VREME BR. 290. 11. MAJ 1996.
Šta je za antifašistu danas, usred naše razorene zemlje, suočavanje sa istinom te zemlje šta drugo nego suočavanje sa samim sobom? Mi smo ta razorena zemlja. Istorijski govor ovde je često govor ispovedni -to je ispovest bez jezika ispovesti, to je ispovest jezikom istoričara. (Uostalom, svaka ispovest jeste svojevrsna forma istorije?) Svi smo mi sada pomalo istoričari svi smo nesrećni.
Nesreća nas pretvara u istoričare, utoliko više ukoliko se manje mirimo sa njom. To je samosuočavanje, i kad se iskazuje polemičkim jezikom, i upravo kao takvo ono je suštinski antifašističko, esencijalno demokratsko. Ako demokratija podrazumeva mogućnost opštenja sa drugim, kako da budem sa drugim ako nikada nisam bio drugi za sebe samoga? Onaj ko ne uspeva da za sebe bude drugi, da sebe vidi, da se sa sobom suoči šta je on? Ali šta je fašizam, kao apsolutna negacija drugog i drugosti, šta je ako ne ovo slepilo: ova apsolutna nesposobnost za sebe kao za drugoga? (Tvrdim da onaj krvavi pajac Musolini velikim svojim gestovima nije glumio samo za druge: on je glumio i za sebe samoga: on se sakrivao iza tih velikih gestova).
Fašizam je paranoidan. Gde se bolje otkriva fašizacija duše ove zemlje ako ne u ideji o Srbiji koju mrzi celi svet (dakle ne samo Zapadna Evropa, Vatikan, do juče Kominterna, i ne samo Amerika?) Novi svetski poredak nije ni počeo da se stvara, a barbarogenijska, antievropska, antisvetska Srbija tražila je već svoje: starija je ta Srbija od svetskog poretka (ja sam joj svedok: pisao sam o njoj 1966-1969). Jesmo li zabooravili na Kosovu prosutu krv 27. i 28. marta 1989, na tzv. dan državnosti?
Vidimo § li, možemo li, da li se usuđujemo da vidimo i svoje lice u njoj? Sačuvao sam „Politiku“ od 7. maja 1989, sa spiskom pobijenih u ove dane, i sada, sedam godina kasnije, taj već izgužvani list „Politike“ jeste groblje moje albanske (arnautske, šiptarske) braće, groblje nad kojim, ponekad, u ovoj užasnoj našoj noći, ja čujem najuzvišenije reči srpske epike: Jaoh mene do Boga miloga, đe pogubih od sebe boljega.
Pa ipak, ono što mi je u svemu ovome odvratno nije sama podvala koju inspiriše potreba da se sakrije sopstveno zlodelstvo; odvratno je što je ta jeftina politička smicalica, ta prostačka lukavost, mogla da postane motiv čitavoga jednog sveta, motiv sposoban za fantastičnu reprodukciju, jednaku nesposobnosti (fantastičnoj, takođe?) toga istoga sveta da se suoči sa samim sobom.
Mera ludila, kolektivnog ludila, ravna je ovoj nesposobnosti za samosuočavanje: duševna praksa totalitarizma jeste praksa ovog masovnog izluđivanja, ovoga pretvaranja besmislice u sopstveni opsesivni motiv: ovoga nemorala apsolutnog slepila ili apsolutne neodgovornosti. Fašizam nas čini neodgovornim i u tome jeste njegova ogromna privlačna moć: predavanje fašizmu jeste predavanje neodgovornosti, neka vrsta slobode, strašna sloboda od slobode.
Svi mi imamo iskustvo života (?) u blatu ove slobode (i to je možda najporaznije, ali svakako i najznačajnije iskustvo poslednjih godina, iskustvo „nacionalnog osvešćenja“?), u blatu ovoga ludila: ko od nas nije dolazio do samoga dna nemoći i beznađa već i pri najslabijem, najuzdržanijem pokušaju oponiranja onima koji su do grla u tom blatu, kojima je, umesto reči, to blato u ustima, krvavo blato? Tu reči ne vrede. Nikakvi dokazi. Nikakva analitika.
Nema razgovora sa ludilom. Ludilo i jeste ludilo jer je nedodirljivo. Ludilo isključuje opštenje (ili je ono, možda, pre svega upravo ovo ukinuto opštenje?) Naš raskid sa svetom, naš rat sa svetom (jer nije to bio samo rat sa Muslimanima i Hrvatima nego rat sa svetom), šta je to drugo nego ludilo i koja bi druga sila mogla taj rat da vodi ako ne sila ludila? Najzad, i sva ona čudovišna a sistematska negacija Narodnooslobodilačke borbe, koja delirijumski vrhunac svoj dostiže ubijanjem Tita nasred Titovog Užica zar nije ona istovremeno i ova paranoidna negacija sveta, jer Narodnooslobodilačka borba jeste sami zenit naše svetske istorije, našega učešća u svetu: Tito je svetski čovek.
Postavljam pitanje: kada je počelo klevetanje NOB ako ne u onom istom času kad .je počela paranoidna samoizolacija Srbije, kad smo se našli usred samoće kao usred nekog ponovljenog ledenog doba, kada je ovo društvo moralo, sa osnovnim svojim institucijama (ne samo bankarsko-fmansijskim) u podzemlje, kad nam nije „posivela“ samo ekonomija, kad su nam duše „posivele“: kad je podzemlje preuzimalo vlast, kad je mafija postajala svemoćni gospodar? U izolaciji trijumfuje mafijaštvo, kriminal je jedina stvarnost izolacije: biti svetski znači biti jači od kriminala; kriminal je antisvet.
(Antisvet jeste kriminalan svet).
Rušenje NOB, njene istine, njenih ideja, njenih heroja i mučenika, nije samo komplementarno rušenju avnojske Jugoslavije (te jedino mogućne Jugoslavije) nego je to i rušenje sveta. I nije, doista, ni najmanje slučajno što je pokušaj povratka u svet, iznuđen totalnim porazom Velike Srbij.■
