Dugo očekivani projekat izgradnje stanova za policiju i vojsku konačno je osvanuo u vidu Predloga Zakona o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti, kojim će se pripadnicima MUP, Ministarstva odbrane, Vojske Srbije, BIA i Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde omogućiti povoljniji uslovi kupovine stanova. Kako je najavljeno, ovi stanovi će se kupovati po ceni od najviše 500 evra po kvadratu i gradiće se u nekoliko gradova u Srbiji. Dok su se mediji uglavnom bavili time koliko se kasni sa najavljenim projektom, a malobrojni građani koji još imaju snage da prate skupštinsku raspravu pokušavali da razaznaju argumente za i protiv donošenja ovog zakona, A.A. iz Kamendina u Zemun polju nije bio u prilici da gleda skupštinsku raspravu na televiziji. On već tri godine sa decom živi bez struje, koja im je „isečena“ zbog neplaćanja računa. Da stvar bude gora, nedavno je imao i posetu izvršitelja koji ga je obavestio da će njegovo iseljenje iz socijalnog stana biti sprovedeno početkom juna.
A.A. je samo jedan od mnogobrojnih korisnika socijalnih stanova za socijalno i stambeno najugroženije građane koji su davani u zakup po jednom drugom projektu, onom kojim je Grad Beograd predvideo gradnju 1100 neprofitinih stanova. Od 2008. godine, kada je uspeo svojom socijalnom i stambenom ugroženošću da se kvalifikuje za zakup socijalnog stana, A.A. stanuje u Kamendinu i plaća račune za struju, zakup i ostale dažbine onda kada mu to mesečna primanja dozvole. Kada je stiglo dotle da sa stotinak evra socijalne pomoći plaća ratu za Infostan od 14.000 dinara, prestao je da plaća. Tada ga je Grad Beograd tužio radi raskida ugovora o zakupu, koji je okončan na njegovu štetu. Kako sada stvari stoje, epilog čitavog slučaja će biti beskućništvo porodice A.
POREZ NA SIROMAŠTVO: Junak našeg teksta je samo jedan od onih koji su postali žrtve nefunkcionalnog sistema socijalnog stanovanja, koje malo ko od korisnika socijalne pomoći može da priušti. Onog trenutka kad je postao zakupac socijalnog stana, A.A. je bio nezaposlen, radno sposoban korisnik novčane socijalne pomoći. Tu pomoć je, u skladu sa Zakonom o socijalnoj zaštiti, primao devet meseci tokom kalendarske godine. Naravno, računi za struju, vodu, grejanje, zakup i ostale troškove stanovanja plaćaju se punih 12 meseci. Tu nema pauze, za koju država misli da postoji kod siromaštva radno sposobnih korisnika novčane socijalne pomoći.
Prema Interventnoj meri zaštite najugroženijih građana Grada Beograda, pravo na subvenciju od 30 odsto iznosa računa za komunalne usluge korisnik novčane socijalne pomoći može da ostvari ukoliko svoje obaveze za prethodni mesec uplati do kraja tekućeg meseca. Nije teško pogoditi da upravo za vreme tromesečne, zakonom propisane pauze u primanju socijalne pomoći korisnici zapadaju u problem sa plaćanjem svojih obaveza prema Infostanu i ulaze u krug neplaćanja obaveza iz kojih se malo ko izvuče. Ukoliko ovo stanje potraje tri meseca zaredom ili se dogodi četiri puta tokom godine, Grad Beograd ima osnov za raskid ugovora o zakupu socijalnog stana.
Sve ovo se već godinama događa u praksi, pa su brojni slučajevi u kojima je Grad Beograd tužio radi iseljenja iz socijalnog stana one kojima je zapravo dužan da obezbedi ovu vrstu stanovanja. Ti postupci se polako završavaju pred nadležnim sudovima, pa se može očekivati čitav talas prinudnih iseljenja. Naravno, ni republičke vlasti ne pomažu u smanjivanju finansijskog tereta za korisnike socijalnih stanova. Tako je još 2013. godine, izmenama Zakona o porezima na imovinu, propisano da se porez na imovinu, između ostalog, plaća i na pravo zakupa stana u skladu sa zakonom kojim je uređeno stanovanje, odnosno socijalno stanovanje, odnosno zakonom kojim su uređene izbeglice, za period duži od jedne godine ili na neodređeno vreme. To znači da je od 2013. godine u Srbiji uveden svojevrstan porez na siromaštvo, gde lica koja ostvare pravo zakupa socijalnog stana upravo zbog svog teškog socijalnog i stambenog položaja, moraju da plaćaju porez na to pravo!
Procene su da se oko 80 domaćinstava samo u Kamendinu suočava sa pretnjama prinudnog iseljenja. Sam ovaj podatak pokazuje da ni Srbija ni Grad Beograd, za sve ove godine, nisu uspeli da uspostave sistem socijalnog stanovanja koji će odgovarati potrebama najugroženijih. Od privatizacije koja je devedesetih potpuno razorila stambeni fond, stiglo se do svođenja stanovanja na robu koju će, navodno, većina moći da priušti sebi na tržištu, dok u onim slučajevima kada to nije moguće, država uskače svojim nefunkcionalnim i fragmentiranim programima stambene podrške za najugroženije.
Međutim, problem je u tome što većina ne može sebi da priušti adekvatno stanovanje, dok je, sa druge strane, ogroman broj onih kojima bi trebalo pružiti stambenu podršku. U takvoj situaciji postavlja se pitanje kako upotrebiti raspoložive resurse radi pružanja adekvatnog stanovanja najugroženijima, te kako prioritetno rešavati nagomilane potrebe?
BEZ JAVNE RASPRAVE: Zakon o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti svakako nije način prioritetnog rešavanja stambenih potreba. Naprotiv, ovaj Zakon najnovije je podsećanje na potpuno odsustvo bilo kakve stambene politike u Srbiji. U trenucima kada još uvek postoje kolektivni centri za izbeglice iz bivše Jugoslavije, kada se ni ne zna koliko je beskućnika na ulicama naših gradova, kada postoje stotine neformalnih romskih naselja u kojima često nema osnovnih infrastrukturnih uslova za život, kada hiljade vojnih beskućnika godinama čekaju na rešavanje stambenih problema, a desetine hiljada podstanara jednom promenom brave od strane stanodavca mogu ostati na ulici, država je odlučila da je prioritet da se stambeno zbrinu pripadnici snaga bezbednosti i oni koji su pravo na penziju ostvarili u navedenim državnim organima.
Da bi se sproveo ovaj naum, predviđen je čitav niz u najmanju ruku interesantnih rešenja. Tako je, ni manje ni više nego za „opšti interes od značaja za jačanje Sistema nacionalne bezbednosti Republike Srbije“, proglašena realizacija projekta. Iako je namera zbrinjavanja bilo koga ko ima problem sa rešavanjem stambenog pitanja plemenita, posebno u delu gde se ta mogućnost pruža penzionerima (pa valjda i vojnim beskućnicima), postavlja se pitanje da li ovakav zakon narušava jedinstvo pravnog poretka i da li diskriminiše druge kategorije stanovništva kojima je potrebna podrška radi rešavanja stambenih potreba?
Jednostavno – zaposleni koji rade za plate koje su, istine radi, često ispod prosečne, postavljeni su u rešavanju svojih stambenih potreba ispred onih koji od mesečnih primanja imaju samo socijalnu pomoć. I to sve bez ikakvog dijaloga u kome bi se odredili prioriteti stambene politike i pravac u kom se kreće državna intervencija u tom pogledu. Zakon je u skupštinsku proceduru ušao bez javne rasprave pod obrazloženjem da „sadrži podatke u vezi sa podacima (!) koji su od interesa za Republiku Srbiju, a čijim bi otkrivanjem nastala potencijalna šteta za nacionalnu bezbednost Republike Srbije, javnu bezbednost, odnosno za bezbednosne i obaveštajne poslove organa javne vlasti“.
Kako je zamišljen, Zakon ostavlja prostora i za diskriminaciju unutar sistema bezbednosti, pošto ne propisuje nikakve uslove niti kriterijume za ostvarivanje prava prvenstva u slučajevima u kojima je više zainteresovanih za kupovinu u odnosu na broj stanova. U nedostatku kriterijuma za određivanje reda prvenstva, sva je prilika da će ministar ili drugo ovlašćeno lice imati odrešene ruke da izvlači pojedine pripadnike snaga bezbednosti kao zeke iz šešira i da im time omogućava rešavanje stambenog pitanja po povoljnijim uslovima.
Konačno, neophodno je istaći i da je više argumenata za utvrđivanje neustavnosti ovog Zakona nego za tvrdnju da je on u skladu sa odredbama najvišeg pravnog akta. Ustavni sud je u dosadašnjoj praksi nalazio da kada određeni zakon propisuje posebna pravila i izuzetke u odnosu na sistemske zakone, zakonodavac u postupku propisivanja tih posebnih pravila i izuzetaka mora preispitati postojanje opravdane potrebe i legitimnog cilja na kojima zasniva odstupanje od sistemskih pravnih pravila. U ovim slučajevima se mora precizno sagledati i da li se posebna pravila i izuzeci u potpunosti oslanjaju na sistemska pravila, tako da se, u celini posmatrano, opšta pravila iz sistemskog zakona mogu nesmetano primeniti na sva pitanja koja nisu obuhvaćena i posebno uređena na izuzetan, poseban način. Na kraju, u ovim slučajevima Ustavni sud nalazi da se mora sagledati i da li su posebna pravila i izuzeci u skladu sa Ustavom i celokupnim pravnim sistemom Republike Srbije. Da li bi Ustavni sud i u ovom slučaju zauzeo iste stavove, ostaje da se vidi.
Stambena politika koja nije zasnovana na garantovanim ljudskim pravima, koja se piše u zatvorenim kabinetima, o kojoj se ne razgovara i koja ne uzima u obzir potrebe onih koji su stambeno najugroženiji i nije stambena politika. Ona je njen privid. Upravo zato je i neophodno donošenje posebnog zakona da bi se rešile potrebe jedne kategorije građana – pripadnika snaga bezbednosti. Ako se ovako nastavi, biće pravi izazov napisati i usvojiti sve te posebne zakona za sve one koji imaju probleme u ostvarivanju prava na adekvatno stanovanje.
Autor je programski koordinator A11 – Inicijative za ekonomska i socijalna prava
