Ni posle četiri godine upornog nastojanja grupe od 27 pripadnika MUP-a, Odeljenja unutrašnjih poslova u Mladenovcu, vrhuška republičke policije odbija da se pozabavi utvrđivanjem činjenica i razloga zašto su i pod kakvim okolnostima u leto 1988. godine napustili borbene položaje na Kosovu, vratili se u Mladenovac i bili otpušteni bez bilo kakvih šansi da se vrate na posao. Uzalud su se obraćali opštinskim i saveznim organima, pisali predstavke republičkoj i saveznoj vladi, premijeru, ministru policije Dušanu Mihajloviću…
„Sasvim je razumljivo zašto na naše insistiranje nema niotkud odgovora jer se na rukovodećim položajima u MUP-u i dalje nalaze ljudi koji su bili pripadnici bivšeg režima. Na naša radna mesta postavili su kolege sa Kosova koji su tokom sukoba na jugu Srbije bili na bolovanju“, kažu otpušteni policajci.
Ostaje ključno pitanje na koje danas MUP Srbije izbegava odgovor: šta se to događalo na Kosovu, zapravo zašto su policajci iz Mladenovca napustili ratište i bili proglašeni za izdajnike i dezertere? Svako iznošenje činjenica bilo bi poražavajuće za komandni kadar tadašnjeg MUP-a pošto su i danas ti isti ljudi neki šefovi u policiji.
Tako je, na primer, kapetan policije Sveta Mišić, da li iz straha ili neznanja, pucao iz automatske puške u svog pretpostavljenog starešinu komandira OUP-a u Lazarevcu Branka Vasiljevića i naneo mu povrede opasne po život. Mišić je posle toga preuzeo dužnost zamenika komandira čete učestvujući i dalje kao starešina rukovodećeg kadra, dok je Vasiljević ostao u VMA na višemesečnom lečenju. Zanimljivo je, inače, da su prema svedočenju mnogih učesnika u oružanim sukobima u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu ovakve nesreće bile redovna pojava. Što iz straha što zbog neobučenosti.
„Dok je odred od oko 400 ljudi boravio u Peći, saznali smo da sutradan 25. jula 1998. godine počinje operacija Očistiti i uništiti“, pišu policajci iz Mladenovca ne pominjući šta takva akcija konkretno podrazumeva. „Pre početka akcije starešine su nam obećale podršku diviziona artiljerije VJ, odred Vojne policije i tenkova koji su se navodno već nalazili na položaju i kojima je trebalo da se priključimo, a ako bude potrebno, dejstvovaće i avijacija… U rano jutro bili smo spremni za pokret, a ljudstvo je više puta bilo premeštano iz kamiona u kamion, tako da smo u startu kasnili. U selu Dečani bili smo bezrazložno zadržani, hrana se delila neobjašnjivo dugo, umesto da na položajima budemo u osvit zore kako bi se izbegli rizici gubitka ljudstva jer bi po mraku neprijatelju bilo teško da uoči pokrete jedinica. Akcija je zato počela u devet časova. Dnevna temperatura je bila oko 40 stepeni. Jednu bocu mineralne vode po čoveku morali smo da rasporedimo za 32 sata koliko smo proveli u brdima oko Junika. Ljudi sa opremom od 50 kilograma na leđima padali su u nesvest usled dehidracije. Major Antić, neposredno po prijemu plana akcije, pao je u nesvest i bio odnet u bolnicu u Peći a potom u Beograd. Jedinicu je preuzeo zamenik komandanta major Pantić, koji zajedno s ostalim starešinama, nije bio u stanju da se orijentiše. Postojala je samo jedna topografska karta. Niko nije znao da je čita i odredi pravac kojim treba da idemo. Pred nama su bacali novčić, ‘kruna’ ili ‘pismo’, i tako odlučili kojim će putem jedinica da krene.“
Takvo ponašanje, kažu otpušteni policajci iz Mladenovca, izazvalo je nepoverenje i revolt pripadnika policije. „Krenuli smo i shvatili da od obećane podrške VJ nema ništa. Naša jedinica bila je izložena lakoj minobacačkoj i pešadijskoj vatri. Ranjena su četiri policajca među kojima i Velibor Stojanović, koji je od zadobijene prostrelne rane, dehidracije organizma, neukazane medicinske pomoći (jedinica nije imala sanitetsko obezbeđenje) ubrzo preminuo… Nakon noći provedene u brdima Junika, izloženi neprekidnoj vatri neprijatelja, oko 180 ljudi se samoinicijativno vratilo u Peć. Zahtev svih nas je bio smenjivanje komandanta štaba potpukovnika Dragana Milovanovića, koji je zajedno sa svojim pratiocima i oružjem pokušao da spreči dovoženje hrane i pića za našu jedinicu. Naš zahtev za Milovanovićevu smenu nije odobren, što nam je lično saopštio komandant Ivan Maksimović. Hteli smo da se vratimo na položaje uz uslov da pojedine nesposobne starešine budu sklonjene i da dobijemo stručni komandni kadar. Zahtev je bio odbijen, usledile su pretnje, odnosno rečeno nam je da ćemo krivično odgovarati ako se ne vratimo na položaj. Iz matičnih OUP-a bili su pozvani načelnici, konkretno i naš mladenovački načelnik Dragoslav Milisavljević, koji je nastojao da nas ubedi slatkim pričama i obećanjima kakve smo redovno dobijali pred odlazak na teren. U stilu: ‘Dobićete stanove, kredite. Vi ste elita MUP-a…’ To, međutim, nije uticalo na nas. Najzad su nam ponudili tri izbora: bezuslovni povratak na položaj, suspenziju ili jednostrani raskid radnog odnosa. Sutradan nam je pukovnik Maksimović kratko saopštio: ‘Na položaj ili napolje iz službe.’ Sledećeg dana bili smo razoružani i naterani da pišemo jednostran raskid radnog odnosa… Razduženi i obeščašćeni ostali smo na Kosovu u zoni borbenih dejstava. Uspeli smo da obezbedimo autobus Putnika i prevoz do Mladenovca platili smo 7.000 dinara, odnosno 1100 maraka. Pre našeg polaska iz Peći stigao je general Obrad Stevanović, inače smešten u hotelu, da bi porazgovarao s nama, iako prethodnih dana navodno nije imao vremena, ali kad je čuo da su naše porodice obaveštene da ćemo doći u Mladenovac i da je ta vest bila objavljena na Televiziji Studio B, poželeo nam je srećan put i bezbedan povratak bez oružja.“
Otpušteni policajci iz Mladenovca smatraju da imaju pravo i da postoji osnov za njihovo vraćanje u službu, kao i da treba sagledati činjenice i pozvati na odgovornost rukovodeći kadar MUP-a koji je s njima bio na Kosovu. „Vlada Republike Srbije, po našem mišljenju, jedina je kompetentna da reši naš zahtev jer sve što smo naveli u potpunosti odgovara istini. Nadamo se da ćemo biti ozbiljno shvaćeni i da ćete rešiti naš problem uz formiranje komisije“, napisali su mladenovački policajci Vladi Srbije krajem prošle godine.
Međutim, na žalbe, molbe, predstavke i druge dopise do danas nema odgovora.
