Jesen pomazanika

Ako Milorad Dodik politički preživi ono što se trenutno dešava u Bosni, na proleće će moći da kolje vola i proslavlja jubilej – 40 godina na političkoj sceni te države. Po tome će biti evropski rekorder. Naime, teško je naći sličan slučaj, da je neko bio u komunizmu na javnoj funkciji, pa je uspeo da se politički više nego dobro održi poslednje četiri decenije. Još ako se tome doda da je Dodik iz države u kojoj je četiri godine besneo razarajući rat, onda njegov uspeh dodatno dobija na težini (i ovo nije metafora koja cilja na gabarite našeg junaka).

Ali pre nego ispeče vola i počasti narod, Dodik će morati da se suoči sa posledicama odluke Suda BiH koji mu je odredio zatvor u trajanju od jedne godine i zabranu političkog delovanja u trajanju od šest godina. Iako je oko ove presude objavljene početkom avgusta nastala prava mala političko-medijska tarapana, posebno u Srbiji, kako dani odmiču stanje se smiruje. I sam Dodik se – posle niza javnih nastupa u kojima se udarao u prsa junačka i izjednačavao svoj sa opstankom entiteta i celog pravoslavnog življa u BiH – pomalo povukao i uradio ono što najbolje zna: bacio se na populizam i u tom pravcu preokrenuo kampanju.

OVO JE BOROVNICA

Ako je ranije znao da dovede orkestre u svoju sarajevsku kancelariju i da pije rakiju na zaprepašćenje muslimana koji rade u toj ustanovi, sada se povukao na obronke Jahorine i sa patrijarhom SPC Porfirijem otišao da bere borovnice.

Svi koji se bave branjem borovnica znaju da je “sad to vreme” i da se treba poprilično pomučiti da se stigne na visine na kojima divlja borovnica raste, što je po pravilu preko 1700 metara nadmorske visine, a onda tek sledi “robija”, jer je potrebno nadljudsko strpljenje kako bi se ubrao dragoceni plod. Za borovnice nutricionisti kažu da su pravi lek u borbi organizma protiv slobodnih radikala, pa bi ova slika i video, objavljen na nalogu Milorada Dodika na društvenim mrežama, mogla i politički da se tumači ovako – neće on odustati od borbe protiv slobodnih radikala. A opet, možda je to samo, kako glavni junak tvrdi, dragoceno vreme sa patrijarhom u povezivanju sa prirodom. E sad, da li se Dodik više bavio panteizmom ili je drugovao sa Porfirijem koji je došao da ga lično podrži i/ili prenese neke poruke, za sada možemo samo da slutimo. Uglavnom, videli smo dvojicu deda koji skupljaju malene ljubičaste plodove u kantice i Porfirija koji u jednom času kaže: “Ovo je borovnica”.

Može patrijarhova rečenica da zazvuči i kao kakva biblijska poruka – tamo kažu “Ovo je čovek (Evo čoveka, Ecce homo)”, ali to bi već bilo previše slobodno tumačenje.

DODIK I DEVOJAČKA TRAVA:
PRIZNAJE–NE PRIZNAJE

Njih dvojica su maltene vršnjaci – Dodik je samo dve godine stariji, ali konstitucijom i izgledom deluje da je mlađi. Možda bi se dalo zaključiti da moć, politička i finansijska, podmlađuje, ispravlja bore i pomera granicu dugovečnosti. A Dodik se ne da. Preživeo je sve i sada je dočekao da se za opstanak u politici bori sa sudom države koju javno ni ne priznaje i o kojoj misli sve najgore, ali, kako tvrde oni koji prate bosansku politiku, poštuje sve njene odluke i sledi propisane zakone.

Tako je, posle susreta sa Porfirijem i branja borovnica, poslao advokata da uloži žalbu Sudu BiH na odluku Centralne izborne komisije. A još ranije je njegov advokat podneo zahtev Ustavnom sudu BiH, kojim se traži obustavljanje izvršenja odluke Apelacionog suda. Iako, ponovićemo, Dodik javno ni na koji način “ne priznaje” sve te sudove. Dalje, iako nema nikakvo mišljenje o EU, Evropi i strancima, kako voli da kaže, iskoristiće mogućnost i žaliće se Evropskom sudu za ljudska prava. Dakle, ići će u Strazbur a ne, recimo, u Moskvu, da proba da izdejstvuje “pravo za sebe”.

Kao i Vučić, njegov parnjak u Srbiji, Dodik jedno priča na televiziji i na mitinzima, a drugo radi iza zatvorenih vrata. Ono što znamo i što on zna je da više nije predsednik entiteta Republika Srpska. Potrebno je samo videti kako će se, u naredna tri meseca, i formalno odvijati primopredaja vlasti. Razume se, za sada niko ne može precizno da kaže kako bi mogla da se rasplete kriza “oko Dodika”, ali će verovatno, kako tvrde dobri poznavaoci prilika iz Banjaluke i Sarajeva, biti organizovani izbori na kojima bi Dodik instalirao nekog sebi lojalnog.

foto: fonet / instagram predsednika srbije

SVE JE ISTO, SAMO JE DODIK BOGATIJI

Od kada se vratio na vlast 2006. godine, radio je Dodik sve što je mogao da učvrsti svoju poziciju i poništi svaku moguću alternativu. Dvadeset godina ranije važio je za umerenog liberala, za konzervativca koji je pravljen, politički, po američkim standardima, ali su se s vremenom stvari otele kontroli. Jer je očigledno da njemu posle 2006. godine nije padalo na pamet da se više ikada povuče s vlasti. On je izgradio sistem zasnovan na korupciji i isisavanju javnog novca, te je jedino što se uvećavalo u poslednje dve decenije u Republici Srpskoj bilo njegovo bogatstvo i uticaj.

U poslednjih 13 godina, od kada u Beogradu stoluje Aleksandar Vučić, Dodikov najveći uspeh je bio to što je uspeo da opstane na vlasti. Naime, Vučić voli političke preletače – u kampanji 2012. godine Dodik je bio na strani Borisa Tadića – ali ipak ne zaboravlja uvrede i teške reči, a posebno, čini se, ne zaboravlja kako je Dodik došao na vlast i šta se dešavalo sa Vučićevim partijskim drugom u Bosni Nikolom Poplašenom. Ovaj banjalučki profesor filozofije nestao je sa političke scene BiH i entiteta pošto ga je 1999. godine tadašnji visoki predstavnik za BiH Karlos Vestendorp smenio sa funkcije predsednika Srpske i zabranio mu političko delovanje. A sve to kako bi se napravio prostor za tada politički i finansijski malog i slabog Dodika.

Ako bismo se vratili u to doba, videli bismo da radikali i tada i sada govore isto: Srbija i srpski narod su napadnuti, što zbog bombardovanja tadašnje SRJ, što zbog mešanja “stranaca” u politički život Srba u Bosni. Bukvalno istovetno danas ponavlja Vučić, ali sada to čini i Dodik koji je prešao “na drugu stranu”, na onu na kojoj se beru borovnice sa patrijarhom, a ne donose mere koje bi donele bolji život ljudima iz Republike Srpske.

Ono što se tada dogodilo šefu radikala u Bosni, tadašnjoj “srpskoj listi pre srpske liste”, sada se dešava Miloradu Dodiku. Pravo je pitanje da li će zabrana političkog delovanja biti funkcionalna onako kako je bila u slučaju Poplašena, koji se politički nikada nije oporavio. Tada je odluku doneo moćni Visoki izaslanik, a sada Sud suverene, ali nefunkcionalne države zbog nepoštovanja odluka slabog Visokog predstavnika.

Običan svet zanima – kako će se to odraziti na njihov svakodnevni život, kao i da li Bosna može da izađe iz vrtloga korupcije i međunacionalnih tenzija 30 godina po okončanju rata.

Ako pitamo Dodika, sigurno će reći da je upravo on garant opstanka Srba i njihovog razvoja, a suštinski – osim trošenja javnog novca na projekte koji bi pre pripadali privatnim inicijativama, poput izdvajanja 100 miliona evra na ulepšavanje ski centra Jahorina u kome je izgrađeno više od 300 hiljada kvadrata u poslednjih desetak godina – nema mnogo primera kojima bi se moglo ilustrovati kako ljudi u RS bolje žive sada nego pre 20 godina kada je Dodik, po treći put, došao na neku vlast.

Niti je on entitet izgradio tako da može da se razvija, niti se trudio da sa ovima iz Federacije BiH, drugog entiteta, kao i federalnih vlasti u Sarajevu kojih je takođe bio deo, od BiH napravi državu koja će se izboriti sa ratnim nasleđem i omogućiti bolji život svojim građanima.

On se, kao i sada, sa Sarajevom svađao javno. Kao i sa Evropom i sa SAD, pod čijim su sankcijama on i njegova porodica. Uprkos tome, njegovo se bogatstvo uvećavalo i njegova je moć u RS rasla iz godine u godinu. Ako je na početku karijere izgledao kao tvrd ali razuman političar, s vremenom se pretvorio u svojeglavog i nepristojnog kabadahiju koji galamom i psovkama rasteruje neprijatelje.

POGLED NA SARAJEVO

Sada je, izgleda, stigao račun na naplatu. I sve što se vidi i čuje – počev od Vučića i francuskog predsednika Makrona, preko italijanske premijerke Meloni i predsednika američke vlade Marka Rubija, pa do austrijskog predsednika koji je svratio do Beograda – poručuje da Dodik mora da se zauzda i mir mora da bude u Bosni. Čini se da takva poruka prija svima, da je dobra čak i za samog Dodika i njegovu porodicu. On zaista ima gde da se “povuče”, ali je pitanje kako će posle toga izgledati rasturena politička scena u RS i ko bi mogao da zauzme politički prostor koji ostaje za njim.

Ako zamislimo da je on novi Poplašen i da je njegova karijera gotova, a znamo da će biti uticajan s obzirom na političke i novčane korene koje je pustio poslednjih dvadeset godina, izgleda da u srpskom entitetu BiH neće biti “dobrog ishoda” sve dok iz Sarajeva ne krenu da stižu ohrabrujuće poruke o mogućem funkcionalnom suživotu. Srbima izgleda da se Sarajevo meša u njihove stvari, a da Banjaluka nema nikakvog uticaja na ono što se dešava u Federaciji BiH, što se razume kao nepravda i pritisak. Odluke koje donese Sarajevo i koje se tiču uređenja, statusa ili bilo čega iz političkog života Srpske tumače se kao akt nasilja i priprema napada, te tako dođe do mobilizacije “patriotskih snaga” čak i među onim društvenim grupama koji bi pre za sebe rekli da su građani nego Srbi.

Uostalom, liberal Dodik završava kao pomazanik Dodik, a za takav preobražaj nisu zaslužne samo godine i nasleđe. Već ima dosta i u tome što je BiH, pa i RS unutar nje, bila zanemarivana decenijama, a njeni stanovnici nisu bili sposobni da se sami izbore za bolje društvo.

Zato ćemo na jesen imati uzbudljive događaje, što u RS što u Srbiji – možda budu izbori i tamo i ovde, pa je pitanje da li će Dodik opet moći da šalje glasove “preko Drine”. Možda to ovoga puta ostane samo za domaću upotrebu.

Dodik — jedna karijera

1959. Rođen 12. marta u Banjaluci (opština Laktaši), tadašnja Socijalistička Republika Bosna i Hercegovina, SFRJ.

1986–1990 — Aktivno se uključuje u lokalnu politiku; izabran za predsednika Opštine Laktaši 1986. godine (u to vreme kao član Saveza komunista).

1990 — Nakon višestranačkih izbora u BiH postaje poslanik u Skupštini Republike Srpske u ime Saveza reformskih snaga Ante Markovića, a kasnije osniva sopstvenu političku stranku — Savez nezavisnih socijaldemokrata (SNSD).

1992–1995 — Tokom rata u Bosni i Hercegovini poslanik u Skupštini RS; u političkom smislu važi za “umerenog” poslanika koji nije bio deo užeg rukovodstva Radovana Karadžića.

1998 (januar) — Nakon smene Vlade RS pod vođstvom Momčila Krajišnika i Biljane Plavšić, imenuje ga visoki predstavnik međunarodne zajednice za mandatara.

1998–2001 — Predsednik Vlade Republike Srpske (prvi mandat); tada ima podršku Zapada i međunarodnih institucija.

2001–2006 — Opozicija u RS; SNSD jača političku bazu, a Dodik preuzima čvršći, nacionalno orijentisan kurs.

2006–2010 — Premijer Republike Srpske (drugi mandat) nakon ubedljive pobede SNSD-a na izborima.

2010–2018 — Predsednik Republike Srpske (dva uzastopna mandata: 2010–2014 i 2014–2018). Tokom ovog perioda retoriku dodatno usmerava ka jačanju autonomije RS u okviru BiH i otvoreno kritikuje centralne institucije u Sarajevu.

2018–2022 — Član Predsedništva Bosne i Hercegovine iz reda srpskog naroda, poznat po učestalim političkim sukobima sa bošnjačkim i hrvatskim članovima Predsedništva i po bojkotu državnih institucija u više navrata.

2022–danas — Ponovo predsednik Republike Srpske (treći put). Nastavlja politiku osporavanja nadležnosti centralnih organa BiH, zagovara prenos nadležnosti sa nivoa BiH na entitet RS, te održava bliske odnose sa Srbijom i Rusijom.

Veliki letnji popust na „Vreme“! Samo kliknite ovde, odaberite pretplatu i podržite redakciju u nezavisnom radu.