Šta bi za hrišćane – kojih prema zvaničnim statistikama ima na zemaljskoj kugli 2,1 milijarda, a kod nas su u zemlji, kao što znamo, ogromna većina – trebalo da predstavlja Božić? Odnosno, šta bi Hristovo rođenje trebalo da znači za život hrišćana u savremenom svetu, kako bi u svetlu tog učenja oni trebalo da se ponašaju prema drugom, izbeglicama, trenutku u kojem se nalazimo, siromašnima, prema vlasti, moći... O tome razgovaramo sa vladikom zahumsko-hercegovačkim Grigorijem i mitropolitom i nadbiskupom beogradskim Stanislavom Hočevarom
Prošao je i ovaj Božić, ostavivši pitanje šta bi taj praznik za hrišćane trebalo da bude i šta on jeste i ne predstavlja li način njegovog slavljenja odraz današnjeg sveta, uz višak površnosti i manjak (auto)refleksije.
Na primer, ako na pretraživaču google.com na engleskom jeziku ukucate rečenice „Šta je Božić…“, u nastavku će Gugl predložiti, na osnovu najčešćih pretraga – „šta je božićni puding“, „šta je božićni kreker“, „koji je recept za božićni puding“ i konačno „šta sve Božić predstavlja“. Ako to isto otkucate na srpskom, Gugl će vas uputiti na „šta je Božić za mene“, zatim na drugom mestu „šta je Božić bez Srbina“ (za manje upućene, reč je inače o pesmi Sinova Manjače u čijim se strofama kaže: „Sta je šuma bez hajduka / bez Manjače Banja Luka / bez Zmijanja i Stričica / šta je Srbin bez Božića / Šta je tenis bez asova / šta je pesma bez basova…), a zatim „šta je božićni post“…
Kod nas se Božić mahom slavi uz petarde (još da preživimo tzv. srpsku Novu godinu), pokoji vatromet zaostao sa novogodišnjeg slavlja, dok novine jedne druge sustižu u savetima za trpezu i najbolje recepte. Pre nekoliko godina, jedno istraživanje u Nemačkoj objavljeno u magazinu „Stern“ pokazalo je da svaki deseti Nemac ne zna šta se stvarno proslavlja na Božić. Na Zapadu je Božić druga reč za poklone, ljupke vašare gde se ljudi voze u vrteškama, piju kuvano vino i punč, sve miriše na cimet i vanilu, a odnekud se čuju božićne pesmice. Reče i najpoznatiji ateista, Ričard Dokins, kako mu je sve to drago i simpatično. I zaista, ima li mesta kritici tamo gde je ljudima lepo i gde se porodice okupe posle dužeg vremena?
Tu se onda postavlja pitanje s početka teksta: šta bi za hrišćane – kojih prema zvaničnim statistikama ima na zemaljskoj kugli 2,1 milijarda, a kod nas su u zemlji, kao što znamo, ogromna većina – trebalo da predstavlja Božić? Odnosno, šta bi Hristovo rođenje trebalo da znači za život hrišćana u savremenom svetu, kako bi u svetlu tog učenja oni trebalo da se ponašaju prema drugom, izbeglicama, trenutku u kojem se nalazimo, siromašnima, zatim prema vlasti, moći…
A kakve se božićne poruke upućuju iz vrha SPC i Rimokatoličke crkve?
BRIGE I MOLITVE: U božićnoj poslanici Srpske pravoslavne crkve se prilično kompleksnim, za vernike zahtevnim, teološkim jezikom, što inače ume da bude boljka kada je reč o obraćanju SPC vernicima i uopšte javnosti, govori o prazniku kao susretu sa Bogom i bližnjima. Osim toga, u poslanici se izražavaju i brige Crkve, odnosno ono što Crkva vidi kao trenutne probleme: nacionalno pitanje (naravno najviše o Kosovu), briga za natalitet, osuda abortusa…
Božićno obraćanje pape Franje zvučalo je najpre kao molitva za ceo svet. Nabrajao je prvi čovek Rimokatoličke crkve sva ona mesta patnje i stradanja u današnjem svetu i, nažalost, spisak je bio dugačak. Konačno, pozvao je na mir za sve one koji su napušteni i isključeni iz društva, žrtve nasilja, migrante i one koji pate zbog ekonomske ambicije nekolicine, zbog pohlepe i idolatrije novca. Retko kada papa propusti priliku da osudi ekonomsku nejednakost koja vlada svetom, pa je to učinio i ovaj put.
PUTOVANJE: Ima jedna hrišćanska priča koja ide otprilike ovako: dva čoveka odlaze u Jerusalim da tamo proslave neki od praznika. Ubrzo pošto su krenuli, sreću ženu kojoj treba pomoć. Sve im to naravno oduzima i vremena i novca, a nemaju ni jedno ni drugo. Nastavljaju dalje. U kući u kojoj su prenoćili izbija požar. Treba nekako pomoći, spasti što se spasti može, iznova sagraditi tamo gde nije previše izgorelo. Jedan prijatelj kaže drugom: „Ne možemo više da zastajemo. Ako sad ne krenemo nikada nećemo stići.“ Međutim, ovaj prvi, sažaljiv, odluči da ipak ostane i tako se rastadoše. Posle nekoliko godina se sretnu i onaj koji je ostao da pomaže i nikada nije stigao do Jerusalima taman zausti da upita svog nekadašnjeg saputnika kako mu je bilo, a ovaj ga preteče i kaže: „Svih ovih godina sam hteo da te pitam kako si uspeo da stigneš u Jerusalim pre mene? Jer baš sam se iznenadio kada sam te, ulazeći u crkvu, video kako stojiš tik uz Hristov grob.“
Eto priče za one koji veruju da ih navede da izađu iz kuće u ovim božićnim, hladnim danima i malo pomognu. Nažalost, onih kojima je pomoć potrebna ima napretek i u našem su komšiluku.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
