Istrebljivači ugrožene vrste

Višedecenijska fascinacija medijima, koju po rečima upućenih svedoka gaji Aleksandar Vučić, ovih je dana otelotvorena u nizu bizarnih događaja koji su mogući samo u naopakoj, natruloj i civilizacijskim vrednostima neopterećenoj državi.

Bilo je tu svega: od podučavanja novinara čime bi i kako trebalo da se bave, preko prozivki raznih vrsta, do velikog finala kakvo se samo u filmovima viđa: rečenica Bratislava Gašića „Volim novinarke koje ovako lako kleknu“ upućena koleginici Zlatiji Labović došla je glave ministru kojeg iz fotelje nisu mogle da pomere ni nebrojene afere, a ni odgovornost za pogibiju sedmoro ljudi u helikopterskoj nesreći.

Kad se svemu tome doda vikend uz „državni udar“ u izvedbi TV Pinka i „Informera“, pa drugo izdanje istog tog udara već sledećeg vikenda, kao i sad već skoro zaboravljeni početak velikog rata između Dragana J. Vučićevića i Aleksandra Rodića, jasno je da su mediji već uhodani u ulozi glavnog političkog oružja i najvažnije teme. Osim Gašićeve fotelje, u svemu tome za sada strada jedino onaj preostali patrljak dostojanstva i ugleda novinarske profesije, ali sva je prilika da smo još jako daleko od spuštanja zavese i da će stradalnika biti još.

ORALNO: Krenimo od finala ove burne i višenedeljne medijske drame.

Antologijska scena s klečanjem dogodila se u Trsteniku 6. decembra, kada je novinarka B92 čučnula kako bi snimateljima omogućila da uhvate što bolji kadar ministra Bratislava Gašića. Taj sasvim uobičajen, kolegijalan i profesionalan postupak izazvao je postupak seksistički, prostački i nedopustiv: nakon opaske o novinarkama koje „ovako lako kleknu“ ministar se nije izvinio, nije se zacrveneo, nije mu bilo neprijatno. Nastavio je s planiranim aktivnostima, da bi se tek posle silne buke na društvenim mrežama i izjave Aleksandra Vučića kako je „šokiran“ onim što je čuo, izvinio i novinarki B92 i javnosti.

Sutradan, po hitnom postupku, premijer je obznanio kako Gašić više ne može da ostane na ministarskoj poziciji, objasnio je kako on ne bi preživeo ako bi njegovoj ćerki neko rekao ono što je Gašić rekao novinarki, ali mu je ipak srce zadrhtalo i umalo nije suzu pustio za svojim najvernijim saradnikom. Uz upozorenja o potrebi poštovanja žena, nije manjkalo ni silnih pohvala na račun ministra odbrane. Osim toga, a sasvim očekivano, Vučić nije propustio da više puta naglasi kako njegovi prethodnici na vlasti nisu bili kažnjeni za mnogo veće grehe (u tom smislu, naglasio je „krađu para od dece s invaliditetom“ i posedovanje „pašnjaka na Vračaru“) nego što je Gašićev. Sve u svemu, naravoučenije je i ovaj put bilo da je premijer žrtva života i zlehude sudbine, ali da će on taj teret hrabro poneti kao i mnogo puta do sada, kada je svoje ministre branio od progona i neutemeljenih optužbi.

No, nezavisno od Vučićeve monodrame i posledica onoga što se u Trsteniku dogodilo, epizoda s Gašićem skandalozna je na mnogo nivoa. Pre i iznad svega, tu je pitanje (javnog) stava prema ženama. Strašno je što bilo ko u Srbiji – a ima ih dosta – o ženama razmišlja u kontekstu klečanja, ali je još strašnije što tako razmišlja osoba koja je nosilac visoke državne funkcije i koju, između ostalog, plaćaju i građanke ove države. Ipak, najstrašnije od svega toga jeste činjenica da ta ista osoba ne samo da razmišlja tako, već tako nešto i izgovara.

Rečenica koja je izašla iz Gašićevih usta nezamisliva je u normalnoj i uređenoj državi, jer u normalnoj i uređenoj državi postoje standardi javne komunikacije, ali i visok nivo kulture ophođenja uopšte. U „burazerskoj“ Srbiji, u kojoj se sve nekako svede na „šalu i komiku“ i u kojoj svaka priča počinje i završava muškim gaćama i pratećom opremom, nije čudo što je ministru „izletelo“ nešto što inače često „izleće“ ovdašnjim mužjacima.

KONTROLA ŠTETE: Indikativna je u tom smislu činjenica da se ministar nije izvinio odmah: da je bio iole svestan šta je uradio, da ima makar trunku svesti o poruci koju je poslao, ugrizao bi se za jezik i posuo pepelom. Pošto to nije uradio, a prvo izvinjenje uputio tek u kontekstu „kontrole štete“, jasno je da tu pomena nema o nekakvom poštovanju žena ili iskrenom kajanju. Ponoviće zato Gašić to s klečanjem sigurno, samo što će tada paziti da kamere i diktafoni budu isključeni – što, uostalom, i inače često rade domaći političari.

Tu dolazimo i do druge dimenzije ove priče, koja se tiče odnosa političara prema medijima i odnosa medija prema njihovoj bahatosti. Nažalost, nije ovo prvi put da novinari i novinarke budu lično pogođeni nekom uvredom, optužbom ili degradirajućom konstatacijom: bilo je prozivki na konferencijama za novinare, bilo je pretnji oralnim seksom – Velimir Ilić u nezaboravnoj epizodi u kojoj se „biranim rečima“ obratio Olji Bećković – a bilo je i obilja teza o izdajstvu i plaćeništvu. Istina, političari se ovom rabotom bave znatno manje od „Informera“, ali pošto se taj tabloid kolegama bavi isključivo kada se ovi drznu da aktuelnim vladarima postave neko neprijatno pitanje – jasno je ko i zašto iza toga stoji.

Čak i kad ne postavljaju pitanja, čak i kad ćute i klimaju glavom, novinari su u Srbiji unapred percipirani kao neprijatelji – uvek, valjda, postoji mogućnost da će se probuditi i (daleko bilo) pitati nešto što ovoj vlasti nije po volji. Zbog svega toga, scena s klečanjem nije prva, a verovatno ni poslednja u kojoj će aktuelni moćnici pokušati ili uspeti da dodatno ponize one koji su nekada predstavljali famoznu „sedmu silu“.

Od svega ovoga mnogo je zanimljiviji drugi detalj, a to je da su svi novinari pred kojima je Gašić izgovorio ono što je izgovorio, baš kao i novinarka kojoj se obratio – složno ćutali. To je nešto što je zaista teško objasniti. Da, novinari su u Srbiji ugrožena vrsta. Da, poniženi su u svakom segmentu svog rada i postojanja – mizernim zaradama, često robovlasničkim odnosom poslodavaca, neizvesnim poslom, borbom za opstanak na nemilosrdnom medijskom tržištu, čitavom lepezom političkih i marketinških pritisaka. Da, nije im lako. Ali, čak i najugroženiji ljudi znaju kada je dosta i kada bi trebalo povući crtu – a prostačka aluzija na oralni seks svakako je nešto posle čega normalnog razgovora više nema.

Zašto su, dakle, novinari ćutali? Zašto, kad su njihove starije kolege – i u najtežim situacijama, i tokom devedesetih, i na antologijskim konferencijama za medije Vučićevih i Šešeljevih radikala – ulazili u otvorene konflikte s političarima i nikada nisu dopuštali lične uvrede? Bez obzira na odgovor, u ovom trenutku potpuno je jasno da novinarima neće biti ništa bolje i da mediji neće ličiti ni na šta sve dok oni kojima je posao da „laju“ budu ćutali i pravili se da su s Marsa pali.

BRUTALNO UMEŠANO: Neposredno pre ovog događaja, desila se epizoda za koju se smatralo da će obeležiti ovu sedmicu, a koju je drama s ministrom odbrane poslala direktno u zaborav. Počelo je tako što su, u okviru istrage o detaljima medijskog derbija između „Informera“ i „Kurira“, urednici ovog drugog tabloida pozvani na informativni razgovor. Razne javne ličnosti i kolege novinari pozvani su da komentarišu tu situaciju, a jedna je bila i novinarka i urednica RTS-a Olivera Kovačević: sasvim logično i razumno, ona je primetila da je istom prilikom trebalo pozvati i urednike „Informera“, a ne samo „Kurira“. Samo to bilo je dovoljno da bi se – što bi narod rekao – otvorila vrata pakla.

Sad već čuvena služba za informisanje SNS-a objavila je saopštenje koje predstavlja školski primer političkog pritiska na medije (vidi okvir „Pisma i razglednice“). Uz konstataciju da je ovo „brutalno mešanje“ u politiku skandalozno, navodi se kako je „SNS bila apsolutno u pravu kada je izražavala sumnju u objektivnost i nepristrasnost pojedinih čelnika javnog servisa“. Zbog svega toga, SNS na kraju pita kolika je mesečna zarada Olivere Kovačević, odnosno „koliko se novca uzima od poreskih obveznika da bi ona zastupala interese političke stranke koja je i hapsila i osuđivala vlasnika dnevnog lista ‘Kurir’, a danas bi da drži moralistička predavanja onima koji ništa od toga nisu uradili, i koji samo žele da zakoni važe jednako za sve“. Sutradan, objavljeno je novo saopštenje, u kojem SNS navodi kako i dalje traži odgovore, a paralelno je u medijima tekla debata o tome može li novinar da ima politički stav.

Ta uzbudljiva diskusija, nažalost, nije se do kraja razvila i nije dovela do značajnijih saznanja. Javnost je, doduše, tim povodom imala prilike da upozna izvesnu Gorjanu Marinković, poslanicu Pokreta socijalista Aleksandra Vulina, koja je, sve zamuckujući i silno se uzbudivši, novinarima koji prate skupštinska zasedanja održala kratak čas novinarstva, poentirajući tezama koje je ovde teško i nepotrebno prepričavati.

Iako je u pitanju žena koja (na osnovu onoga što smo od nje čuli) u normalnim okolnostima vrlo verovatno ne bi stigla ni do stepeništa republičkog parlamenta, a kamoli u poslaničke klupe, o njoj se – pošto je njen nastup postao predmet sprdnje na društvenim mrežama – izjasnio čak i Aleksandar Vučić tokom već pomenutog govora o Bratislavu Gašiću. Nije je, naravno, opomenuo zbog političkih vakela pred kamerama, već je, naprotiv, ustao u odbranu žene koja se – kako je rekao – „usudila da govori“ o onome što mnogima ne odgovara.

U čitavoj ovoj priči najzanimljivije je ne to da li novinari imaju pravo na politički stav – o tome je zaista apsurdno razgovarati u ovom trenutku i na stranicama ovog nedeljnika – već to što Olivera Kovačević u samom startu nije iznosila nikakve političke stavove. Rekla je samo da je, uz urednike jednog, trebalo saslušati i urednike drugog tabloida.

Problem je, međutim, to što se u zemlji Srbiji kroz sukob dva tabloida zapravo vodi rat na političkoj sceni i što se svrstavanjem na ovu ili onu sukobljenu stranu čovek (hteo – ne hteo) svrstava i politički. Takav apsurd ide u prilog tezi da su ovdašnji mediji već uveliko u funkciji borbi na političkoj areni, ali nimalo ne pomaže uređenju medijske scene, statusu novinara, slobodi govora ili čak pukoj slobodi da se o sukobu tabloida kaže bilo šta, a da vas pritom jedan od njih ne „razapne“ na naslovnoj strani.

foto: fonet

METE I TAPETE: Kao da sve ovo nije bilo dovoljno uzbudljivo, na naslovnoj strani magazina „Tabloid“ pojavila se premijerova fotografija uz naslov „Samo snajper Srbiju spasava“. Pošto se o tome nisu izjasnili odmah, novinarska udruženja, baš kao i nevladine organizacije koje se bave ljudskim pravima, momentalno su stavljeni na tapet kao oni koji podržavaju atentat na Vučića. Nema tog vladinog činovničića ni poslušnog urednika koji se ovih dana nije izjasnio o toj temi, i drvlje i kamenje osuo na one koji su vrlo brzo posle izlaska „Tabloida“ reagovali onako kako i inače reaguju na slične pojave – za njihovo oglašavanje bilo je valjda kasno (?!). Iako su, dakle, prozvane organizacije već bile osudile poziv na krvoproliće, sam Vučić je čak konstatovao kako sada ćute svi, „sve Dunje, sva udruženja i svi ostali“.

U svemu tome, više je nego značajno to što meta nije bilo glasilo koje objavljuje takve naslovne strane, već grupa ljudi koje režim smatra neprijateljima. Nije bilo važno to što „Tabloid“ već godinama objavljuje najgore bljuvotine o svakom ko je zakoračio na političku scenu, što tekstovi koji se tamo pojave predstavljaju flagrantno kršenje ne nekih odredbi Kodeksa novinara Srbije, već tog kompletnog dokumenta, i konačno, što to nije prvi put da se na naslovnoj strani pojavi ideja o ubistvu Aleksandra Vučića (vidi okvir „Kreativnost“).

U odnosu na „protivnike“ oličene pre svega u NUNS-u i nezavisnim medijima, te teme su jednostavno pale u drugi plan. A kako i ne bi kada je i to bila zgodna prilika da se lupi packa neposlušnima.

„Nadam se da za njih ovo nije sloboda govora i medija. Ne mislim da je u Srbiji bilo napada na novinare. Ako hoćete da imate politički stav, onda niste objektivan novinar već društvenopolitički radnik i to je u redu“, rekao je npr. ministar Nebojša Stefanović gostujući tim povodom na TV Pinku, zgodno identifikujući novinare koji pozivaju na atentat s novinarima koji imaju politički stav.

U međuvremenu, opet se na tapetu našao i kolega Slaviša Lekić – ovaj put zbog intervjua hrvatskom „Nacionalu“, u kojem je rekao da je „Vučić opasniji od Miloševića iako još ne ubija“. Iako je Lekić isto to, samo još malo oštrije, rekao i u intervjuu „Vremenu“ u septembru („Milošević je imao krvave ruke. Ovaj ne ubija. Za sad!“), ovaj put podigla se Vladina kuka i motika. Pošto je, jelte, u toku državni udar, ova Lekićeva teza upotrebljena je kao ključni dokaz da je upravo on jedan od igrača u nasilnom obaranju vlasti, o čemu su se izjasnili ne samo Dragan J. Vučićević već i ministar Nikola Selaković.

Urednik „Informera“ večito na dežurstvu objavio je naslovnu stranu s porukom „Proizvodnja haosa: Vučića sad prikazuju i kao ubicu!“, danima je Lekića razvlačio po novinama, a u čitavoj toj farsi bilo je naročito zanimljivo što je bivši urednik „Reportera“ i „Statusa“ označen čak i kao deo „medijske pripreme“ ubistva Zorana Đinđića?!

Na kraju, kolega Lekić morao je da se obrati i policiji, obavestivši nadležne o pretnjama koje dobija i osobama koje ga prate. Kako je saopšteno, načinjena je službena beleška, ali je rečeno da MUP tu ne može ništa da preduzme jer u prijavi nema elemenata krivičnog dela.

U međuvremenu, dok se bizarne priče umnožavaju na dnevnom nivou, a medijska scena postaje nešto što je normalnom čoveku teško i da posmatra, na javni interes i na pravo građana i građanki da budu blagovremeno, istinito i potpuno informisani teško da iko više i pomišlja.

„Utisak nedelje“ ne postoji već godinu i po dana, Danica Vučenić otišla je iz novinarstva, nezavisni mediji drže se „rukama za vazduh“, a novinari-istraživači nemilice se proganjaju. Konferencije za medije postale su platforme za monologe i psihološke drame, a emitovana je i možda poslednja epizoda emisije „24 minuta“ Zorana Kesića, koja je jedan od retkih preostalih „ventila“ onog dela Srbije kojem je jasno da stvari ovde ne funkcionišu onako kako Vučić do iznemoglosti prikazuje.

Nešto će pod hitno morati da se menja. U suprotnom, moraćemo da kleknemo svi, koliko nas ima.

Pisma i razglednice

NA UDARU SNS-a: Olivera Kovačević

Napad na Oliveru Kovačević obavila je Služba za informisanje vladajuće stranke saopštenjem „Brutalno političko mešanje Olivere Kovačević“. To, dakle, nije obavljeno s vrha te partije ili iz kruga najbližih saradnika čoveka koji je na vrhu, već iz službe kojoj napadi na novinare ne bi trebalo ni da budu u opisu posla. U tom smislu, zanimljivo je da se ista ta služba već duže vreme bavi upravo time – oštrim, verbalno izuzetno agresivnim komentarima koje upućuje na adrese „nepoželjnih“ medija ili novinara lično.

Jedan od najpoznatijih primera svakako je saopštenje od 17. oktobra upućeno uredniku „Danasa“ Zoranu Panoviću, koji se usudio da, komentarišući događaje na Skupštini SNS-a, izgovori nešto što se nadležnima u stranci nije dopalo. RTS, u čijem je programu Panović gostovao, označen je u tom saopštenju kao mesto odakle su potekle „skandalozne optužbe“, a samog kolegu pokušali su da degradiraju komentarom kako će „režije i predstave uvek ostaviti RTS-u i raznim Panovićima“.

On im je odmah odgovorio napisavši i sledeće: „Gospodo naprednjaci, jako ste tendenciozni i manipulativni. Zaista se, možda i naivno, duboko nadam da ton i stil saopštenja nisu Vučićevi već da je neko preterao u revnosnom izvršenju naređenja predsednika stranke. Vaše saopštenje je, a ne ono što sam ja rekao na RTS-u, skandalozno.“

Reagovalo je i Nezavisno udruženje novinara Srbije, objasnivši da je reč o otvorenom pritisku na uređivačku politiku javnog servisa: „NUNS je veoma zabrinut zbog ovakvih reakcija SNS i ignorisanja osnovnih postavki slobode javnog izražavanja kao osnova demokratije u svakom društvu. Srpska napredna stranka je najuticajnija politička partija u Srbiji i njen stav prema medijskim slobodama je veoma značajan za ukupnu atmosferu na medijskoj sceni.“

Umesto da posle svega toga (mudro) ućuti, famozna informativna služba sada preusmerava nišan ka NUNS-u i već 18. oktobra označava ga kao „zavisno udruženje Demokratske stranke“.

Storija o aktivnostima Službe za informisanje SNS-a podrazumevala bi čitav spisak sličnih saopštenja i neumesnih kvalifikacija, ali je ključno pitanje ono što pominje i Zoran Panović: da li Aleksandar Vučić ima veze s tekstom tih pisanija? U tom smislu, važno je da je jezik saopštenja neuporedivo oštriji od jezika kojim se javnosti obraćaju funkcioneri stranke, pa i sam premijer – to nameće zaključak da oni ili nemaju veze sa svim tim, ili službu koriste kao „udarnu pesnicu“ kakva sami ne smeju da budu kako ne bi pokvarili evropejski imidž.

„Vreme“ je na e-mail ove službe poslalo molbu s pitanjima ko piše saopštenja, koliko se rukovodstvo meša u taj posao i zašto je rečnik u njima tako oštar, ali nikakav odgovor nije stigao.

foto: v. danilov

Kreativnost

POD PALJBOM „INFORMERA“: Vukašin Obradović

Pre nepunih godinu dana, pisanje magazina „Tabloid“ bilo je – baš kao i ovih dana – zgodan povod za napad na neposlušne novinare, medije i udruženja. I tada je ovo glasilo objavilo tekst koji je protumačen kao otvoren poziv na ubistvo Aleksandra Vučića, a slučaj su komentarisali razni analitičari i eksperti. Jedan od njih bio je predsednik NUNS-a Vukašin Obradović, koji je zahvaljujući tome postao meta vrlo „kreativne“ manipulacije u „Informeru“.

Iako je Obradović dao više izjava u kojima je istakao da sporni tekst predstavlja kršenje profesionalne etike i zakonskih okvira, i da bi zbog toga o njegovoj sadržini trebalo da se izjasne tužilaštvo i Ministarstvo kulture i informisanja, novinarka „Informera“ stekla je potpuno drugačiji utisak. Na osnovu te impresije, poslala je Obradoviću SMS u kome kaže: „Zamolila bih Vas za komentar Vaših jučerašnjih tvitova o Brkiću i Tabloidu – da li je tačno da Vi, na neki čudan način, imate razumevanja za to što on radi?“ Posle Obradovićeve molbe da bude preciznija, stvar je i konkretizovana: „Da li bi Vaši tvitovi mogli da se tumače tako da Vi ‘imate razumevanja’ za Brkića ili ne?“

Usledila je prepiska u kojoj Obradović objašnjava da nema nameru da se pravda i objašnjava da li podržava nekog ko poziva na ubistvo premijera. Epilog je bio potpuno neverovatan. Na naslovnoj strani i na udarnom mestu u novinama sutradan je objavljen naslov „Ima razumevanja za ubistvo Vučića“ i „Sramotno ponašanje predsednika NUNS“.

Postupajući po žalbi Vukašina Obradovića, Komisija za žalbe Saveta za štampu tada je odlučila da je u pitanju kršenje više odredbi Kodeksa novinara Srbije, ali to – po svoj prilici – nije baš mnogo potreslo nadležne u „Informeru“. Oni su svoj cilj valjda već bili ostvarili.

foto: fonet