Imamo li jedni druge

Ako o nečemu postoji društveni konsenzus u Srbiji, to je stav da nam nedostaje više solidarnosti. Oko ovoga se slažu svi slojevi društva, bez obzira na visinu primanja, životno doba i društveni položaj. Međutim, retko se pitamo šta je tačno solidarnost, da li ona može i treba da bude utkana i u zakonodavstvo jedne zemlje i kako dostići ovu društvenu vrednost. Za mnoge će zvučati iznenađujuće da je pojam solidarnosti duboko utkan u evropsko zakonodavstvo na osnovu više različitih sporazuma nastalih tokom decenija postojanja Evropske unije. Kakve su šanse da ovaj pojam uđe i u domaće zakonodavstvo, može li nas unapređenje vladavine prava dovesti do toga, tema je medijskog projekta „Država i solidarnost“ kojim će se nedeljnik „Vreme“ baviti u naredne tri godine.

U te tri godine, obuhvatićemo neke od ključnih oblasti i kategorija društva kojima je solidarnost neophodna i koje potpadaju pod pregovaračka poglavlja u procesu pristupanja Srbije Evropskoj uniji. Kada je reč o oblastima kojima ćemo se baviti, tu je pre svega socijalna politika i zapošljavanje, odnosno, pregovaračko poglavlje 19. Položaj radnika u Srbiji nikako nije dobar, što nam pokazuju brojni primeri, počev od tragičnog prošlogodišnjeg samoubistva radnika Goše u Smederevskoj Palanci, preko glasina o mučilištima u Juri ili Geoksu, otpuštanja trudnica i porodilja u Air Srbiji i brojni drugi primeri. Osim radnika, bavićemo se i položajem drugih osetljivih grupa, naročito decom. Prema podacima Unicefa, svako osmo dete u Srbiji živi ispod granice siromaštva, a za dečje dodatke se izdvaja oko 0,6 odsto ukupnog bruto domaćeg proizvoda, za razliku od evropskog proseka koji iznosi 1,2 odsto BDP-a. Prema procenama Unicefa, dečiji dodatak prima samo 40 odsto dece koja bi zakonski mogla da ostvare to pravo, a razlog je uglavnom neinformisanost roditelja i staratelja o tome koja su im prava na raspolaganju.

Dužnu pažnju posvetićemo i poglavlju 26, koje se odnosi na obrazovanje i kulturu, s tim što će naš akcenat biti na obrazovanju, odnosno jednakoj dostupnosti obrazovanja svim građanima. Već dugi niz godina, u okviru projekta Tempus rade se istraživanja društvene pokretljivosti unutar obrazovnog sistema. Istraživanje „Socijalna dimenzija studiranja u Srbiji“ pokazuje da u našoj zemlji vlada ogromna nejednakost kada je reč o pristupu višem i visokom obrazovanju. Za razliku od situacije od pre 30 ili 40 godina, kada je ogromna većina dece čiji roditelji imaju završenu srednju školu, upisivala i završavala fakultete, danas je slika potpuno drugačija: deca niskokvalifikovanih roditelja najčešće i sama ostaju na tom nivou obrazovanja, dok fakultete upisuju u ogromnoj većini deca čiji roditelji takođe imaju završene fakultete. Uspon na društvenoj lestvici nije moguć ili je znatno otežan zahvaljujući nizu socijalnih i ekonomskih faktora.

Namera nam je i da se temeljno bavimo onim što pokriva poglavlje 28 – zaštita potrošača i zaštita zdravlja, sa akcentom na zdravlje, odnosno zdravstveni sistem i njegove nedostatke. Koliko ljudi u Srbiji ne ostvaruje pravo na osnovno zdravstveno osiguranje, kako se raspolaže posebnim fondovima poput onog za lečenje dece u inostranstvu, zašto imamo tako mnogo solidarnih akcija prikupljanja novca putem SMS-ova i šta je uzrok velikom broju afera u vezi sa takvim humanitarnim akcijama, samo su neka od pitanja na koja ćemo potražiti odgovore. Osim dostupnosti zdravstvene zaštite, pokrenućemo i niz drugih pitanja iz korpusa zdravlja, poput dostupnosti lekova, medicinskih pomagala i prevencije bolesti. Već je opšte poznato, na primer, da je postotak malignih oboljenja u Srbiji jednak evropskom proseku, ali da je smrtnost znatno veća. Da li je razlog tome odsustvo svesti o prevenciji ili slaba dostupnost dijagnostici i pravovremenom reagovanju, takođe spada u domen pitanja solidarnosti, jer i ovde postoje ozbiljni indikatori da je reč o nejednakoj dostupnosti za sve građane. U nekim oblastima, uočena je i diskriminacija na osnovu starosti, pa tako određeni lekovi koji su na pozitivnim listama nisu dostupni građanima starijim od 80 godina, već moraju da ih plate po punoj ceni, ili da ih nabavljaju u inostranstvu, sumnjivim kanalima, ako je reč o lekovima koji se ne mogu nabaviti bez recepta. Zabeležili smo i slučajeve u kojima pacijentima sa neurološkim oboljenjima komisije RFZO-a ne odobravaju troškove hodalica, jer lekari procenjuju da će u narednih nekoliko godina bolest napredovati toliko da će tim pacijentima biti potrebna invalidska kolica, te je odobravanje troškova za kupovinu hodalice – bacanje novca.

Pravosuđe i osnovna prava, te pravda, sloboda i bezbednost poznatija su kao famozna poglavlja 23 i 24. Srbija od 2002. godine pokušava da donese Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći i to joj punih 16 godina ne polazi za rukom. Iako pri pojedinim lokalnim samoupravama postoje centri zaduženi za besplatnu pravnu pomoć, taj broj nije dovoljan i ne može da podmiri potrebe građana. Samo jedna trećina lokalnih samouprava ima službe zadužene za besplatnu pravnu pomoć. Prema nalazima organizacije Sivil rajts difenders iz 2016. godine, zaposleni u službama za implementaciju pravne pomoći svoj položaj smatraju degradirajućim, doživljavaju ga kao nazadovanje u poslu i misle da nemaju mogućnost da odatle napreduju. To se doživljava kao profesionalni ćorsokak. Sa druge strane, u Srbiji postoji 700.000 ljudi kojima je potrebna pravna pomoć jer su socijalno ugroženi, odnosno nemaju novca da sebi priušte pravnog zastupnika. U tih 700.000 nisu ubrojani pripadnici LGBT populacije, Romi i žrtve partnerskog i porodičnog nasilja, što znači da je broj onih kojima je jednak pristup pravdi neophodan veći od zvaničnog kojim raspolažemo.

Jednak pristup pravdi je samo jedan od segmenata poglavlja 23 i 24 kojima ćemo se baviti, jer su ova poglavlja, po ocenama svih aktera u pregovaračkom procesu najobimnija i, premda prva otvorena, biće zatvorena tek na kraju pregovora zato što obuhvataju praktično sve sektore funkcionisanja sistema. Kada je reč o pravosuđu, bavićemo se i položajem sudija, nezavisnošću sudstva od politike, ali i položajem žrtava i njihovim mogućnostima da ostvare pravo na odštetu. Takođe, važna tema je i mogućnost osnivanja solidarnih fondova za različite kategorije stanovništva, poput samohranih roditelja ili onih koji ne uspevaju da naplate alimentaciju od drugog roditelja.

Na kraju, nećemo zanemariti ni pregovaračko poglavlje 10 – informaciono društvo i mediji. Mediji u Srbiji su u drastično nejednakom položaju, nekoliko nezavisnih studija pokazuje da je prekarni rad osnovna karakteristika novinarske profesije, a veliki broj gradova u Srbiji gotovo da više nema medije, što znači da je ogroman broj novinara bez posla. Odnosi između najvećih medijskih udruženja u Srbiji su duboko poremećeni, a nekoliko novinarskih akcija poput „Novinari ne kleče“ i Grupe za slobodu medija nastale posle gašenja „Vranjskih novina“ naišle su na ozbiljna ograničenja i prepreke. Pitanje novinarske solidarnosti se često pokreće, bilo da je reč o solidarnosti unutar profesije ili solidarnosti na relaciji novinari – građani.

Svaku od nabrojanih oblasti posmatraćemo iz dva ugla: solidarnosti među građanima i solidarnosti države sa građanima. Cilj nam je da istražimo šta se od gorućih problema može rešiti sistemski, odnosno ugrađivanjem pojma solidarnosti u zakonodavstvo i javne politike. Takođe, veliki deo projekta posvetićemo različitim primerima neformalnog samoorganizovanja građana kako bi se nadomestili nedostaci institucija i državnog ili pravosudnog aparata. U prevodu: istraživaćemo koliko smo tu jedni za druge onda kada nam sistem okrene leđa.

Članak je objavljen u okviru projekta „Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo“ koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program.

Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.