Iz budžeta u budžet

Politika Evropske unije (EU) koja je usmerena na ekonomski razvoj regiona i gradova i na smanjenje regionalnih razlika sadržana je u poglavlju 22 – „Regionalna politika i koordinacija strukturnih instrumenata“ u pristupnim pregovorima sa EU. Regionalna politika podržava stvaranje poslova, kompetitivnost, ekonomski rast, poboljšanje kvaliteta života i održivi razvoj. Sva ova pitanja sadržana su i u drugim poglavljima, a specifično za ovo poglavlje je da nadležnost dele EU i države članice, što znači da snose odgovornost za njeno sprovođenje. Pravo EU u ovom poglavlju sastoji se od okvirnih propisa i propisa za sprovođenje kojima se definišu pravila za izradu, odobravanje i sprovođenje programa fondova, dok su države članice dužne da izgrade odgovarajuće administrativne kapacitete i finansijsko upravljanje projektovanjem i njihovo izvođenje.

Regionalna politika predstavlja jednu od ključnih politika EU koja definiše investicioni okvir neophodan za ispunjavanje ciljeva Strategije Evropa 2020. Glavni ciljevi ove desetogodišnje strategije za ekonomski razvoj zasnovane na znanju, očuvanju životne sredine i visokom nivou zaposlenosti, produktivnosti i socijalne kohezije jesu podizanje stope zaposlenosti populacije starosti od 20 do 64 godine na 75 odsto, povećanje procenta BDP-a koji se izdvaja za istraživanje i razvoj na tri odsto BDP-a EU, dostizanje „20-20-20“ klimatsko-energetskog cilja, smanjenje stope ranog napuštanja škole ispod deset odsto, kao i povećanje procenta fakultetski obrazovanog stanovništva starosti od 30 do 34 godine na 40 odsto i smanjenje broja onih koji žive ispod linije siromaštva za 20 miliona ljudi.

SMANJENJE NEJEDNAKOSTI: Kada Srbija postane članica EU, biće joj na raspolaganju budžetska sredstva koja zajednica izdvaja za kohezionu politiku. Ovo je druga po veličini stavka unutar budžeta EU, iza zajedničke poljoprivredne politike. Naime, planirano je da se u periodu 2014–2020. iz budžeta EU izdvoji oko 34 odsto sredstava za pomaganje siromašnijih regiona od strane bogatijih, kako bi se uravnotežili efekti dalje ekonomske integracije. Reč je o bespovratnim sredstvima koja države članice dobijaju iz EU na osnovu programa razvoja. Pored bespovratnih sredstava iz strukturnih fondova, članicama EU su na raspolaganju povoljni krediti koje dodeljuje i Evropska investiciona banka (EIB). Sredstva kohezionog fonda koriste samo zemlje članice EU čiji je nacionalni BDP manji od 90 odsto proseka 28 članica EU.

U izveštaju o napretku Evropske komisije za 2016. godinu ocenjeno je da je u ovom poglavlju Srbija umereno pripremljena, te da je ostvaren izvestan napredak u pogledu sticanja iskustva u upravljanju fondovima EU u okviru „indirektnog upravljanja“. Kako je u izveštaju navedeno, u narednom periodu Srbija treba da usvoji i započne sprovođenje akcionog plana kojim se propisuju jasni ciljevi i rokovi kako bi se ispunili zahtevi koji proističu iz kohezione politike EU i da obezbedi odgovarajuće administrativne i finansijske kapacitete za sprovođenje programa decentralizovanog upravljanja.

POTROŠAČ U SREDIŠTU PAŽNJE: Još jedno poglavlje u kome je u prethodnom periodu ostvaren izvestan napredak tiče se zaštite potrošača i zdravlja. Bazu politike zaštite potrošača u EU čine zaštita ekonomskih interesa potrošača, njihovo informisanje i edukacija, kao i efikasna zaštita njihovih interesa. Prema oceni Evropske komisije, napredak u poglavlju 28 ostvaren je usvajanjem Zakona o oglašavanju i Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti. U narednom periodu od Srbije se očekuje jačanje administrativnih kapaciteta organa nadležnih za zaštitu potrošača, kao i jačanje ukupne finansijske održivosti sistema javnog zdravlja, a naročito javnog fonda za zdravstveno osiguranje, navedeno je u izveštaju.

Da se ubuduće na tržištu ne bi pojavljivala roba koja ne zadovoljava standarde ili sadrži neke nedozvoljene supstance, poput nedavne afere sa hranom za bebe, neophodna je adekvatna kontrola proizvoda i reagovanje inspekcije u skladu sa tim. To da li će građani konzumirati ispravne namirnice ne nalaže EU, već zdravlje. Zaštita potrošača i zaštita zdravlja imaju za cilj osiguravanje kvaliteta života građana.

Evropska komisija je još 1975. godine usvojila Prvi preliminarni program Evropske ekonomske zajednice o zaštiti potrošača i politici obaveštenosti. Ovim programom kao osnovna prava potrošača navode se: pravo na zaštitu zdravlja i bezbednost, pravo na zaštitu ekonomskog interesa, pravo na pravno sredstvo, pravo na obaveštenost i obrazovanje i pravo na učešće. Ovaj program je postavio temelje razvoja prava zaštite potrošača EU.

Srbija će na putu ka EU svoje zakonodavstvo u ovoj oblasti morati da uskladi sa evropskim jer su brojna pitanja javnog zdravlja zajednički uređena, iako je na svakoj pojedinoj državi članici primarna odgovornost za zdravstvenu brigu. Ta zajednička politika ostvaruje se kroz unapređenje zdravlja i nadzor nad ostvarivanjem ciljeva zdravstvene politike, kroz borbu protiv zaraznih bolesti, retkih bolesti i raka, sprečavanje zavisnosti i nezgoda…

Kada je o ovom poglavlju reč, Srbija se nije mnogo odmakla ka njegovom otvaranju, iako postoje izvesni nagoveštaji da bi ono moglo da bude spremno za otvaranje do sredine 2017. godine. Skrining je urađen tokom 2014. i 2015. godine, ali izveštaj i dalje nije dostupan.

ZAJEDNIČKA KASA: Osim što će kada postane članica EU Srbija moći da koristi sredstva iz zajedničkih fondova, u tu kasu moraće i da ubacuje određenu količinu novca. Poglavlje 33 „Finansijske i budžetske odredbe“ obuhvata pravila o vlastitim sredstvima koja predstavljaju finansijske prihode budžeta EU. Izvore budžeta EU čine tradicionalni sopstveni izvori, prihodi od dela poreza na dodatu vrednost, doprinosi iz BDP-a država članica, kao i ostali izvori. Prvi i drugi izvor sačinjavaju ukupno 23 odsto ukupnog budžeta EU, dok najveću budžetsku stavku od 76 odsto predstavljaju doprinosi država članica. Od prikupljenih finansijskih sredstava države članice zadržavaju jednu četvrtinu u vlastitim, nacionalnim budžetima, dok preostale tri četvrtine izdvajaju u budžet EU. Od prvog dana članstva država članica u obavezi je da uplaćuje potrebne doprinose u zajednički budžet, čime stiče mogućnost da koristi određeni iznos rashoda budžeta iz gore pomenutog Kohezionog fonda i strukturnih fondova.

Ostali izvori, koji obuhvataju odbitke od plata javnih službenika EU, naplaćene članarine od zemalja van EU za učešće u evropskim programima, novčane kazne preduzećima za kršenje pravila konkurencije i moguće prenete viškove iz prethodnih godina, čine jedan odsto budžeta EU.

Najveći deo budžeta EU, oko 94 odsto, koristi se za finansiranje projekata država članica, pružanje podrške studentima, istraživačima, gradovima, regijama, organizacijama civilnog društva, za obezbeđivanje zdrave i bezbedne hrane, izgradnju saobraćajnica, čistiju okolinu, obezbeđivanje spoljnih granica EU… Osim toga, EU učestvuje u finansiranju privrednog i društvenog razvoja trećih država širom sveta, izdvaja sredstva za države kandidate za članstvo u EU, a podstiče i razvoj ekonomskih partnera. Preostalih šest odsto usmerava se na tekuće troškove funkcionisanja institucija EU.

Dok ne postane ravnopravan korisnik budžetskih sredstava, ali i ulagač, Srbija mora da ojača administrativne kapacitete i uspostavi institucionalno telo koje će koordinisati različitim institucijama uključenim u sistem sopstvenih sredstava. Ovo dva zahteva navedena su kao najvažnija u izveštaju o napretku. Ako je verovati na reč premijeru Vlade Republike Srbije, izdvajanje velikog dela BDP–a u zajednički budžet neće biti problem. Ako je pak verovati statistici koja govori da je riziku od siromaštva u Srbiji izložena četvrtina stanovništva, čini se da nam ne ide baš toliko dobro. Ukoliko tome dodamo da je po ovom kriterijumu Srbija prva u Evropi, jasno je da su nam sredstva kohezione politike potrebnija nego ikad.