Da li svi građani ovog grada, bez obzira na svoje političko opredeljenje, mogu da se osećaju bezbedno? Zašto je dozvoljen nacistički skup u znak podrške Milanu Nediću? Šta je fer kampanja i šta mislite o napadu aktivista SNS-a i njihovom otimanju spiska sa imenima i podacima potpisnika za listu Dragana Đilasa? Ko je napao aktiviste SNS-a na Novom Beogradu? Može li se ova kampanja privesti razumu ili će svakodnevni ulični incidenti prerasti u nešto mnogo gore
Samo na prvi pogled, izborna kampanja za Beograd, što je počela 15. januara, nije mnogo drugačija od ostalih kampanja u poslednjih nekoliko godina. Kao i sve prethodne, naglašeno je medijska i naglašeno funkcionerska. Upregnuta u skoro svim medijima i pre raspisivanja izbora, uz primetno uklanjanje kritičkog mišljenja, sa povišenim tonom, sa planovima i obećanjima koji narastaju do pucanja i sa sve manje skrupula prema protivnicima. Samo što ovoga puta tako diktirana agresivna kampanja u svom pohodu „čišćenja terena“ prodire do najdubljih pora grada, seže do običnog, svakodnevnog života prerastajući u dubok prezir onog „drugog“ i direktno zastrašivanje.
DRŽAVA NA LOKALU: Prošlo je tek dve-tri nedelje od raspisivanja izbora. Izrečena su početna obećanja i ulagivanja beogradskom glasaču, pretresala se imena sa lista, definitivno se razvrstavalo među poziciju ili opoziciju, objavljene su prve ankete i rejtinzi koji su pokazali ubedljivu dominaciju naprednjaka, da bi se napokon u beogradske, lokalne izbore uključio i sam predsednik države. Svojstvenom žestinom, Aleksandar Vučić, predsednik svih građana Srbije, po kome izborna lista naprednjaka i nosi ime, na konvenciji Srpske napredne stranke u Železniku biračima je poručio – da se „oni“ ne boje, on i njegova stranka. Nisu se uplašili, kako je rekao, tih kibicera i neradnika, koji malo znaju, ali su bahati, koji što manje uče i rade, to su više osioni. „Zato ćemo ih pobediti“, rekao je upućujući glasače da se ne obaziru na one koji „svakog dana seju mržnju“.
Već viđena Vučićeva tehnika zavođenja „malog, običnog birača“, zasnovana na „boljem životu“ i pričama o razdoru između njega i njegovih kao „radničke klase“ i opozicije kao „neradničke“, do sada je davala rezultate. Nakon svađalačkog, netolerantnog rečnika u obraćanju protivnicima, inače ustaljenom navikom u (ne)kulturi svakodnevnog života u Srbiji, predsednik se pohvalio time kako su uz njega najvredniji i najuspešniji, „najbolji lekari, profesori, borci za prava građana, umetnici“. Rezervišući za sebe najbolje, a drugima valjda ostavljajući one manje dobre, loše i najgore, predsednik svih građana Srbije, verovatno svesno i namerno, uspeo je u jednom: da sa najviše nestranačke pozicije u državi oštro polarizuje stanovništvo, pa i birače. Pri čemu suština te polarizacije ne leži ni u profesionalnom ni u moralnom kvalitetu, čak ni u ideološkoj pripadnosti, već jedino u odanosti njemu i njegovoj stranci.
Sasvim je druga stvar zašto je onda, budući da njegovu stranku podržava vrhunski kadar, predsednik Srbije morao lično da se uključi u kampanju za Beograd, zašto je lista morala da nosi njegovo ime i zašto se nad pojedinim imenima sa te liste javnost, a pogotovo ljudi iz struke, zgražavaju i to upravo zbog „bahatosti i osionosti“. Ukoliko rejtinzi SNS-a nisu počeli da padaju i da kvare izborni ugođaj vlasti, što svejedno nije opravdanje, ostaje nejasno koji princip vladanja državom je doveo institut predsednika do tako ogoljenog uključivanja u ovu izbornu kampanju. Čak gledano i kroz istoriju moderne autokratske Srbije, ni Slobodanu Miloševiću nije bilo svojstveno takvo padanje na lokalne stranačke grane.
VAZDUŠNI TRAMVAJI, METROI, MOSTOVI: Podgrevajući svojim predizbornim pohodom, koji traje već nekoliko meseci, beogradske izbore kao sudbonosne, prelomne, egzistencijalno presudne, naprednjački funkcioneri su dali sve od sebe da se nametnu u medijskim minutažama i aktivnostima. Koristeći privilegiju redovnog obavljanja državničkih poslova, iskoristili su u punoj meri i mogućnost uticaja na biračko telo. „Iako su beogradski izbori raspisani 15. januara“, pokazala je analiza medijskog izveštavanja koju je sprovela CRTA, „izborna kampanja počela je nezvanično još na jesen jer je u prethodna tri meseca svakodnevno objavljivano u proseku oko 20 medijskih priloga koji su se bavili temom beogradskih izbora. Od ukupno 2215 analiziranih objava, u periodu od 2. oktobra 2017. godine do 15. januara 2018. godine, predstavnici vlasti bili su zastupljeni skoro četiri puta više u medijima nego predstavnici opozicije, dok su zabeleženi i slučajevi tzv. funkcionerske kampanje.“
Praksu funkcionerske kampanje neometano su koristili svi političari na vlasti od devedesetih godina, ističu u Transparentnosti Srbija, jer ona može da pospeši finansije političkih partija na uštrb javnih finansija. Dosadašnji rezultati istraživanja Transparentnosti pokazuju da je od 2012. do 2017. u svim izborima dominirala funkcionerska kampanja, odnosno jasna politička promocija kroz aktivnosti javnih funkcionera. Takva kampanja ne samo da ne jenjava, već je od 2014. intenzivirana, zaključuju u ovoj organizaciji, a njeni nagoveštaji vidljivi su i uoči predstojećih beogradskih izbora. Upozoravajući na to da funkcionerska kampanja u pojedinim slučajevima predstavlja i kršenje odredbi zakona, najčešće onog o Agenciji za borbu protiv korupcije, član 29, stav 2, u Transparentnosti kažu da je upadljivo to što za sada nema reakcije državnih organa na pojave koje su se pokazale kao sporne. A u zakonu jasno piše: „Funkcioner ne može da koristi javne resurse i skupove na kojima učestvuje i susrete koje ima u svojstvu funkcionera za promociju političkih stranaka, odnosno političkih subjekata“.
Među slične događaje ili pak „pseudodogađaje“ kakvi se obično intenziviraju uoči izbora, može se smestiti i priča o izgradnji vazdušnog tramvaja ili gondole koja će povezivati Ušće i Kalemegdan, a koju promoviše i najavljuje njenu izgradnju naredne godine aktuelni gradonačelnik Siniša Mali. Zašto bi to bio „pseudodogađaj“? Pa, zato što je priča o ovoj gondoli kao prioritetu grada ispričana još 2016, s tim da će izgradnja početi do kraja 2017. godine. Opsednutost gondolama kao kakvim grandioznim poklonima Beograđanima, koji bi mogli zaseniti ekonomsku i svaku drugu mizeriju ozbiljno pauperizovanog stanovništva, pred ove izbore ponovo je živnula. S tim što su onu drugu gondolu preko Ade Ciganlije, što treba da spoji Novi Beograd s Košutnjakom, već svi zaboravili iako je njena gradnja isto tako pompezno najavljivana do kraja 2016. godine.
Usvojen je projekat za Stari savski most koji će postati novi, glasila je vest objavljena upravo na dan raspisivanja izbora. Novi most koji će podsećati na stari, kako kažu u gradskim vlastima, biće namenjen i u druge svrhe, za bicikliste, pešake, automobile, tramvaje i – za metro. Kapacitetom neće zaostajati za mostom preko Ade, ali će biti pet puta jeftiniji, rekao je gradonačelnik Mali aludirajući na takozvani Đilasov most. Ubrzo je usledio i odgovor Dragana Đilasa, kandidata za gradonačelnika sa najvećim opozicionim rejtingom: „Ideja da se sruši most koji je obeležje Beograda samo zato što se šeiku ne dopada vidik iz Beograda na vodi treba da zabrine svakog stanovnika Beograda, jer će saobraćajne gužve trajati dve ili više godina, posebno uz činjenicu da SNS čak i objekte za koje kaže da su joj prioritet gradi po pola decenije“.
Kao i most, izgradnja prvog beogradskog metroa dobila je u kampanji važno mesto. Dragan Đilas je obišao lokaciju na kojoj aktuelna gradska vlast predviđa izgradnju prve linije metroa i kritikujući planiranu trasu izjavio da se metro ne gradi tamo gde niko ne živi, kao što je predviđeno od Ade Huje do Makiša. Siniša Mali je pak rekao da je „sreća što Đilasov metro nikada nije počeo da se gradi jer bi to bio metro za pacove, a ne za ljude“. I dodao: „Za svaki narodni dinar Đilas je u svoj džep strpao tri. Tako je planirao da izgradnju metroa pretvori u unosan posao za njega i njegovu tajkunsku družinu“.
Nije nakon toga rekao i to da za razliku od Dragana Đilasa, njega samog prate mnoge afere, od upravljanja mrežom ofšor firmi do tajne kupovine nekretnina u Bugarskoj ili sumnjivih poslova u vezi sa privatizacijom državnih preduzeća. Kao ni to da se priča o metrou naširoko rasplamsavala kad god je zatrebalo novih poena i ovoj vlasti, pa zašto bi iko sada poverovao da će izgradnja zaista početi, kako je najavljeno, 2020. godine.
NEKA NOVA BASTILJA: U događaje koji krase kampanju a kojih možda ne bi ni bilo da tu nije bilo nekog javnog funkcionera, i koji su pritom emitovani u udarnim informativnim terminima, svrstava se, među mnogima, i januarska poseta gradonačelnika Malog beogradskim vrtićima uz obećanje zaposlenima da će im plate biti povećane za deset odsto – i to odmah. U isti red spada i njegov obilazak Surčina i pohvale kako je to sad opština budućnosti koja ima impresivan broj gradilišta, kako će škole dobiti fiskulturne sale, kako će biti obnovljen Dom kulture i još mnogo toga što se tiče osnovnih životnih potreba. Povodom svog angažmana u mnogim predizbornim radnjama, Mali je još ranije rekao da nije u kampanji i da ne razmišlja o predstojećim izborima. Na pitanje medija, od pre nekoliko meseci, čemu onda i ko plaća toliki broj njegovih profesionalno urađenih spotova, u novembru izbrojano oko 20, gradonačelnik je odgovorio da ih ne plaća iz džepa poreskih obveznika, već mu ih neke organizacije, kako kaže, snimaju besplatno. On njima, takođe kaže, zauzvrat ništa ne nudi, pa je sve urađeno na dobrovoljnoj bazi kako bi se grad predstavio na pravi način. Pitanje je samo kome se bajkoviti uspeh gradske vlasti predstavlja – turistima, investitorima ili, pre svih, glasačima.
Medijski ućutkana i izrešetana opozicija, i sama razbijena po kolonama i kolonicama, kada je u pitanju otpor vladajućoj stranci i Aleksandru Vučiću, zvuči jedinstveno. Međusobno, međutim, sklona je javnim ispadima, povremenim žaokama, a u sveopštoj borbi oko vlastitog identiteta ili prelaska cenzusa ne ostavlja utisak ujedinjene snage koja želi konačnu pobedu. To koliko je opozicija realna u sagledavanju vlastitih snaga, koliko politički promišljena, a koliko nastupa zakulisno i kalkulantski i dalje stoji kao znak pitanja u glavama mnogih glasača. Poplava lista i različitih orijentacija samo još više ide u prilog zbunjenosti, pa pošto se već sada nudi bogat izbor opredeljenja od 14 lista, sva je prilika da se na glavnu misao glasača s kojom oni uvek izlaze na izbore zaboravilo. A ona glasi: „važno je pobediti“.
Demokratska struja opozicije ujedinila se najzad u jednom, da iskaže nezadovoljstvo radom javnog servisa RTS zbog nepostojanja objektivnog i profesionalnog informisanja građana. Posle neuspelih pregovora sa RTS-om, održan je zajednički protest ispred zgrade televizije, izviždan je Dnevnik u pola osam i, kao nekad, devedesetih, zatražene su ostavke rukovodstva te kuće. Stranački prvaci na skupu nisu govorili. Među govornicima, Zoran Gavrilović iz organizacije BIRODI izneo je podatke o tome da je u informativnim emisijama RTS-a opozicija zastupljena u sekundama, a pominju se i u negativnoj konotaciji, za razliku od predsednika Srbije Aleksandra Vučića koji je najviše zastupljen na programu javnog servisa, pri čemu negativnih konotacija gotovo da nema. Novinar i član saveta za kulturu Nove stranke Rade Radovanović nazvao je RTS ne javnim servisom, ne ni državnom televizijom, nego „javnim servisom Aleksandra Vučića“.
PRATEĆI PROGRAM: Žmureći na oba oka u vezi sa apsolutnom dominacijom vladajuće stranke i njenom gotovo histeričnom medijskom kampanjom, ministar odbrane Aleksandar Vulin spremno je izjavio da su, u stvari, pred ove izbore i mediji i novac na strani protivnika, te da opoziciju čine najbogatiji i najmoćniji ljudi u Srbiji. Kao i to da on sam nema dilemu da li bi Sinišu Malog ostavio kao gradonačelnika, naravno da dâ. Za to vreme, usred kampanje, dnevnik „Blic“ organizuje akciju „Pitajte gradonačelnika“, gde piše: „Izabraćemo vaša najzanimljivija pitanja i vaše goruće probleme koje treba najhitnije rešiti i proslediti ih gradonačelniku Siniši Malom. A onda možete da očekujete posetu gradonačelnika i ekipe Blic televizije!“
A jedno od pitanja koje je ostalo nerazrešeno, uostalom od njega je sve i počelo jer se pojavilo odmah posle raspisivanja izbora, glasi: ko su počinioci u akciji uništavanja gradskih murala sa likovima poznatih ličnosti? Da li je reč samo o unutarnavijačkom ratu i kako je moguće da policija ne može da razreši slučaj tako moćno organizovane akcije koja građane podseća na neke nove „fantomke“?
Da li svi građani ovog grada, bez obzira na svoje političko opredeljenje, mogu da se osećaju bezbedno, a povodom pretećih grafita upućenih narodnoj poslanici Mariniki Tepić ili uličnih pretnji novinaru TV N1 Nikoli Radišiću?
Zašto je dozvoljen nacistički skup u znak podrške Milanu Nediću i šta ravnodušnost policije i gradskih vlasti time poručuje građanima?
Šta je fer kampanja i šta mislite o napadu aktivista SNS-a i njihovom otimanju spiska sa imenima i podacima potpisnika za listu Dragana Đilasa? Ko je napao aktiviste SNS-a na Novom Beogradu?
Može li se ova kampanja privesti razumu ili će svakodnevni ulični incidenti prerasti u nešto mnogo gore? Koliko smo kao građani bezbedni sada, koliko ćemo biti ubuduće?
O „nevidljivim“ stranačkim pritiscima na građane i njihovom strahu, kako bi se obezbedili sigurni odnosno kapilarni glasovi za vladajuću stranku, drugi put, možda i niste prava adresa. O rupama na kolovozu, što ste naveli kao moguće pitanje građana, neosvetljenim ulicama, oronulim fasadama, parkovima i igralištima, isto drugi put. Kad i ako budete ponovo izabrani.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
