"Nisu ovo prvi napadi i jedine insinuacije koje prate mene i firmu koju vodim. Kada je to radio ‘Patriotski savez’ pred sam raspad čitave Miloševićeve piramide, smatrao sam to paničnim gestom gubitnika"
Izgleda da je kod nas običaj da se teške optužbe olako izgovaraju, kad god je to nekome iz političkih, poslovnih ili ličnih razloga zgodno. Jedan takav tekst, čiji je autor Srbobran Branković, objavljen je u „Vremenu“ broj 613. Mene poimence autor nije pomenuo, ali se rečeno nedvosmisleno odnosilo na mene, Srđana Bogosavljevića i, posredno, na istraživačku kuću koju ja vodim Strategic Marketing. Branković se predstavio kao zaštitnik profesije, pre svega jer sam ja taj koji od te profesije pravi piljarsku radnju za trgovinu podacima. Ja sam bar tako shvatio taj tekst, koji je ceo baziran na analizi jedne izjave istrgnute iz konteksta, a ne na analizi samog istraživanja
Nisu ovo prvi napadi i jedine insinuacije koje prate mene i firmu koju vodim. Kada je to radio „Patriotski savez“ pred sam raspad čitave Miloševićeve piramide, smatrao sam to paničnim gestom gubitnika, a kada se to događa u novija vremena, nezadovoljni onim što se u našim istraživanjima o njima očitava, prigovarali ili čak, kao Šešelj, na sopstvenom promotivnom mitingu napadali, smatrao sam to političkom igrom sa kojom nema smisla polemisati. Ni najrazličitije komentare „dobro obaveštenih“ krugova, tipa ko mi je drug, a ko kum, nisam nikada uzimao ozbiljno. Pre svega, čak i da je nešto od toga istinito (iako nije), ja i ljudi s kojima radim znamo da naprosto ništa ne može da utiče na rezultate istraživanja, osim samog istraživanja. Zluradi i neobavešteni nama su zamerali zbog relativno visokog rejtinga koji je Milošević imao u našim istraživanjima pre promena 2000. godine te zbog opreza koji je nametao naš rezultat da Koštunica ima oko 50 odsto opredeljenih birača za sebe i odnos prema Miloševiću jedan prema jedan i po, a ne da je duplo ili trostruko jači. Nismo ni na to reagovali. Sada, kada Branković dovodi u pitanje ne samo stručnost nego i moral, moram da reagujem.
Znam da bi bilo bolje da stanemo ispred table ili da na nekom ozbiljnom kongresu prodiskutujemo kako ko pravi uzorke, kako upitnike, koje sve mehanizme terenske kontrole primenjuje, kojom matematikom prevodi uzoračke procente u ocenu za celu populaciju, koji sve izvori grešaka postoje i kako se oni minimiziraju… Tako se struka unapređuje. Sad je kasno. Branković čak kaže da mu se prelila „čaša strpljenja“ kao predstavnika (pa možda i jedinog!) onih koji „svoj mukotrpan posao obavljaju pošteno“ i postaju tako taoci nepoštenih – pre svega mene, koji svoj posao ili ne radim pošteno ili ne radim mukotrpno.
Moram da potvrdim da mi posao nije mukotrpan. Naprotiv. Radim puno i sa velikim zadovoljstvom bavim se statističkim istraživanjima jako dugo. Statistiku sam doktorirao, statistiku predajem na univerzitetu i imam mnoštvo projekata iza sebe. Osećam malu nelagodu da, sa iskustvom koje imam, ulazim u polemiku ne o statističko-matematičkim finesama koje prate uzoračke ankete, nego o jednoj od mnoštva mogućih interpretacija već dobijenih podataka. Pogotovo što Branković u tekstu koje je „Vreme“ objavilo izjavu, odnosno deo onoga što sam rekao, a što je kada se prevede u brojke veoma prost račun, predstavlja u formi nauke. Da zazvuči. A ceo račun i sva ta „nauka“ bazirani su na mojoj, moguće ne najpreciznijoj, telefonskoj izjavi, koja je izvorno skraćena malo, a kada je reemitovana skraćena još više i tako potpuno istrgnuta iz konteksta.
Suština tog teksta je dokaz da je 50 veće od 31,5 sa podvarijantom da je 29,5 manje od 58,5. To je, naravno, tačno. I ne verujem da je ta činjenica predmet bilo polemike bilo zabune. Moguće je da je moja skraćena izjava mogla nekog da zbuni. Naime, ta izjava data telefonom, iz grada, za TV BK, dobila je punu promociju u emisiji „Utisak nedelje“ Studija B. Veoma oštre kritike već joj je uputio gospodin Nikša Stipčević, priznati i poznati filolog. Njega je, izvučena iz konteksta, ta izjava zbunila. Ali, ako je, čak i tako van konteksta, zbunila Brankovića, onda je to jako loše za njega kao istraživača, a ako ga nije zbunila, onda je to loše za njega kao čoveka. Naime, to sam rekao kao usputni komentar odgovarajući na pitanje da li je uopšte moguće da pobedi jedan kandidat, ako na izbore izađe 63 odsto birača realno prisutnih u Srbiji ili nešto preko 58 odsto birača sa biračkog spiska. A SM je procenio da će upravo toliko izaći na izbore. Naravno da nije moguće da se izbori u kojima učestvuju jedanaest takmaca i dva prilično izjednačena kandidata, po našem zakonu, lako završe u prvom krugu. A kada postoji i treći jak čovek, kao što je bilo, to je u praksi apsolutno nemoguće. U praksi. Teorijski je moguće. Sve što sam hteo da kažem jeste da anketno istraživanje pokazuje više opredeljenih za pojedine kandidate nego odlučnih da izađu na biralište i da je tu moguće zamisliti scenario da se završi sve u prvom krugu, ali i da je taj scenario praktično neverovatan. Naime, imali smo procenu da na dve nedelje pred izbore 82 odsto ljudi, od onih koji su realni potencijalni birači, zna za koga bi glasalo, ali da svega 63 odsto kaže i da će glasati. Ako se najavljeni apstinenti rasporede proporcionalno svim kandidatima, jasno je da nema ništa od završetka izbora u prvom krugu. Imali smo i podatak o tome kolika je odlučnost da na biralište izađu glasači pojedinih kandidata. I na osnovu tog podatka jasno je da nema ništa od završetka izbora u prvom krugu. Postojala je samo teorijska mogućnost da se sve završi jednim izlaskom na biralište i to tako da se svi najavljeni apstinenti prenesu na sve druge, sem na jednog od dvojice prvoplasiranih. Upravo to sam hteo da kažem – da čak i ako se svi apstinenti rasporede na ostale birače, a ne na primer na Labusa, opet mu fali nekoliko procenata. Rekao sam isto i za Koštunicu – da i njemu, pod pretpostavkom da apstinenti budu samo birači njegovih protivkandidata, a svi opredeljeni za njega izađu na biralište, opet fali nekoliko procenata da dobije više od svih ostalih zajedno.
Ja sam imao istraživački podatak da je Šešeljevo biračko telo veoma odlučno da glasa, ali i da je velik procenat birača Koštunice i Labusa spreman da izađe na biralište. Snimili smo i šest odsto onih koji su odbijali da kažu za koga su, a rekli su da će glasati. Na osnovu svega toga lako se izvodi procena koliko ko ima naklonosti koja se može pretvoriti u glasove na biralištu. I upravo takvu procenu dao sam u emisiji na TV B92, a u kojoj smo učestvovali Srbobran Branković i ja. Doslovce sam rekao da u drugi krug sigurno ulaze Koštunica i Labus, da će Koštunica imati prednost, a da će Šešelj dobiti znatno više nego što ankete pokazuju. U nekoliko navrata davao sam slične izjave, kao i izjavu da ne vidim realnu mogućnost da se išta završi u prvom krugu – pre svega zato što imamo dva izuzetno jaka i izjednačena kandidata, još jednog već jakog, a snažnijeg nego što se snimkom javnog mnjenja očitava i da, pri tom, na birališta neće izaći više od 3,75 miliona glasača.
Zapravo, cela ta igra brojki kristalno je jasna i ceo se tekst svodi na optužbu da sam sigurno falsifikovao, a da možda i ne znam šta radim. Godine rada iza mene i formalno obrazovanje kažu da ipak znam šta radim, tako da ostaje da falsifikujem. Verovao sam da tako nešto može pasti na pamet samo neozbiljnim i veoma neobaveštenima. Ili nekome ko misli da je konkurente bolje diskreditovati, nego se sa njima nadmetati u znanju. Naravno, intrige, predrasude, podmetanja, pa čak i policijska podmetanja, deo su našeg, nadao sam se zaboravljenog, folklora.
Nekako u pozadini teorijskog dokaza da je 30 manje od 60 i u pozadini svoje brige za struku koju ja ugrožavam baveći se njom, Branković se postavio kao da brani Koštunicu od mene. Kao da ja Koštunicu napadam i kao da je u takvim slučajevima njemu potrebna odbrana. A usput je i provukao nekoliko teza koje u najmanju ruku zahtevaju razjašnjenja. Ovde pre svega mislim na razjašnjenje (1) zamki u načinu prezentovanja i interpretaciji rezultata istraživanja, (2) razlike između izmerenog podatka, prognoze i pogađanja rezultata i (3) dometa različitih metoda merenja. Ako išta ima smisla u ovoj našoj prepisci, onda bi to bilo otvaranje tih i sličnih tema.
P.S. Mislim da bi nakon teških reči o zloupotrebi položaja i falsifikovanju rezultata Branković morao konkretno da imenuje mene kao krivca i podnese dokaze o zloupotrebi i falsifikatu sudu. Naravno da neće jer tako nešto i ne postoji. Ali, slutim da Branković neće odoleti pritisku svojih savetnika i da će se negde pojaviti sa novim tekstom. Odgovoriću ako bude bezobrazan. Tužiću ga sudu ako bude klevetao. U suprotnom neću, ni jedno ni drugo!
a. Veoma ozbiljni analitičari čitaju najpre trendove i relacije – količnici se po pravilu kvalitetnije ocenjuju od parametara populacije, a u trendovima se nalaze baš količnici. Kada je više istraživanja u nizu sprovedeno po istoj metodologiji, onda se jako lako uočavaju relacije s konkretnim događajima. U našim istraživanjima bilo je vidljivo da je momenat objave kandidature fokusirao birače na Koštunicu, da je podrška Miloševića Šešelju bila značajna, da je nejasna poruka koja deli one koji su stalno bili u Srbiji od onih koji su živeli i u inostranstvu bila loša…
b. Ako se čitaju procenti, onda treba znati i na koju se populaciju oni odnose. Veoma često se u istraživanju naglasi da se oni odnose na prisutno stanovništvo u Srbiji bez Kosmeta, a ipak se čita kao procenat biračkog tela. Treba znati da je birački spisak jedini pravnovaljan opis biračkog tela, ali i da je on vidno veći od realnog biračkog tela. Na primer, na njemu se nalazi mnoštvo onih koji su se iselili iz zemlje, ali se nisu prijavili. Važno je znati na šta se odnosi procenat – na čitav birački spisak, na realno prisutne stanovnike, na opredeljeno stanovništvo ili na one koji najverovatnije izlaze. Naravno da ta konfuzija nastaje najpre u predizborna vremena, kada mnoštvo novinara zove svaki čas malobrojne istraživače i kada se svima po pravilu žuri.
c. U našim uslovima, u kojima se do poslednjeg trenutka ne zna broj birača, pre svega zbog nesretnih okolnosti na Kosovu i Metohiji, bolje bi bilo da su umesto procenata korišćene ocene tačnog broja onih koji su spremni da za nekog glasaju.
a. U interpretaciji, pa i u prognozi izbornih rezultata treba poći od anketom na uzorku izmerenog broja da bi se dobila ocena za čitavu populaciju. Na tu ocenu treba primeniti procenat onih koji su opredeljeni a koji će najverovatnije izaći na izbore i procene mogućeg ponašanja onih koji odbijaju da kažu za koga su.
b. Tek na osnovu toga valja praviti prognozu šta bi bilo kada bi izbori bili u vreme sprovođenja istraživanja. Ali ne i šta će biti u vreme samih izbora – tu još treba uzeti u obzir trendove, kao i to šta se dešavalo između merenja raspoloženja javnog mnjenja.
c. Treba reći da se rezultati izbora mogu pogoditi. Postojala je i kladionica, a postoje i ljudi koji su po svom osećaju rekli kakvi će biti rezultati. No, to je pogodak, bez ili sa uzimanjem u obzir snimljenih podataka o javnom mnjenju.
a. Branković upetljava u čitavu diskusiju telefonske ankete. Za ono što je rekao nisu bitne. Za štošta drugo jesu.
b. Sve što smo mi objavili rađeno je klasičnim terenskim anketama. Ali, CATI (kompjuterski potpomognute telefenske ankete) ima perspektivu i mi često tim metodom eksperimentišemo i štošta radimo. Ako se izbegnu najjednostavniji modeli neslučajne reprezentativnosti, matematika je prilično teška, ali ima tipova istraživanja za koje su rezultati izvanredni, a za praćenje promena više je nego dobra metoda.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
