Jeftini politički poeni

Odavno izmene nekog zakona u Srbiji nisu izazvale toliko interesovanje javnosti i polemika: na sednici Narodne skupštine 21. maja, poslanici vladajuće većine zajedno su sa delom opozicionih poslanika jednoglasno izglasali izmene Krivičnog zakonika koje je predložila Vlada preko Ministarstva pravde.

foto: bojan stekić

Iako se na prvi pogled može učiniti da su ove izmene nešto veoma važno za našu zemlju, pa ih stoga pored poslanika vlasti podržava i deo opozicije, pravnička struka je gotovo jednoglasna da to nije tako. Nju, inače, ni ovaj put niko ništa nije pitao. Na pitanje novinara da li će se održati stručna rasprava povodom predloženih izmena Krivičnog zakonika, ministarka pravde Nela Kuburović jasno je odgovorila: „Javne debate povodom najnovijih izmena KZ neće biti jer se dovoljan broj građana već izjasnio šta o tome misli, podnošenjem inicijative sa više od 158.000 potpisa.“

O čemu je zapravo reč?

S NEBA PA U REBRA

Fondacija „Tijana Jurić“, čiji je osnivač i predsednik Igor Jurić, otac tragično ubijene devojčice Tijane, počela je 2017. godine sa prikupljanjem potpisa za peticiju pod nazivom „Doživotni zatvor za ubice dece“ kojom je želela da inicira izmene Krivičnog zakonika. U sačinjenom nacrtu ove fondacije bilo je predviđeno da se uvede nova krivična sankcija – kazna doživotnog zatvora, kao i da za određena krivična dela bude zabranjena mogućnost uslovnog otpusta osuđenog.

Kako je za kratak vremenski period više od 150.000 građana Srbije svojim potpisom podržalo ovu peticiju, predsednik fondacije se od tog momenta trudio da nekako dopre do poslanika vladajuće većine, kako bi predložene izmene došle bar na dnevni red u Narodnoj skupštini. Interesantno je da su mu u tome pomagali određeni poslanici opozicije, ali je vlast na njihove apele, kao i na apele Igora Jurića, ostala praktično nema. Sve do jednog trenutka.

Predsednik Republike Aleksandar Vučić maltene je „s neba pa u rebra“ na konferenciji za štampu održanoj 12. januara ove godine, a nakon sednice Saveta za nacionalnu bezbednost, izjavio: „Prihvata se predlog Igora Jurića. Uvešćemo doživotni zatvor za najteža krivična dela.“ Od tog trenutka, Ministarstvo pravde preuzima predlog Fondacije „Tijana Jurić“, dodaje sijaset novih izmena koje nisu bile predviđene predlogom fondacije i upućuje na Vladu kako bi ih ona uputila Narodnoj skupštini na glasanje, ali bez ijedne stručne rasprave. Tako smo došli do situacije da se promeni jedan od najvažnijih zakona u zemlji a da se nije čulo mišljenje struke.

foto: a. anđić

U sistem krivičnih sankcija uvedena je nova sankcija – kazna doživotnog zatvora, koja je zamenila raniju najstrožu kaznu – kaznu zatvora od 30 do 40 godina. Zakonom je zabranjeno izricanje uslovnog otpusta osuđenima za krivična dela: teško ubistvo (ubistvo deteta ili trudnice), silovanje deteta sa smrtnim ishodom, obljuba sa detetom sa smrtnim ishodom, obljuba nad nemoćnim licem sa smrtnim ishodom i obljuba zloupotrebom službenog položaja sa smrtnim ishodom. Međutim, kako Krivični zakonik predviđa da samo jedna kazna može biti maksimalna, te kako je to u ovom slučaju kazna doživotnog zatvora, ova kazna je sada – pored krivičnih dela za koja je to tražila Fondacija „Tijana Jurić“ – propisana i za sva krivična dela za koja je pre ovih izmena bila propisana kazna zatvora u trajanju od 30 do 40 godina. Tako je sada za genocid i ratne zločine, ali i za – što je i mnogo interesantnije – napad na ustavno uređenje, predviđena maksimalna kazna. Ukoliko neko bude osuđen na kaznu doživotnog zatvora za neko od ovih dela koja nisu bila obuhvaćena inicijativom fondacije, izricanje uslovnog otpusta je moguće nakon navršenih 27 godine kazne. Kao što možemo zaključiti na osnovu ovih, svakako najbitnijih izmena, tendencija donetih izmena Krivičnog zakonika je retribucija. Tako se u član 42 koji propisuje svrhu kažnjavanja dodaje tačka 4 koja glasi: „ostvarivanje pravednosti i srazmernosti između učinjenog dela i težine krivične sankcije“.

URUŠAVANJE PRAVNOG PORETKA

Sagovornici „Vremena“ su gotovo jednoglasni u zaključku da novoizglasane izmene Krivičnog zakonika neće ostvariti svrhu zbog koje su podnete po navodima ministarke pravde, a to je smanjenje broja izvršenih krivičnih dela i strože kažnjavanje kriminalaca.

„Ovo je treći put u poslednjih nekoliko godina da se podiže gornja granica određenih kazni i svaki put nam vlast objašnjava da će to eliminisati nasilje u Srbije, a mi smo svedoci sve većeg nasilja“, kaže za „Vreme“ advokat Božo Prelević. „Ovim izmenama pooštrene su i kazne za nedozvoljenu gradnju. Te izmene donosi vlast koja nije u stanju da izađe na kraj sa hiljadama nelegalnih objekata u Srbiji, a posebno sa onima na Kopaoniku. Za nasilnike nad ženama, pod uslovom da nisu članovi SNS-a kao Jutka, ponovo se obećavaju još strože kazne, iako ni prethodna pooštravanja nisu donela nikakav rezultat. Ako je predsednik opštine Grocka i dalje predsednik te opštine, onda sam siguran da te strože kazne ponovo neće važiti za pripadnike jedne stranke“, ističe Prelević.

Vanja Bajović, docentkinja Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu na predmetu Krivično-procesno pravo, citira američkog profesora Vilijema Stanca: „U vremenima kada kriminalitet postaje važno političko pitanje, zakonodavcu je najsigurnije da inkriminiše što više ponašanja i pooštri sankcije kako bi javnost bila namirena.“

Bajović dalje navodi da stroga kaznena politika ne doprinosi suzbijanju kriminaliteta već eventualno podsticajno deluje na zaključivanje sporazuma o priznanju krivičnog dela. „Kada su krivične sankcije pooštrene i kada generalno postoji tendencija za strožim kažnjavanjem učinilaca krivičnih dela, okrivljeni rado pristaju da sa tužiocem zaključe sporazum o priznanju krivičnog dela, bez obzira na njihovu stvarnu krivicu. Ovim se pretpostavlja da će svaki okrivljeni koji je optužen za delo za koje se može izreći kazna doživotnog zatvora, ići na to da sa tužiocem zaključi sporazum kako ne bi na suđenju ‘rizikovao’. Krajnja posledica toga jeste ta da tužilac kao izvršno-sudski organ postaje glavni ‘presuditelj’ i odredilac kazni, a time se posredno smanjuju nadležnosti suda u ovom domenu.“ Naš sagovornik kaže i da sve češća primena sporazuma o priznanju dela u našem pravu dovodi do toga da institucija javnog tužioca postaje centralna i najmoćnija figura krivičnog postupka. „Problem u tome je taj što po ustavnoj definiciji tužilaštvo nije nezavisno, već samo samostalno, iz čega sledi njegova načelno izraženija veza sa izvršnom vlašću“, zaključuje ona.

Beogradski advokat Stefan Ćorda ističe da je istina da u sadašnjem Krivičnom zakoniku postoje instituti koje bi valjalo promeniti ili korigovati, ali se u potpunosti protivi načinu na koje je to ovde urađeno.

„U Srbiji se sve više zakona donosi ili menja po hitnom postupku, bez adekvatne javne rasprave, što i kod ovih izmena KZ-a nije izostalo. Problem je što to nikako nije smelo da se radi sa izmenama Krivičnog zakonika jer je on stub za normalno funkcionisanje države. Što se tiče uvođenja kazne doživotnog zatvora, smatram da je reč o populističkoj meri. Jer, ako pogledate statistiku, videćete da se broj osuđenih na najtežu kaznu zatvora – danas je to još uvek kazna od 30 do 40 godina – meri u promilima, te da je velika većina onih koji su osuđeni za načelno ‘lakša’ krivična dela.“

Ćorda dalje navodi da generalna prevencija, kao glavna svrha kažnjavanja, neće biti ispunjena pomoću ove mere. „Veliki je problem što se ovom izmenom krše postignuti standardi Evropskog suda za ljudska prava poput standarda da se dostignuti nivo ljudskih prava ne sme smanjivati.“ Ističe i da kazna doživotnog zatvora ne stvara najveći problem jer ona postoji i u pojedinim evropskim zemljama, te dalje navodi da je zabrana uslovnog otpusta osuđenih za određena krivična dela ono što je krajnje sporno i što se nikako nije smelo uneti u ove izmene, a posebno bez adekvatne stručne rasprave: „Zakonsko ukidanje uslovnog otpusta je direktno suprotno i slovu i duhu našeg Ustava. Smatram i da se tim institutom jako manipulisalo javnošću, jer neko ko je čitav proces pratio u medijima, mogao bi doći do zaključka da se svaki osuđenik uslovno otpušta, što u praksi ni blizu nije tako“, zaključuje Stefan Ćorda.

Advokat iz Inicijative A11 Danilo Ćurčić ističe da smo u ovom slučaju imali prilike da vidimo primer potpunog urušavanja pravnog poretka u Srbiji. „Najpre je predsednik Vučić mimo svojih ustavnih ovlašćenja najavio izmene KZ i samu sadržinu propisa koji će se menjati, da bi nakon toga Ministarstvo pravde u netransparentnom postupku formiralo radnu grupu koja će sprovesti u delo ovu predsednikovu zamisao. Sama kazna doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta za dela za koja je to tražila Fondacija „Tijana Jurić“, oko koje je i bilo najviše diskusije u medijima, u suprotnosti je sa Ustavom i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Iako je potpuno neverovatno da radna grupa Ministarstva koja je izrađivala izmene to ne zna, ispostavilo se da su svi oni koji su javno govorili protiv ovog rešenja proglašavani ljudima koji rade protiv interesa države, targetirani na društvenim mrežama i slično. Time se, zapravo, stvorila situacija da se u debatu oko ovih izmena malo ko i uključio. U situaciji kada Ministarstvo nije otvorilo javnu raspravu, ovime se dodatno smanjio prostor za razmenu mišljenja o ovako važnom pitanju kao što je doživotna kazna zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta.“

NIGDE, PA NI U SRBIJI

Vanja Bajović pojašnjava da iako pravno neuka javnost često načelno podržava svako pooštravanje kazni i to ne samo u našoj zemlji, istraživanja pokazuju da samo pooštravanje kazni ni na koji način ne doprinosi suzbijanju kriminaliteta već služi samo za pribavljanje jeftinih političkih poena. „Strah od kazne retko kada odvraća učinioce od vršenja krivičnih dela, jer retko koje lice pre nego što izvrši silovanje ili ubistvo, pogleda u Krivični zakonik da vidi koliku kaznu za to delo može dobiti. Kriminal se ne suzbija propisivanjem strogih kazni, već adekvatnom prevencijom, efikasnim radom policije na otkrivanju izvršilaca kao i jačanjem moralnih vrednosti u određenom društvu“, zaključuje Bajovićeva.

Advokat Božo Prelević ističe da će praksa tek dati ocenu validnosti novih rešenja u Krivičnom zakoniku, ali i da se već danas može reći da su pojedina rešenja krajnje nepromišljeno doneta: „Koliko je besmislena teza da će pooštravanje kazni dovesti do smanjenja kriminaliteta u zemlji mogu vam reći advokati krivičari kao i sudije i tužioci koji postupaju u ovim predmetima. Naime, po nekim statistikama, više od 80 odsto okrivljenih uopšte nema informaciju kolika je kazna zaprećena za delo koje izvrše, te to saznaju tek u trenutku hapšenja.“

Danilo Ćurčić smatra da su pored kazne doživotnog zatvora, koja je privukla najveću pažnju javnosti, problematična i neka druga rešenja koja su predviđena ovim izmenama: „Tu prvenstveno mislim na način na koji je propisan višestruki povrat, pa sve do sprovođenja ideje da će se pooštravanjem zapraćenih kazni tobože smanjiti kriminalitet. To nikada i nigde nije donosilo rezultate, pa neće ni u Srbiji. Iako je za svaku vlast lakše da pooštrava kazne i da igra na kartu emocija, mnogo bi odgovornije i svakako korisnije bilo da smo se pre bavljenja posledicama izvršenih krivičnih dela i sankcijama koje će se izricati bavili uzrocima i prevencijom.“

Profesorka Bajović podseća i da se u javnosti povodom ovih izmena uopšte nije pričalo o tome da li Srbija ima zatvorskih kapaciteta da isprati ovako strogu kaznenu politiku. „Prebukiranost zatvora je problem sa kojim se naša zemlja godinama unazad suočava, a baš pre nekoliko godina je pokušano da se problem reši donošenjem Zakona o amnestiji kojim je veliki broj zatvorenika oslobođen pre isteka zatvorske kazne, primarno u cilju oslobođenja zatvorskih ustanova. Treba naglasiti i činjenicu da svaki zatvorenik državu dnevno košta oko deset evra, a kako se ova sredstva obezbeđuju iz budžeta, pooštravanje kaznene politike u krajnjem ishodu pada na teret svih građana“, zaključuje Bajović.

Božo Prelević podseća da nije slučajno što je baš ova vlast iskoristila inicijativu Fondacije „Tijana Jurić“ da bi uz izmene kod krivičnih dela koje je predložila fondacija unela i niz drugih izmena. „Verujem da, nažalost, Srbija duboko klizi ka političkom konfliktu, a ako do tog konflikta dođe, mislim da ćemo imati prilike da se uverimo da ove izmene zakona nemaju ama baš nikakve veze sa decom i da je plemenita intencija jedne fondacije grubo zloupotrebljena. Isti ovi akteri su 1999. godine u završnoj fazi svoje vladavine sve ovo uradili sa medijima. Ali, nemam osećaj da im je to uopšte pomoglo.“