Svečani doček generala Mekartura na beogradskoj železničkoj stanici
Rečenicom Istorija u pravom smislu reči ne postoji, nego samo biografije, američki pesnik i esejista Ralf Valdo Emerson (Ralph Waldo Emerson) je u svom delu Reprezentativni ljudi (Representative men, 1850) sažeo mišljenje da pojedine vođe pokreću istoriju. Ovaj tekst posvećujemo jednom od njih, američkom generalu Daglasu Mekarturu (Douglas MacArthur), jednoj od ključnih figura savezničke pobede u Drugom svetskom ratu, u trenutku kada obeležavamo 65-godišnjicu njegovog završetka
PUT DO PET ZLATNIH ZVEZDICA: Petnaest godina po završetku američkog građanskog rata, u porodici njegovog aktivnog učesnika kapetana Artura Mekartura, u gradiću Litl Rok u Arkanzasu, rodio se sin Daglas. Bilo je to u ponedeljak 26. januara 1880. godine. Sedamnaest godina kasnije (1902), posle uspešne vojne karijere, Artur će dobiti generalsku zvezdicu, a sledeće 1903. ponosno će stajati na svečanoj bini prestižnog Vest Pointa, kada mu sin Daglas, kao najbolji u klasi, bude dobijao prvi oficirski čin.
Godine 1912. umro je general Artur Mekartur, a pet godina kasnije, kada je Amerika postala aktivni učesnik Prvog svetskog rata (5. aprila 1917. godine objavila rat Nemačkoj), sin Daglas je u Francuskoj preuzeo komandu brigade. Stečena iskustva u Velikom ratu Daglas će kao načelnik Vest Pointa već od 1919. uspešno prenositi na kadete, za šta mu je Senat 1925. godine dodelio prvu generalsku zvezdicu, kao najmlađem oficiru u činu general-majora u istoriji SAD. Sledeće četiri godine (1926–1930) biće komandant američke vojske stacionirane na Filipinima, uz istovremenu zapaženu aktivnost u Olimpijskom komitetu SAD, što će mu 1928. godine doneti čast i obavezu da vodi američki olimpijski tim na Igrama u Amsterdamu.
Karijeru visokog oficira general Daglas Mekartur od 1930. godine nastavlja kao najmlađi načelnik generalštaba američke vojske, za šta mu Senat dodeljuje četvrtu generalsku zvezdicu. U tom svojstvu kreće u višenedeljnu posetu evropskim armijama, pa je po sopstvenoj želji boravio i u Jugoslaviji od 25. do 29. septembra 1931. godine (detaljnije o poseti u nastavku teksta). Mekartur će na mestu prvog oficira američke vojske ostati do 1935. godine, da bi se posle proglašenja nezavisnosti Filipina ponovo našao u toj za SAD strateški važnoj zemlji, sa zadatkom da joj organizuje vojsku. Služba u američkoj vojsci mu prestaje 1937. godine, a 1941. postaje filipinski feldmaršal. Zbog ulaska Sjedinjenih Država u Drugi svetski rat, predsednik Ruzvelt iste godine reaktivira Mekartura i postavlja ga za komandanta američkih snaga na Dalekom istoku, sa sedištem u Manili.
Ali, general sa četiri zvezdice u tom trenutku nije imao dovoljno vojnika da bi kontrolisao to područje, pa se po naređenju samog predsednika SAD povlači pred nadmoćnim Japancima i odlazi u Australiju. Nezadovoljan situacijom u kojoj se našao (japanska premoć i predsedničko naređenje za povlačenje), Mekartur izgovara čuveno obećanje „Vratiću se“, koje će američka propaganda promovisati u jednu od najslavnijih izjava u Drugom svetskom ratu. Vremenom se vojna premoć menja, pa u sadejstvu sa mornaričkim štabom stacioniranim na Havajima, Mekartur 1944. dobija bitku za Filipine i ispunivši obećanje vraća se u Manilu, odakle komanduje završnim operacijama protiv Japana. Nakon dve atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki (protiv čije je upotrebe Mekartur bio), Japan je primoran na kapitulaciju, a Mekartur na brodu „USS Missouri“, usidrenom u tokijskom zalivu, 2. septembra 1945. organizuje ceremoniju potpisivanja iste. Naravno, u ime savezničkih snaga svoj potpis na taj dokument stavlja Daglas Mekartur, sada već general sa pet zvezdica.
POVLAČENJE: U narednih pet godina Mekartur je bio okupacioni guverner Japana (njegovom zaslugom očuvana monarhija), da bi po izbijanju rata u Koreji bio postavljen, uz saglasnost tadašnjeg predsednika SAD Trumana, za komandanta UN snaga. U građanskom ratu koji je na Korejskom poluostrvu izbio kao sukob interesa bivšeg SSSR i SAD na Dalekom istoku, slavni general dolazi u sukob sa svojim vrhovnim komandantom (predsednik SAD), koji zbog bojazni od većeg uplitanja SSSR ne prihvata njegove dalje akcije, smenjuje ga sa svih funkcija i penzioniše (11. april 1951). Ispostaviće se da je otpuštanje popularnog generala, junaka Drugog svetskog rata, bilo velika Trumanova politička greška, zbog koje mu je naglo pala popularnost u biračkom telu, te zbog toga nije učestvovao u predsedničkim izborima 1952. godine.
Mekartur se posle 11 godina vraća u Ameriku kao heroj, koja u njegovu čast na Petoj aveniji u Njujorku priređuje vojnu paradu i trijumfalni doček. Zbog spekulacija da je u Korejskom ratu hteo protiv Kine da upotrebi atomsku bombu, propada mu kandidatura za predsedničke izbore (1952), nakon čega se povlači iz javnosti i ostatak života provodi mirno u Njujorku. Umro je u nedelju 5. aprila 1964. godine u svojoj 85. godini.
KOD BOLEČKE MEHANE: „Moja poseta Jugoslaviji treba da bude simbol prijateljstva između Jugoslavije i Sjedinjenih Američkih Država. U Beogradu sam i od vlade i od naroda tako srdačno dočekan kako nisam mogao očekivati“, izjavio je general Mekartur drugog dana boravka u prestonici tadašnje Kraljevine Jugoslavije. On će biti prvenstveno gost generalštaba, da bi mu tokom petodnevnog boravka gostoprimstvo ukazali i ministar vojske i mornarice, ministar inostranih dela i predsednik Ministarskog saveta (vlade), kao i sam kralj Aleksandar Karađorđević, koji ga je 27. septembra 1931. primio u audijenciju.
Naravno, Mekarturu su ukazane prvenstveno vojne počasti, pa je posle polaganja venca na grob Neznanog junaka na Avali i venaca na grobove vođe Prvog srpskog ustanka Karađorđa Petrovića i kralja Petra Karađorđevića u Topoli, obišao Zemunski aerodrom na kome mu je priređen defile vojske i veliki aeromiting.
Posebno interesantna za načelnika američkog generalštaba bila je dvodnevna vojna vežba, koja je u njegovu čast organizovana u okolini Beograda. Bila je to združena vežba trupa Beogradskog garnizona, kojom je rukovodio komandant Dunavske divizijske oblasti general Aleksandar Stanković, a izvedena je kao pretpostavka odbrane glavnog grada. Po kiši koja nije dva dana prestajala, general Mekartur je vežbu pratio u delu dejstva jedinica odbrane na pravcu Grocka – Beograd kod Bolečke mehane, posle čega je izjavio „da bi bio ponosan i srećan kad bi imao čast da komanduje jednim ovako valjanim i hrabrim pukom“.
JEDINI OD VELIKIH BIO U SRBIJI: Za nekoliko dana u Moskvi će se održati velika vojna parada povodom 65 godina od završetka Drugog svetskog rata. Na Crvenom trgu će pored ruskih marširati i vojnici iz ostalih zemalja koje su dale značajan doprinos pobedi nad fašizmom. U susret toj proslavi, ovih dana se širom sveta obnavljaju sećanja na slavne bitke, vojskovođe i heroje velike pobede. Mi smo ovoga puta (za ovu godišnjicu) govorili o generalu Daglasu Mekarturu, nikako ne umanjujući doprinos ostalih vojskovođa, pre svih Žukova, Montgomerija, Ajzenhauera i Patona, ali i naših heroja, jer je Srbija, imajući u to vreme jugoslovensku komponentu, u Drugom svetskom ratu bila na strani pobednika.
Potpisivanje kapitulacije Japana, brod USS Missouri, Tokijski zaliv, 2. septembar 1945.
Potpisivanje kapitulacije Japana (2. slika)
Japanska delegacija
Mekartur se vraća na Filipine (u sredini, prepoznatljiv i po Rej Ban naočarima)
Daglas Mekartur
Sa japanskim carem Hirohitom
Sa predsednikom SAD Trumanom
Mekarturova odlikovanja
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant i ukazao da je stanje betona posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač – Infrastruktura železnice Srbije – morao je istog časa da obavesti nadzor da zaustavi radove. Pošto to nije urađeno, posledice su poznate
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
