkama, skretanjima pažnje na sitnice da se ne bi videle krupnice. Ne bi bilo u redu da vam sufliram kako se cela priča raspliće, ako se uopšte raspliće. Uglavnom, cela je postavka toliko suluda i unikatna da ne možete ostati neozabavljeni, iako je od početka do kraja jasno da čitate delo amatera.

Što je, dakako, šteta. U rukama veštijeg pisca, mogla je ovo biti mnogo složenija i potentnija priča (ili scenario?). Grčevito se držeći žanrovske priče, gotovo u panici da mu se ne raspadne, Starović sasvim površno i ovlašno tretira ono što bi moglo biti mnogo zanimljivije. Recimo – kako se živi u toj Vojvodini i toj Srbiji? Jasno je da je Srbija tužna, ojađena i izolovana wannabe ruska gubernija (“gde si car sa 50 evra”), a da se u Vojvodini živi, štono kažu, “normalno”, po EU standardima. Ako se može živeti normalno u nacionalnom ropstvu? Pisac je tu gotovo ambivalentan jer bi da jasno stavi do znanja da “naši” stoluju na južnoj obali Dunava, ali čitaocu daje jako malo potkrepe za zaključak da je Novi Sad, “podeljeni grad”, stenje pod jarmom, simboličkim ili pravim.

Da je imao umeća i strpljenja, Starović nam je mogao mnogo detaljnije i življe, recimo, prikazati svakodnevni život grada, saobraćaj, jezički idiom koji dominira na ulicama, način oblačenja, muziku koja se sluša, dominantan diskurs medija… A onda i sve to sa druge strane. Poput priče o Berlinu u vreme Zida. To je ukus mesta, vremena i života, ostalo su trice.

Eto, tako, kažem vam, mnogo pravaca u našim životima određuje slepa slučajnost. Da nije postao ministar, Starović bi svakako imao jednog čitaoca manje. Moj mu je savet da sada nastoji da kako god zna sakrije ovaj roman od svog formalnog šefa. Ko ga zna, znaće i zašto.