fotografije: ap photo
Selektor Roberto Mančini, koji je preuzeo tim 2018. godine, preporodio je ekipu, dobro je spojio mlade i iskusne igrače i Italija nije izgubila već 34 utakmice zaredom, još od septembra 2018. godine
Italija je novi prvak Evrope u fudbalu, pošto je u finalu u Londonu savladala Englesku posle izvođenja penala, nakon nerešenog rezultata 1:1 u regularnom delu i produžecima. Ovo je druga evropska titula za Italiju (svetski prvaci bili su četiri puta), u četiri finala koja su igrali, a prethodnu titulu osvojili su još 1968. u Rimu, u svom prvom finalu, pobedivši ondašnju Jugoslaviju u ponovljenom meču sa 2:0 (tada se umesto produžetaka i penala posle nerešenog rezultata igrala nova utakmica – u prvoj je bilo 1:1). Ovogodišnja pobeda Italije je prvo evropsko finale odlučeno na penale još od pobede ondašnje Čehoslovačke protiv ondašnje SR Nemačke, u Beogradu 1976. godine. Pošto je Italija i u polufinalu pobedila na penale, oborila je još jedan rekord: niko drugi nije pobedio dve utakmice posle izvođenja jedanaesteraca na istom evropskom prvenstvu, a ovde još i u polufinalu i finalu, vezano.
PUT DO FINALA
Italija je grupnu fazu prošla lako, sa sve tri pobede, nisu primili nijedan, a postigli su sedam golova. Nije, doduše, ni grupa izgledala preteško. Nije to ličilo na italijansku reprezentaciju na kakvu smo navikli na velikim takmičenjima, onu koja se provlači kroz prvu fazu na iglene uši. Ovog puta to je bio lep, napadački fudbal. I u osmini finala (protiv Austrije 2:1, posle produžetaka) i četvrtini finala (protiv Belgije 2:1), nastavili su da igraju napadački. To je posebno interesantno bilo videti protiv jake Belgije – Italijani su napadali i kad su vodili. Tek u polufinalu, u derbiju južne Evrope, protiv Španije, malo su opreznije zaigrali, poveli pa ispustili vođstvo i posle nerešenog 1:1 pobedili na penale.
S druge strane, Englezi su od početka igrali „tvrdo“, taktički zrelo i sigurno, i prošli su grupu kao prvi bez primljenog, ali i sa samo dva postignuta gola (što je novi rekord u neefikasnosti za pobednika grupe na evropskim prvenstvima). U osmini finala sačekali su ih njihovi najveći rivali Nemci, sa kojima obično loše prolaze, ali sa promenom formacije i taktike za ovaj meč, Englezi su neočekivano lako pobedili sa 2:0. U četvrtini finala su bez ikakvih problema savladali Ukrajinu sa 4:0, a u polufinalu Dansku, u produžetku sa 2:1, golom iz penala u produžetku. Taj penal izazvao je mnogo kontroverzi – da li je postojao ili ne ponajviše je zavisilo od toga za koga navijate – sudija na terenu i VAR sudija su se složili da je bio faul u kaznenom prostoru.
PREDIGRA
Italijanska štampa se vajkala da je za Englesku u polufinalu dosuđen tzv. „meki“ penal (što znači da je mogao da bude dosuđen, ali da baš i nije morao, što je i najbolja ocena), da Englezi igraju šest od sedam utakmica kod kuće kao da su pravi domaćini turnira. Sve to su povezivali u „zaveru“ UEFA, kako bi Engleska osvojila titulu i to kao nagradu za to što su ostrvski klubovi proletos minirali projekat evropske Superlige. UEFA je sa svoje strane, bez obrazloženja, „rasparila“ glavnog sudiju i sudiju u VAR sobi za finale, a isti VAR sudija (bio je par i drugom sudiji) konačno je presudio penal za Englesku u polufinalu.
Više od 100.000 Engleza potpisalo je peticiju kojom su tražili da ponedeljak, 12. juni, bude neradan dan u slučaju da Engleska osvoji evropsku titulu. Premijer Boris Džonson je to prećutao, kao da je čekao da prvo vidi rezultat utakmice. Kraljica Elizabeta je poslala pismo podrške selektoru i igračima engleske reprezentacije uoči finalne utakmice, sve evocirajući ličnu uspomenu na englesku titulu svetskog prvaka iz 1966. godine, kada je predala pobednički pehar tadašnjem kapitenu, legendarnom Bobiju Muru. Italijanski predsednik Serđo Matarela došao je na Vembli da podrži svoju reprezentaciju – svi stariji navijači su se prisetili 1982. godine i slavlja ondašnjeg predsednika Italije, Alesandra Pertinija, prilikom osvajanja svetskog kupa u Španiji.
Grupa engleskih navijača pokušala je da na silu, bez karata, uđe na stadion uoči finala – sukobili su se sa obezbeđenjem i policijom, koji su ih u tome sprečili. Karte za finale su rasprodate, a na crnom tržištu, na internetu, dostizale su cenu od oko 10-15.000 funti. Bilo je i navijačkog začikavanja, preko društvenih mreža, naravno. Engleski navijači već godinama, u optimizmu pred velika takmičenja, imaju slogan „Football is coming home“ (Fudbal se vraća kući), tako je bilo i ovog puta, a Italijani su odgovarali sa „Football is going to Rome“ (Fudbal ide u Rim). Italijani su poručivali Englezima da ne stavljaju ananas na italijansku picu, a engleski navijači su kačili fotografije pica na kojima je ananasom bilo ispisano „England“. Sve je bilo spremno za veliko finale. Na Internetu se sticao utisak da većina Evropljana u ovom finalu navija za Italiju.
FINALE
Engleski selektor Geret Sautgejt je za finalni meč primenio formaciju sa dva ofanzivna krilna beka (što je bilo uspešno protiv Nemačke), i time je izgleda, začudo, iznenadio Italijane: već u drugom minutu, a u prvom (kontra)napadu Engleske, desni krilni bek Kjeran Tripije je centrirao sa desne strane, a levi krilni bek Luk Šo je postigao gol. Još nekih petnaestak minuta su ova dvojica predstavljala pretnju za italijansku odbranu, a onda su Mančinijevi momci to potpuno zaustavili.
Englezi su, s druge strane, nakon ranog vođstva računali da će sa tri centralna i dva bočna beka bolje braniti svoju prednost, prepustili su loptu i igru Italijanima i prešli u totalnu defanzivu. Lažnu nadu da će sačuvati svoj gol, iako je do kraja bilo još mnogo da se igra, pružala im je činjenica da su već odigrali pet utakmica bez primljenog gola (prvi i jedini gol pre finala su primili tek u polufinalu od Danske, i to iz slobodnog udarca). Ali, na ovom prvenstvu se pokazalo da timovi koji napadnu iz sve snage, uglavnom, uspevaju da postignu gol(ove), a Italijani su (sem u polufinalu protiv Španije) prikazali izrazito napadački fudbal.
Strpljivo su napadali Italijani u finalu, igrali su visok presing na polovini protivnika i, iako možda nisu napravili veliki broj prilika, činilo se kao da moraju da postignu gol. I, naravno, kao rezultat duge ofanzive i opsade engleskog šesnaesterca, iz neopisive gužve u kaznenom prostoru, posle odbitaka, Italija je zasluženo izjednačila šutem odbrambenog igrača Leonarda Bonučija iz peterca u 67. minutu. Kao da je tada svima, pa i engleskim navijačima, postalo jasno da je, iako je tek nerešeno, ogromna prednost na italijanskoj strani. Probali su Englezi sa promenom formacije, u svoju standardnu i nešto ofanzivniju, ponovo su počeli da napadaju ali nije to izgledalo obećavajuće. Bilo je kasno, u psihološkom smislu pre svega. Valja napomenuti da Englezi nikada nisu pobedili Italijane na velikom fudbalskom takmičenju. Kako su se bližili produžeci, sve više je izgledalo da ih italijanski fudbaleri očekuju mirnije i sa više samopouzdanja. A kako su se bližili kraj produžetaka bez golova i predstojeći penali, taj utisak je postajao sve jači. Nije to bilo bez razloga.
PENALI
Englezi su na velikim takmičenjima (svetska i evropska prvenstva) u razigravanju na penale veoma neuspešni: od devet takvih slučajeva, pobedili su samo dva puta (uspešnost 22 odsto), što je najgori skor od svih evropskih reprezentacija koje su bar tri puta igrale takve mečeve. To prilično proganja Engleze. Sautgejt je rešio da taj problem prevaziđe sa mlađim igračima, nadajući se, valjda, da oni nisu time toliko opterećeni. Pored Bukajo Sakoa, kojeg je uveo u igru još nakon izjednačenja, u poslednjem minutu produžetaka Sautgejt, specijalno za penale, uvodi i Džejdona Sanča i Markusa Rašforda. Sva trojica su penale promašili, zaredom treći, četvrti i peti u seriji! Sva trojica su još iste večeri postala žrtve rasističkih napada engleskih navijača na društvenim mrežama, što su oštro osudili i premijer Ujedinjenog Kraljevstva Boris Džonson i Fudbalska asocijacija Engleske, dok je policija započela istragu. Selektor Sautgejt je preuzeo krivicu za izbor izvođača i redosled izvođenja jedanaesteraca na sebe. Pa ko bi drugi i mogao biti kriv? Mladi Sako je sa 19 godina dobio zadatak da šutira poslednji u seriji od pet penala – često odlučujući (da je Sako postigao gol šutiranje penala bi se nastavilo), a momak nikad nije izveo nijedan jedanaesterac u seniorskom timu Arsenala, kluba za koji igra. Pravdao se Sautgejt da je tako odlučio po onome što je video na treninzima, ali oštre kritike će se nastaviti, i takva odluka je pokvarila dobar imidž koji je zasluženo stekao pre i tokom samog prvenstva.
Italijani su, sa druge strane, kao izvođače penala izabrali iskusne fudbalere u najboljim igračkim godinama: Berardi, Bonuči i Bernardeski su postigli golove, a Beloti i Žoržinjo su promašili. I to je bilo dovoljno jer je fenomenalni, mladi (a posebno je mlad za golmana sa samo 22 godine) italijanski golman Đanluiđi Donaruma briljirao u penal završnici, baš kao i u polufinalu protiv Španije. „Gazeta delo sport“ prozvala ga je odmah „čarobnjakom za penale“. Snažan utisak koji je ovaj momak ostavio doneo mu je titulu najboljeg igrača ovog Evropskog prvenstva, i on je prvi golman u istoriji koji je dobio ovakvo priznanje.
Donaruma je, inače, od 1. jula bez ugovora, istekao mu je ugovor u Milanu, a klub nije uspeo da mu ponudi odgovarajuću novu platu. Sa procenjenom tržišnom vrednošću od oko 60 miliona evra i to pre EURO 2020, momak će ovih dana potpisati ugovor sa Pari Sen Žermenom koji će „besplatno“ dobiti najboljeg igrača Evropskog prvenstva.
ZASLUŽENA TITULA
Nema sumnje da je Italija zasluženo postala novi prvak Evrope, igrali su taktički zreo, kvalitetan i dopadljiv fudbal koji je doneo rezultate. Statistički, Italija je najefikasniji tim prvenstva sa 13 postignutih golova (isto koliko i Španija), tim sa daleko najviše šuteva ka golu, sa najviše startova, najviše oduzetih lopti… Ne treba zaboraviti da italijanska reprezentacija nije izgubila već 34 utakmice zaredom (27 pobeda i sedam remija), još od septembra 2018. kada su izgubili od Portugalije.
Selektor Roberto Mančini, koji je preuzeo tim 2018. godine, preporodio je ovu ekipu, dobro je spojio mlade i iskusne igrače (posebno hrabro je bilo izabrati za prvog golmana mladog Donarumu, što se isplatilo). Drugi koji su probali sa mladim igračima su možda u podmlađivanju i preterali (npr. Engleska). A što se italijanskih iskusnih igrača tiče, Đorđo Kijelini je sa 36 godina i 331 danom najstariji kapiten koji je osvojio prvenstvo Evrope, a Leonardo Bonuči sa 34 godine i 71 danom je najstariji strelac u finalima evropskih prvenstava.
Sledeće godine igra se Svetsko prvenstvo u Kataru, a 2024. godine je novo prvenstvo Evrope u Nemačkoj. Opet će biti 24 ekipe, ali će se celo prvenstvo održati u jednoj zemlji.
Kristijano Ronaldo – Sa pet postignutih golova i četiri asistencije, Ronaldo je ponovo bio najbolji strelac na Evropskom prvenstvu (pet golova je postigao i češki centarfor Patrik Šik, ali bez ijedne asistencije). Portugalac je usput oborio još dva rekorda: prvi je igrač koji je učestvovao i postizao gol na pet uzastopnih evropskih finalnih turnira, prvi igrač koji je na ovim turnirima postigao ukupno 14 golova. Pored toga, sa sada ukupno postignutih 109 golova za svoju reprezentaciju, izjednačio je svetski rekord bivšeg iranskog napadača Alija Deija.
Golovi – 18 golova je postignuto u četiri utakmice 23. juna (u grupnoj fazi), najviše u jednom danu na evropskim prvenstvima ikada. Pet dana kasnije, oboren je rekord i u nokaut fazi, čak 14 golova u jednom danu na samo dva meča (Španija – Hrvatska 5:3 i Švajcarska – Francuska 3:3, oba meča sa produžecima). Na prvenstvu je u proseku bilo 2,79 golova po utakmici, na svakih 32 minuta po jedan.
Pedri – Osamnaestogodišnji Španac, igrač sredine terena Barselone, Pedro Gonzalez Lopez poznatiji kao Pedri, proglašen je za najboljeg mladog igrača na EURO 2020.
Slobodnjak – Kuriozitet je da je na 51 utakmici Prvenstva Evrope pao samo jedan gol iz slobodnog udarca, postigao ga je Danac Damsgard u polufinalu protiv Engleske.
Mađarska – Zbog rasizma i homofobije ispoljenih na utakmicama mađarske reprezentacije u Budimpešti tokom ovogodišnjeg Evropskog prvenstva, UEFA je kaznila Mađarski fudbalski savez sa tri utakmice bez prisustva publike i 100.000 evra novčane kazne i naložila im da istaknu transparent sa logotipom „#EqualGame“.
Rekonstrukcija vlade i Ružić na N1 nekako su postali ista tema. Kojom logikom, kojim putevima, nejasno je. Jasno je samo da je ovo jedno veliko prepucavanje dve vladajuće stranke, u kom su paramediji i megafoni vlasti samo sredstvo za slanje kriptičnih poruka na relaciji SNS–SPS. Niko se tu ne obraća građanima, niti su oni bitni
Šta će biti sa jednim bračnim parom i osam samaca na Slanačkom putu 51 kojima preti iseljenje? Ko je odgovoran? Šta kaže Grad, a šta izvršitelj Ratko Vidović? Konačno, zbog čega su građani u ovome duplo oštećeni i zašto mogu da se žale jedino sudu na Kipru
“Imaćemo povlašćene okrivljene. To će biti oni koje tužilac odluči prve da sasluša. Prvi okrivljeni će se saslušavati bez prisustva ostalih okrivljenih i njihovih branilaca. Kod drugog okrivljenog po redu saslušavanja, tokom davanja iskaza, moći će da prisustvuje samo prvi koji je saslušan sa svojim advokatom. Dakle, kada poslednji dođe na davanje iskaza kod tužioca, svi već saslušani sa svojim braniocima moći će da prate njegovo izlaganje i postavljaju mu pitanja, a on nije imao prava da ta pitanja postavlja njima. Kako će tužilac određivati i po kojim kriterijumima kog okrivljenog će prvog da sasluša, a koga kao drugog ili trećeg ili poslednjeg, nije propisano”
U Srbiji ima oko 3.600 kladionica, što je skoro duplo više od broja osnovnih i srednjih škola. U manjim gradovima su, pored pekara i apoteka, uglavnom jedini objekti. Ali fizičke kladionice danas čak više nisu ni potrebne da bi se razvila zavisnost od kocke jer se sve više mladih kocka onlajn. Šta (ne) donose nova zakonska rešenja
Uoči ovogodišnjeg Beograd Prajda, “Vreme” je istraživalo kako je o ovom događaju pisala ekstremna desnica u svojim Telegram kanalima i na Iks profilima. Parada “izopačenjačkih nakaza”, “parada bolesnika”, “parada degenerika”, “pederska parada”, “satanistička parada”, “parada srama” samo su neka od živopisnih imena kojima je na društvenim mrežama nazivana Parada ponosa
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
