Ime bez identiteta

Da li se ponekad zapitate šta se danas dešava sa dvojicom dečaka koje su roditelji godinama držali zatvorene u jednom voždovačkom stanu? Znate li šta se dogodilo s dečakom koga je seksualno zlostavljao očuh? Da li znate gde je i šta se zbiva s devojčicom koja se s očiglednim tragovima zlostavljanja za pomoć obratila jednom Beograđaninu? Iako je od „slučaja dvojice dečaka“ prošlo dva meseca, od „slučaja požarevačkog dečaka“ tri godine, a od „slučaja zlostavljane devojčice“ tek dve sedmice, vrlo je verovatno da bi čak i pažljivi konzumenti medija na sva tri pitanja odgovorili negativno. Pretpostavlja se, naime, da su ta i slična deca smeštena u „odgovarajuće institucije“, da su pod patronatom „stručnih službi“ i prepuštena brizi „eksperata“.

Ono što često zaboravljaju mediji, a samim tim i njihovi čitaoci, gledaoci i slušaoci, jeste činjenica da su te „odgovarajuće institucije“, „stručne službe“ i „eksperti“ više nego često prava slika zemlje u kojoj se nalaze: institucije su neadekvatne, službe često nestručne, a eksperti nevoljni da u praksi primene ono što su (valjda) naučili. Zahvaljujući svemu tome, upravo u institucijama i službama događa se tuča dece, njihovo ponižavanje, nazivanje pogrdnim imenima, primenjivanje kaznenih metoda, itd. No, i o tome se ponešto zna. Ono o čemu se praktično ne zna ništa jeste na prvi pogled benigna forma ponašanja, koja se, kao i sve gorenavedeno stručno naziva „sekundarna viktimizacija“: žrtva zlostavljanja ili zanemarivanja se na ovaj ili onaj način ubeđuje da je sama kriva za ono što ju je snašlo, što je čini još ranjivijom u odnosu na početno nasilje, dodatno povećava njen osećaj krivice i smanjuje njeno i ovako poljuljano samopouzdanje. Iz bogate kolekcije SOS telefona i Centra za devojke ovaj put izdvajamo četiri takva primera: četiri rečenice potekle iz usta predstavnika četiri profesije koje najviše utiču na dalju sudbinu zlostavljane i zapostavljane dece.

FAZA JEDAN: Prvi korak zlostavljane dece na tzv. ulasku u sistem ponekad je razgovor s pedagogom u Centru za socijalni rad, a ponekad s policijom, odnosno pripadnicima Odeljenja za maloletnike. Kada su policajki zaduženoj i obučenoj (?) za takve probleme dovedene devojčice koje su imale već zarasle ožiljke po rukama i koje su prijavile zlostavljanje u porodici, dotična policajka je aktivistkinjama SOS telefona rekla: „To što su se devojčice izreckale po rukama i telu je samo da bi vas navukle da su preživele zlostavljanje.“ U ovom slučaju, čak i da su se devojčice zaista same povredile, postavlja se pitanje zašto bi one to zapravo učinile. Pored toga što se samopovređivanje smatra jednim od sigurnih simptoma da se s osobom „nešto dešava“, nelogično je da bi se neko samopovređivao tek da bi aktivistkinje tamo nekog SOS telefona ubedio da je zlostavljan – samoproklamovana žrtva od toga, naime, ne bi imala nikakve konkretne vajde. „Teza da iza svega ‘postoji još nešto’, prisutna i u svakodnevnom životu, izuzetno je česta u ovakvim institucijama. Kao da zlostavljanje samo po sebi nije dovoljno. U slučaju zlostavljane dece ta teza pokazuje da ne postoji dobra volja i da se insistira na tome da je žrtva na ovaj ili onaj način kriva“, objašnjava Sunčica Vučaj iz službe SOS telefona. Po njenim rečima, to samo pokazuje stepen predrasuda, a u ovakvim slučajevima upravo od tih predrasuda zavisi dalja procedura, odnosno dalji tretman deteta.

FAZA DVA: Kao što je već rečeno, osim policije, zlostavljana i zanemarena deca na samom početku razgovaraju i sa pedagogom u Centru za socijalni rad. Jedan takav, pedagog dakle, susreo se i sa devojčicom koju je godinama zlostavljala majka – vidno uzbuđena, uplakana, teško je uspevala da ispriča autentičan sadržaj onoga što joj se događalo, a njen detaljni iskaz pratila je i uredna dokumentacija o dugogodišnjem zlostavljanju. Između ostalog, devojčica, ali i dokumentacija, govorili su o tome da joj je majka jednom prilikom polomila ruku. Iako teorija kaže da žrtva ne sme da se obespravljuje i da je apsolutno neprihvatljivo da joj se direktno saopšti da laže, iako sve govori u prilog tome da devojčica saopštava istinu, pedagog izgovara: „Pa, možda ti majka nije slomila ruku.“ Sudeći po brojnosti ovakvih slučajeva, čini se da se stvar ne može okvalifikovati kao puko negiranje onoga što je vidljivo, već kao neverovanje koje je uobičajena praksa institucija.

FAZA TRI: Iako se ova faza razlikuje od slučaja do slučaja, većina zlostavljane dece dospeva u prihvatilište, gde borave neko vreme dok se ne odluči o njihovoj daljoj sudbini. Na tom mestu, kako kaže teorija, trebalo bi da im se pruži nada da je normalan život za njih moguć i da imaju bar nekakvu šansu. U tom smislu, na scenu tada stupaju socijalni radnici. Jednom takvom, po sopstvenim rečima „profesionalcu s 33 godine iskustva u radu s decom“ dovedena je zlostavljana devojčica. Kada su aktivistkinje SOS telefona, koje su s njom prethodno radile tri godine, došle da je obiđu i da porazgovaraju s „ekspertima“, profesionalac je, umesto bilo kakve stručne ocene, rekao: „Ona ima u sebi nešto najgore što ljudski stvor može imati“. Ukoliko bi (teoretski proklamovanu) šansu zlostavljanoj deci trebalo da predoči upravo socijalni radnik koji se njima bavi, teško da bi u ovom slučaju devojčica mogla da vidi čak i nadu za šansu.

FAZA ČETIRI: Daljom sudbinom zlostavljane i zanemarivane dece obično se bavi psiholozi. U slučaju adolescentkinje koja je zbog zlostavljanja pobegla od kuće i koja je pritom bila potpuno nepismena, oglasila se psiholog Zavoda za vaspitanje dece i omladine. Generalizujući slučaj i pozivajući se na uobičajenu praksu, ona izajvljuje: „Ne mogu u dom biti primljena deca koja nisu pohađala školu. Jedino rešenje za njih jeste povratak u porodicu.“ Konkretno, devojčica koja zahvaljujući roditeljskom zanemarivanju nije išla u školu i koja je zbog zlostavljanja pobegla od njih, sada bi trebalo da se vrati upravo u njihov topli dom. Po rečima Sunčice Vučaj, ovaj slučaj specifičan je upravo zbog toga što izjava dolazi iz institucije čiji je cilj da zbrine i zaštiti decu, da im omogući da uđu u nekakav sistem. Umesto toga, nudi im se jasna spoznaja da tek u tom sistemu nikakvog sistema nema.

Imajući sve ovo u vidu, moguće je da su dečaci s početka ove priče u nekoj tamo instituciji i u nekom tamo zavodu indirektno optuženi da su sami sebe zatvorili u kuću. Isto tako, moguće je da je devojčica s početka ove priče, baš poput nekih drugih, optužena da je „sama tražila“ da bude zlostavljana. Ili da naprosto laže i da je sama sebi nanela povrede koje ima. To, dakle, može da se pretpostavi. Za razliku od toga, ono što je sasvim sigurno jeste da se zatvaranjem vrata institucija, zavoda i psiholoških službi, priča o zlostavljanoj deci završava; za javnost uvek potresne priče, time dobijaju priželjkivani happy end. U međuvremenu, daleko od javnosti, za decu prepuštenu instuticijama (koje se večito žale na famozna materijalna sredstva), službama (koje večito kukaju na nedostatak vremena) i, pre svega, ekspertima koji još nisu dovoljno školovani, dovoljno osetljivi i dovoljno spremni da se suoče s problemom zlostavljanja, priča tek počinje. Happy end se i ne pominje.