Šta bi za hrišćane – kojih prema zvaničnim statistikama ima na zemaljskoj kugli 2,1 milijarda, a kod nas su u zemlji, kao što znamo, ogromna većina – trebalo da predstavlja Božić? Odnosno, šta bi Hristovo rođenje trebalo da znači za život hrišćana u savremenom svetu, kako bi u svetlu tog učenja oni trebalo da se ponašaju prema drugom, izbeglicama, trenutku u kojem se nalazimo, siromašnima, prema vlasti, moći... O tome razgovaramo sa vladikom zahumsko-hercegovačkim Grigorijem i mitropolitom i nadbiskupom beogradskim Stanislavom Hočevarom
Prošao je i ovaj Božić, ostavivši pitanje šta bi taj praznik za hrišćane trebalo da bude i šta on jeste i ne predstavlja li način njegovog slavljenja odraz današnjeg sveta, uz višak površnosti i manjak (auto)refleksije.
Na primer, ako na pretraživaču google.com na engleskom jeziku ukucate rečenice „Šta je Božić…“, u nastavku će Gugl predložiti, na osnovu najčešćih pretraga – „šta je božićni puding“, „šta je božićni kreker“, „koji je recept za božićni puding“ i konačno „šta sve Božić predstavlja“. Ako to isto otkucate na srpskom, Gugl će vas uputiti na „šta je Božić za mene“, zatim na drugom mestu „šta je Božić bez Srbina“ (za manje upućene, reč je inače o pesmi Sinova Manjače u čijim se strofama kaže: „Sta je šuma bez hajduka / bez Manjače Banja Luka / bez Zmijanja i Stričica / šta je Srbin bez Božića / Šta je tenis bez asova / šta je pesma bez basova…), a zatim „šta je božićni post“…
Kod nas se Božić mahom slavi uz petarde (još da preživimo tzv. srpsku Novu godinu), pokoji vatromet zaostao sa novogodišnjeg slavlja, dok novine jedne druge sustižu u savetima za trpezu i najbolje recepte. Pre nekoliko godina, jedno istraživanje u Nemačkoj objavljeno u magazinu „Stern“ pokazalo je da svaki deseti Nemac ne zna šta se stvarno proslavlja na Božić. Na Zapadu je Božić druga reč za poklone, ljupke vašare gde se ljudi voze u vrteškama, piju kuvano vino i punč, sve miriše na cimet i vanilu, a odnekud se čuju božićne pesmice. Reče i najpoznatiji ateista, Ričard Dokins, kako mu je sve to drago i simpatično. I zaista, ima li mesta kritici tamo gde je ljudima lepo i gde se porodice okupe posle dužeg vremena?
Tu se onda postavlja pitanje s početka teksta: šta bi za hrišćane – kojih prema zvaničnim statistikama ima na zemaljskoj kugli 2,1 milijarda, a kod nas su u zemlji, kao što znamo, ogromna većina – trebalo da predstavlja Božić? Odnosno, šta bi Hristovo rođenje trebalo da znači za život hrišćana u savremenom svetu, kako bi u svetlu tog učenja oni trebalo da se ponašaju prema drugom, izbeglicama, trenutku u kojem se nalazimo, siromašnima, zatim prema vlasti, moći…
A kakve se božićne poruke upućuju iz vrha SPC i Rimokatoličke crkve?
BRIGE I MOLITVE: U božićnoj poslanici Srpske pravoslavne crkve se prilično kompleksnim, za vernike zahtevnim, teološkim jezikom, što inače ume da bude boljka kada je reč o obraćanju SPC vernicima i uopšte javnosti, govori o prazniku kao susretu sa Bogom i bližnjima. Osim toga, u poslanici se izražavaju i brige Crkve, odnosno ono što Crkva vidi kao trenutne probleme: nacionalno pitanje (naravno najviše o Kosovu), briga za natalitet, osuda abortusa…
Božićno obraćanje pape Franje zvučalo je najpre kao molitva za ceo svet. Nabrajao je prvi čovek Rimokatoličke crkve sva ona mesta patnje i stradanja u današnjem svetu i, nažalost, spisak je bio dugačak. Konačno, pozvao je na mir za sve one koji su napušteni i isključeni iz društva, žrtve nasilja, migrante i one koji pate zbog ekonomske ambicije nekolicine, zbog pohlepe i idolatrije novca. Retko kada papa propusti priliku da osudi ekonomsku nejednakost koja vlada svetom, pa je to učinio i ovaj put.
PUTOVANJE: Ima jedna hrišćanska priča koja ide otprilike ovako: dva čoveka odlaze u Jerusalim da tamo proslave neki od praznika. Ubrzo pošto su krenuli, sreću ženu kojoj treba pomoć. Sve im to naravno oduzima i vremena i novca, a nemaju ni jedno ni drugo. Nastavljaju dalje. U kući u kojoj su prenoćili izbija požar. Treba nekako pomoći, spasti što se spasti može, iznova sagraditi tamo gde nije previše izgorelo. Jedan prijatelj kaže drugom: „Ne možemo više da zastajemo. Ako sad ne krenemo nikada nećemo stići.“ Međutim, ovaj prvi, sažaljiv, odluči da ipak ostane i tako se rastadoše. Posle nekoliko godina se sretnu i onaj koji je ostao da pomaže i nikada nije stigao do Jerusalima taman zausti da upita svog nekadašnjeg saputnika kako mu je bilo, a ovaj ga preteče i kaže: „Svih ovih godina sam hteo da te pitam kako si uspeo da stigneš u Jerusalim pre mene? Jer baš sam se iznenadio kada sam te, ulazeći u crkvu, video kako stojiš tik uz Hristov grob.“
Eto priče za one koji veruju da ih navede da izađu iz kuće u ovim božićnim, hladnim danima i malo pomognu. Nažalost, onih kojima je pomoć potrebna ima napretek i u našem su komšiluku.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
