PUT DO PET ZLATNIH ZVEZDICA: Petnaest godina po završetku američkog građanskog rata, u porodici njegovog aktivnog učesnika kapetana Artura Mekartura, u gradiću Litl Rok u Arkanzasu, rodio se sin Daglas. Bilo je to u ponedeljak 26. januara 1880. godine. Sedamnaest godina kasnije (1902), posle uspešne vojne karijere, Artur će dobiti generalsku zvezdicu, a sledeće 1903. ponosno će stajati na svečanoj bini prestižnog Vest Pointa, kada mu sin Daglas, kao najbolji u klasi, bude dobijao prvi oficirski čin.
Godine 1912. umro je general Artur Mekartur, a pet godina kasnije, kada je Amerika postala aktivni učesnik Prvog svetskog rata (5. aprila 1917. godine objavila rat Nemačkoj), sin Daglas je u Francuskoj preuzeo komandu brigade. Stečena iskustva u Velikom ratu Daglas će kao načelnik Vest Pointa već od 1919. uspešno prenositi na kadete, za šta mu je Senat 1925. godine dodelio prvu generalsku zvezdicu, kao najmlađem oficiru u činu general-majora u istoriji SAD. Sledeće četiri godine (1926–1930) biće komandant američke vojske stacionirane na Filipinima, uz istovremenu zapaženu aktivnost u Olimpijskom komitetu SAD, što će mu 1928. godine doneti čast i obavezu da vodi američki olimpijski tim na Igrama u Amsterdamu.
Karijeru visokog oficira general Daglas Mekartur od 1930. godine nastavlja kao najmlađi načelnik generalštaba američke vojske, za šta mu Senat dodeljuje četvrtu generalsku zvezdicu. U tom svojstvu kreće u višenedeljnu posetu evropskim armijama, pa je po sopstvenoj želji boravio i u Jugoslaviji od 25. do 29. septembra 1931. godine (detaljnije o poseti u nastavku teksta). Mekartur će na mestu prvog oficira američke vojske ostati do 1935. godine, da bi se posle proglašenja nezavisnosti Filipina ponovo našao u toj za SAD strateški važnoj zemlji, sa zadatkom da joj organizuje vojsku. Služba u američkoj vojsci mu prestaje 1937. godine, a 1941. postaje filipinski feldmaršal. Zbog ulaska Sjedinjenih Država u Drugi svetski rat, predsednik Ruzvelt iste godine reaktivira Mekartura i postavlja ga za komandanta američkih snaga na Dalekom istoku, sa sedištem u Manili.
Ali, general sa četiri zvezdice u tom trenutku nije imao dovoljno vojnika da bi kontrolisao to područje, pa se po naređenju samog predsednika SAD povlači pred nadmoćnim Japancima i odlazi u Australiju. Nezadovoljan situacijom u kojoj se našao (japanska premoć i predsedničko naređenje za povlačenje), Mekartur izgovara čuveno obećanje „Vratiću se“, koje će američka propaganda promovisati u jednu od najslavnijih izjava u Drugom svetskom ratu. Vremenom se vojna premoć menja, pa u sadejstvu sa mornaričkim štabom stacioniranim na Havajima, Mekartur 1944. dobija bitku za Filipine i ispunivši obećanje vraća se u Manilu, odakle komanduje završnim operacijama protiv Japana. Nakon dve atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki (protiv čije je upotrebe Mekartur bio), Japan je primoran na kapitulaciju, a Mekartur na brodu „USS Missouri“, usidrenom u tokijskom zalivu, 2. septembra 1945. organizuje ceremoniju potpisivanja iste. Naravno, u ime savezničkih snaga svoj potpis na taj dokument stavlja Daglas Mekartur, sada već general sa pet zvezdica.
POVLAČENJE: U narednih pet godina Mekartur je bio okupacioni guverner Japana (njegovom zaslugom očuvana monarhija), da bi po izbijanju rata u Koreji bio postavljen, uz saglasnost tadašnjeg predsednika SAD Trumana, za komandanta UN snaga. U građanskom ratu koji je na Korejskom poluostrvu izbio kao sukob interesa bivšeg SSSR i SAD na Dalekom istoku, slavni general dolazi u sukob sa svojim vrhovnim komandantom (predsednik SAD), koji zbog bojazni od većeg uplitanja SSSR ne prihvata njegove dalje akcije, smenjuje ga sa svih funkcija i penzioniše (11. april 1951). Ispostaviće se da je otpuštanje popularnog generala, junaka Drugog svetskog rata, bilo velika Trumanova politička greška, zbog koje mu je naglo pala popularnost u biračkom telu, te zbog toga nije učestvovao u predsedničkim izborima 1952. godine.
Mekartur se posle 11 godina vraća u Ameriku kao heroj, koja u njegovu čast na Petoj aveniji u Njujorku priređuje vojnu paradu i trijumfalni doček. Zbog spekulacija da je u Korejskom ratu hteo protiv Kine da upotrebi atomsku bombu, propada mu kandidatura za predsedničke izbore (1952), nakon čega se povlači iz javnosti i ostatak života provodi mirno u Njujorku. Umro je u nedelju 5. aprila 1964. godine u svojoj 85. godini.
KOD BOLEČKE MEHANE: „Moja poseta Jugoslaviji treba da bude simbol prijateljstva između Jugoslavije i Sjedinjenih Američkih Država. U Beogradu sam i od vlade i od naroda tako srdačno dočekan kako nisam mogao očekivati“, izjavio je general Mekartur drugog dana boravka u prestonici tadašnje Kraljevine Jugoslavije. On će biti prvenstveno gost generalštaba, da bi mu tokom petodnevnog boravka gostoprimstvo ukazali i ministar vojske i mornarice, ministar inostranih dela i predsednik Ministarskog saveta (vlade), kao i sam kralj Aleksandar Karađorđević, koji ga je 27. septembra 1931. primio u audijenciju.
Naravno, Mekarturu su ukazane prvenstveno vojne počasti, pa je posle polaganja venca na grob Neznanog junaka na Avali i venaca na grobove vođe Prvog srpskog ustanka Karađorđa Petrovića i kralja Petra Karađorđevića u Topoli, obišao Zemunski aerodrom na kome mu je priređen defile vojske i veliki aeromiting.
Posebno interesantna za načelnika američkog generalštaba bila je dvodnevna vojna vežba, koja je u njegovu čast organizovana u okolini Beograda. Bila je to združena vežba trupa Beogradskog garnizona, kojom je rukovodio komandant Dunavske divizijske oblasti general Aleksandar Stanković, a izvedena je kao pretpostavka odbrane glavnog grada. Po kiši koja nije dva dana prestajala, general Mekartur je vežbu pratio u delu dejstva jedinica odbrane na pravcu Grocka – Beograd kod Bolečke mehane, posle čega je izjavio „da bi bio ponosan i srećan kad bi imao čast da komanduje jednim ovako valjanim i hrabrim pukom“.
JEDINI OD VELIKIH BIO U SRBIJI: Za nekoliko dana u Moskvi će se održati velika vojna parada povodom 65 godina od završetka Drugog svetskog rata. Na Crvenom trgu će pored ruskih marširati i vojnici iz ostalih zemalja koje su dale značajan doprinos pobedi nad fašizmom. U susret toj proslavi, ovih dana se širom sveta obnavljaju sećanja na slavne bitke, vojskovođe i heroje velike pobede. Mi smo ovoga puta (za ovu godišnjicu) govorili o generalu Daglasu Mekarturu, nikako ne umanjujući doprinos ostalih vojskovođa, pre svih Žukova, Montgomerija, Ajzenhauera i Patona, ali i naših heroja, jer je Srbija, imajući u to vreme jugoslovensku komponentu, u Drugom svetskom ratu bila na strani pobednika.
autorka je istoričar i kustos Istorijskog muzeja Srbije